С ВЕРОМ У БОГА, ЗА ПОРОДИЦУ И ОТАЏБИНУ

ДА ЛИ СЕ ТРЕБА БОРИТИ

Неки пут ме људи питају да ли се треба борити и излагати ударцима окупације ( тзв. „меке окупације“ ) Србије. Па ме још питају: зашто сам себи дозволио да ме „елџибитници“ развлаче по суду због текста „У одбрану природне породице“ (изложен сам оптужбама за дискриминацију од 2018. наовамо, а процес се наставља 17. маја 2021. године). Можда је требало вештије, мудрије, веле неки. Што каже онај Андрићев јунак: „У ћутању је сигурност“.

Размислим, па кажем: „Вреди се излагати. И не сме се ћутати кад је будућност наше деце у питању“. Између осталог, зато што смо ми, православни Срби, са свим својим слабостима, потомци јунака, а не кукавица и никоговића. Наследници смо јунака који „умираху ћутке на страшноме кољу“ ( Милан Ракић ).

Рецимо, ја сам из чачанског краја, у коме је славно Драгачево, што је дало толике витезове.

Сећање на њих још је живо. И боли, ако не идемо њиховим стопама.

СЛУЧАЈ БУДИМИРА ДАВИДОВИЋА

Ево само једног примера. Будимир Давидовић, носилац Албанске споменице, две Карађорђеве звезде са мачевима, орден Француске легије части, златне Обилићеве за храброст, носилац двоструког Витеза слободе, рођен је 1890. године у драгачевском селу Горачићима, а умро 1980. године у Чачку. То је човек који је био седамдесет пута рањаван у балканским и Првом светском рату, а у пробоју Солунског фронта остао без десне руке. Регент Александар Карађорђевић му је лично уручио своју Карађорђеву звезду, а француски генерал Гијоме је са својих груди скинуо орден Француске легије части и предао Давидовићу рекавши: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово одликовање. Хиљадили се такви јунаци”.

Такав је био тај Будимир, као из епске песме: „На њему је рана седамдесет“.

СЕЋАЊА СЛАВНОГ БУДИМИРА

Ево неколико његових сећања: „Десети пешадијски пук, управо моја друга чета, у којој сам ја био редов, била је 12. 10. 1914. у Завлаци близу Колубаре. Била је ноћ када сам са два војника кренуо у извидницу. Био сам, као већ искусан ратник, у 24. години, вођа извиђачке патроле. Шуњамо се ми тако, кад на двадесетак корака испред нас, приметих седам аустроугарских војника. Они лешкаре, митраљез испред њих, а пушке стоје прислоњене уз пласт. Заобиђемо их, па са леђа, прво нечујно извадисмо затвараче из митраљеза и пушака, а затим их и заробисмо.Тресли су се од страха. Моји другови ми предлажу да их вежем, али ја нисам хтео везане да их водим командиру, осим тога ко би нам носио оружје. Стигосмо међу наше и ја рапортирам командиру: ’Имамо седам живих језика, један митраљез и пушке’. Мој командир ме грли и љуби а затим зове команду батаљона. Вест о томе је стигла и до Степе Степановића. Оне заробљене војнике одведоше некуд, а мени пред четом на груди окачише Карађорђеву звезду… …У Балканским ратовима зарадио сам једно одликовање и 16 рана, а те 1914. изрешеташе ме на Колубари (31 рана). Спасише ме некако лекари. Следеће године у одбрани Београда, на моје очи, у јединици мајора Гавриловића, погибе ми брат Владимир. Био је потпоручник. Од тада сам се јављао добровољно на све опасне задатке. Горео сам од жеље за осветом мог брата и нашег народа…“

Борио се за заштиту нашег народа који се народио зато што му је породица била светиња.

КАКО ЈЕ ОСТАО БЕЗ РУКЕ

И још је памтио славни Давидовић: „А после, то се већ зна: Албанија, Крф, Видо, па опоравак и Солунски фронт. Десети пук формирао је јуришну чету. Нису ме заобишли, хвала им. У међувремену да бих стекао рутину, ноћу упаднем у бугарски ров и донесем једног војника. Описао је сваки педаљ положаја код Соколца. Био је кукавица, а такве нисам волео. Наш пук је био на западном делу фронта: Ветерник– Кравица–Јеж. Нас 14 војника 18. априла 1918. године одабраше да бомбама уништимо седам бугарских земуница. Кренусмо нечујно, после поноћи. До мене је Милун Петровић, Драгачевац, срце му је велико као планина, добричина, али је Бугаре мрзео изнад свега. Бауљамо ми, провукосмо се некако испод бодљикаве жице, али Милун застаде. Руком ми даје знак да ту станем. Удаљи се он десетак метара и врати се са крвавим бајонетом. Елиминисао је стражара. Настависмо даље и дођосмо до земуница. Кроз отвор убацисмо бомбе. Земља се претвори у пакао, све се тресло. Бугари добијају појачања, морамо на нож. Ускочисмо у ров и направисмо покољ, али мене избодоше на 17 места. Моји другови већ се повлаче а ја се заплетох у бодљикаву жицу. Шикља крв али хоћу да живим, не дам се. Бугарски војник креће на мене бајонетом ја тргох пиштољ и оборих га. Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро, али она ми експлодира и однесе ми десну руку. Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица и то ме освести. Тргнем левом руком последњу бомбу, зубима извадим детонатор и бацим је пред Бугаре, више их нисам видео. Наши ме тада некако извукоше и нађох се у болници. Ту су ми, седам дана касније на израњаване груди, окачили ордење, регент Карађорђевић и генерал Гијома”…

И шта? Треба да ћутим да би политички хомосексуалци подносили извештај својим глобалистичким газдама да су ућуткали породичну Србију?

Да су нас победили?

Како да ћутим?

МЕНЕ БИ БИЛО СРАМОТА

Да ли се Давидовић, човек СА СЕДАМДЕСЕТ РАНА борио за Србију „истополних партнерстава“ ( који ће, у следећем кораку, тражити усвајање деце)? Да ли се борио за „џендер Србију“ у којој ће мушкарац за себе моћи да каже да је жена само зато што се тако „идентитетски“ осећа? Или да, као она несрећница са Севера Европе, себе прогласи за мачку? Да ли се борио за Србију у којој нећемо смети да кажемо шта, као православни хришћани, мислимо о џендер лажима и „трансвињаријама“?

Е, па, није се борио.

Борио се за усправно и исправно, за крст часни и слободу златну, за дом и огњиште, а ми, његови, макар и недостојни, потомци, ту борбу морамо наставити.

Јер, ако будемо ћутали као кукавице и никоговићи, гробови наших предака, што рече Алекса Шантић, бориће се са нама.

Зато, са вером у Бога, за породицу и отаџбину!