Турска влада све више третира хришћанске мањине као егзистенцијалне претње—означавајући их као „опасности по националну безбедност“ како би оправдала масовна протеривања и велика ограничења на верске слободе. Ова узнемирујућа реторика означава нови минимум у турској репресији над верницима мањина.
Званичне изјаве откривају промену: у последњим месецима, власти су оптужиле хришћанске заједнице и свештенство за шпијунажу, субверзију и везе са страним силама. То је омогућило држави да укине боравишне дозволе, затвори цркве и протера хришћанске вође—често без дужног процеса или јавног оправдања. Један турски хришћанин је поделио како је полиција тврдила да је његова кућа „неприкладна за муслимана“, а затим га прогласила персоном нон грата у његовој земљи рођења.
Међу најгорим случајевима, влада је протерала стране хришћане који су радили као мисионари или хуманитарни радници—чак и када су имали важеће визе. Неки локални хришћани пријављују претње, застрашивање и бирократско узнемиравање све док не оду. Црквама и верским невладиним организацијама се одбија регистрација или финансирање, потопљени бирократијом и претњама распуштања.
Импликације су озбиљне: када држава означи вернике као безбедносни ризик, отвара врата прогону. Овај потез подрива међународне обавезе Турске у погледу људских права и поставља опасан преседан у претежно муслиманској земљи. Права на слободу савести, богослужења и верских мањина су угрожена.
Као одговор, хришћански и борци за људска права позивају владе и међународне организације да укажу на поступке Турске, наметну одговорност за кршења и подрже хришћане који се суочавају са присилним протеривањем или прогоном. Они позивају Анкару да заустави протеривања, врати верску једнакост и заштити вернике уместо да их ућуткује.
Коментари на чланак