Tекст Зорана Миливојевића преузет је са сајта Први пут са оцем.
Помало збуњујући наслов је заправо парафраза познате реченице Сигмунда Фројда: Дете је отац човека. У тој његовој изјави садржан је смисао психоанализе, да од тога какав је неко био као дете зависи какав ће бити човек када одрасте. У нашем наслову смисао је да од тога како је неко био васпитаван као дете зависи како ће васпитавати своје дете када постане родитељ.
Бројна истраживања су показала да је један од веома важних фактора који утиче на обликовање нечијег васпитног стила управо начин на који је та особа била васпитавана током свог детињства. У том смислу постоје особе које су задовољне начином на који су их одгајали њихови родитељи и постоје оне особе које нису задовољне начином васпитања којем су биле подвргнуте у свом детињству.
Добар пример се понавља
Они који јесу задовољни начином на који су их васпитавали њихови родитељи понављају исти тај начин са својом децом. Ако одемо више стотина година у прошлост, тадашњи родитељи су с генерације на генерацију преносили исти образац васпитања. У том смислу се дати начин могао пратити као образац који се преносио генерацијама и који је био део тадашњих културних образаца, то јест традиције. Резултат је да у време када није било телевизије и интернета, као ни разноразних педагошких приручника, људи који су били неписмени једноставно су „знали” како се деца васпитавају.
Ово објашњавамо тиме да су деца памтила родитеље и њихова понашања да би, када и сама постану родитељи, понављала дати образац. Психички механизам који у овоме учествује јесте поистовећивање, то јест идентификација. То значи да би онда када одрасту некадашња деца „активирала” сећања на родитељске поступке, али овај пут не из позиције детета, него из позиције родитеља с којим су се поистоветили.
Претпостављамо да преношење ових васпитних знања није било само свесно, већ у највећем делу несвесно. Подразумева се да нису понављали само позитивне делове обрасца, већ да су понављали и неке поступке који су били негативни или које бисмо из садашње перспективе оценили као негативне.
Родитељи који нису задовољни начином васпитања којем су били изложени као деца углавном не желе да га понављају са својом децом. Они траже нове начине васпитања или једноставно васпитавају на начин који је супротан оном васпитаном стилу којег су доживели на својој кожи.
Деци је потребно оптимално васпитање, што значи љубав и дисциплина. Они коју нису били васпитавани оптимално, који су на пример добијали дисциплиновање, али им није била изражавана љубав, често одлазе у другу супротност да властитој деци дају љубав, али не и дисциплину. Они једноставно сматрају да ће, ако раде супротно од начина васпитања који су замерили својим родитељима, васпитавати правилно. Оно што не знају то је да постоје и „супротне грешке” у васпитању.
Некада родитељи у властитом детету виде себе као дете, а онда властитом детету несвесно приписују оне потребе које њима нису биле задовољене у детињству. Другим речима, они не виде само стварне потребе детета, него му приписују „вишак” потреба пројектујући себе као дете у властито дете. На пример, ако у детињству нису смели или нису могли да једу чоколаду, онда властито дете стално нуткају чоколадом.
Дупла доза љубави
Ако нису добијали љубав у детињству, онда свакодневно властитом детету изражавају „дуплу дозу” љубави.
Ако се мало дете понаша проблематично, онда претпостављамо да је то последица неадекватног начина васпитања којем је изложено. Један начин рада јесте да се преиспита васпитни стил родитеља, да се идентификује шта родитељ погрешно ради, то јест шта не ради, а требало би да ради. У „терапији васпитног стила” често откривамо да, на пример, родитељ који „не може” да детету постави границе или да га принуди на неку корисну активност заправо има отпор да личи на своју престрогу маму или тату. Људи који су својим родитељима замерили на начину на који су их васпитавали несвесно одбијају да чине исто што и њихови родитељи и у оним ситуацијама у којима је разумно да управо то чине. Од њих повремено чујемо: Уплашим се када себе ухватим да личим на своју маму.
То како васпитавамо нашу децу није само важно за њихов правилан развој, већ ће се одразити и како ће она када порасту васпитавати наше унуке. Зато васпитавајмо оптимално.
Извор: politika.rs
Коментари на чланак