Last updated on January 21st, 2021 at 11:39 am
Протеклих неколико деценија обележене су некада мање, некада више успешним покушајима креирања нове генерације људских права и слобода, веома често на рачун универзалних и општеприхваћених. Људска права, та сјајна цивилизацијска тековина, чије је формулисање узроковано масовним страдањима у првој половини 20. века и жељом људске заједнице да се иста више никада не понове, али и сазревањем друштвене свести појединаца и нација да људска бића поседују урођена и непромењива људска права, оличена су уУниверзалној декларацији о људским правима из 1948. године (у даљем тексту Декларација).
У Члану 3 Декларације наводи се: „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности”. У Члану 16, ставу 3 се наводи: „ Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва”.
Декларација, као темељни документ који у људску заједницу уводи појам људских права, је на овај начин дефинисала право на живот и породицу као основне карактеристике урођеног достојанства људи, ударивши темељ на коме је даље ваљало градити боље и хуманије друштво.
И заиста, наведене вредности се реафирмисане небројено пута у бројним потоњим одлукама Уједињених нација, али и у националним законодавствима практично свих држава света.
Да наведемо само неке примере:
„Свако људско биће има урођено право на живот. Ово право мора бити заштићено законом. Нико не може бити самовољно лишен живота.”
Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Члан 6.; Резолуција Генералне скупштине УН 2200А(XXI) од 16. децембра 1966. године;
„Имајући у виду, како је назначено у Декларацији о правима детета“, да су „детету, обзиром на његову физичку и менталну незрелост, потребни посебна заштита и брига, укључујући одговарајућу правну заштиту како пре, тако и после рођења.”
Конвенција о правима детета, преамбула; резолуција Генералне скупштине УН 44/25 од 20. новембра 1989. године
„Државе чланице признају да свако дете има урођено право на живот.”
Конвенција о правима детета, Члан 6; резолуција Генералне скупштине УН 44/25 од 20. новембра 1989.
(Напомена: у српском преводу оригиналног Члана 6 Конвенције наводи се: „Стране уговорнице признају да свако дете самим рођењем има право на живот.” Ово је погрешан превод (!!!), који искључује могућност права на живот пре акта рођења. Термин „урођено” (inherent) никако се не може превести са „самим рођењем”. (прим. аутора))
„Државе чланице овог пакта признају да:
1. Треба да буде пружена што шира заштита и помоћ породици, која је природна и основна ћелија друштва…
2. Треба да буде пружена посебна заштита мајкама у разумном времену пре и након рођења деце.”
Међународни пакт о економским, друштвеним и културним правима, Члан 10; Резолуција Генералне скупштине 2200А (XXI) од 16. децемба 1966. године;
„Уверене да породици, као основној ћелији друштва и природној средини за развој и благостање свих њених чланова а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорности у заједници.”
Конвенција о правима детета, преамбула;
Као што се из наведених примера јасно може закључити, од Универзалне декларације о људским правима надаље, питање права на живот, као урођеног права и питање не само права породице, а посебно деце, већ и дефиниције породице, изнова се реафирмише кроз бројне међународне декларације, пактове и консензусе.
Ипак, данас дувају неки нови, либерални ветрови, који већ дуго, у име тзв. нове генерације људких права покушавају да промене међународни поредак у сфери људских права и слобода. Овај чланак није место за даље елеборирање напред наведеног, јер ова тема свакако заслужује детаљну анализу. Овде ћемо се задржати на значају управо изгласаног Женевског консензуса, као заиста невероватног освежења у мору антипородичних међународних одлука којима смо изложени у овом веку.
Наиме, шест држава чланица УН (САД, Бразил, Египат, Мађарска, Индонезија и Уганда) предложило је изгласавање Женевске консензус декларације о промоцији здравља жена и оснаживању породице који за циљ има реафирмисање права на живот, права жена, равноправност полова, природне породице као и одбијање прихватања абортуса као људског права. Државе потписице Консензуса , поред наведених коспонзора, су још Краљевство Бахреина, Белорусија, Бенин, Буркина Фасо, Камерун, Демократска република Конго, Ребпублика Конго, Џибути, Есватини, Гамбија, Хаити, Ирак, Кенија, Кувајт, Либија, Науру, Нигер, Оман, Пакистан, Пољска, Саудијска Арабија, Сенегал, Јужни Судан, Судан, Уједињени Арапски Емирати и Замбија.
Позивајући се на бројне међународне декларације, државе потписнице су, између осталог, реафирмисале да су „ људска права жена неотуђиви, саставни и недељиви део свих људских права и основних слобода”[1]; да “свако људско биће има урођено право на живот”[2]; да је „породица природна и основна ћелија друштва која има право на заштиту државе друштва”[3]; да „мајчинство и детињство имају право на посебну негу и заштиту”[4]; да „ жене имају критичну улогу у породици” као и њихов „допринос добробити породице и развоју друштва”[5].
Државе потписнице су се на основу напред наведеног обавезале да раде на „развоју пуног уживања људских права и једнаких могућности за жене на свим нивоима политичког, економског и јавног живота“; да „унапређују приступачност сексуалном и репродуктивном здрављу, која увек мора да промовише оптимално здравље, највише здравствене стандарде, без укључивања абортуса”; да „не постоји међународно право на абортус, нити било каква међународна обавеза држава чланица да финансирају или изводе процедуру абортуса, што је конзистентно са дуго присутним међународним конзензусом да свака нација има суверено право да имплементира програме и активности који су ускладу са њиховим законима; да „подрже улогу породице као темељну улогу у друштву и као извор здравља, подршке и бриге”; као и да „утичу на чланице Уједињених нација да прихвате ове универзалне вредности и да препознају да смо као појединци јаки, али да смо заједно снажнији.”
Познаваоци прилика у међународном праву, а посебно дешавања у Уједињаним нацијама ће препознати огроман значај ове консензус декларације као дуго очекиваног обрта у навали промовисања либералних права нове генерације и промовисања абортуса као међународног права. Ниједна међународна, како правно обавезујуће, тако и правно необавезујућа декларација не дефинише абортус као право, те оно самим тим то не може ни бити. У немогућности да абортус прогласе људским правом, заговорници истог стога прибегавају другој тактици, а то је да непрекидним понављањем да је абортус заправо право увере читаве нације да оно то заправо и јесте, што им нажалост поприлично полази за руком.
Паралелно са тим, много се ради на редефинисању породице као природне, коју чине мушкарац и жена и њихово потомство, а са јасним циљем да се под породицом признају алтернативне заједнице, што би за последицу имало признавање истих права које тренутно ужива природна породица.
Стога је ова консензус декларација од огромног значаја, нарочито јер долази од стране Сједињених Америчких Држава, што је, слободно можемо рећи преседан, обзиром да смо навикли да из САД долазе само ултралиберални предлози, који су увек антипородични. Остаје питање зашто државе западне Европе, и за нас важније, зашто Србија није потписала ову декларацију? Очито да у садашњој администрацији нема слуха за позитивне потезе у Уједињеним нацијама. Штета, јер би потписивање ове декларације показало да Србија размишља о својим грађанима и посебно породицама која, да подсетимо „има право на заштиту државе и друштва”.
[1] Пекиншка декларација и платформа за акцију, Четврта светска конференција о женама, 1995.
[2] Међународни пакт о грађанским и политичким правима, 1966.
[3] Универзална декларација о људским правима, 1948.
[4] Универзална декларација о људским правима, 1948.
[5] Пекиншка декларација и платформа за акцију, Четврта светска конференција о женама, 1995.
Коментари на чланак