А КО СУ, У СТВАРИ, ХОБИТИ?
Човеку не треба моћ, него љубав и милосрђе. Зато није случајно да је, упркос снажних ликова Добра какви су чаробњак Гандалф, принц Арагорн, вилењак Леголас и слични, кључни јунак у борби против зле силе Прстена – доброћудни хобит Фродо, праћен својим, често комично нејаким, другарима Семом, Пипином и Меријем. Зашто је писац учинио да Фродо, лишен сваке надљудскости (за разлику од ничеанског „натчовека” и његове хитлеровске карикатуре) буде кључна личност Дружине? Толкин то објашњава: „Хобити су, наравно, заправо замишљени као једна грана изричито људске расе (не као Вилењаци или Патуљци)… Они су потпуно лишени нељудских моћи, представљени су као они који су више у додиру с природом, и, што је за људе необично, лишени амбиције или похлепе за богатством. Створени су као мали растом, делом да би приказали маленкост човека, једноставног, немаштовитог, просечног човека… а углавном да би открили створењима мале физичке снаге запањујући и неочекивани хероизам обичног човека кад се нађе у шкрипцу”…
Фродов стриц Билбо је нашао прстен који је изгубио несрећни Голум, братоубица, повероваши да ће му прстен донети срећу ( а прстен га је, у ствари, упропастио, пресаздавши га у бедно створење које живи шуњајући се ). Билбо је прстен предао Фроду, а овај је, са својим пријатељима, Дружином прстена, кренуо у земљу зла, Мордор, да га уништи. Тешке битке су вођене, многи губици су поднети, али је успело… А изгледало је да нема наде.
ШТА ЈЕ У РОМАНУ ХРИШЋАНСКО
Фродо није бацио прстен у понор својом снагом; напротив, он се колебао. Прстена се домогао Голум, негдашњи његов власник, коме је Фродо поклонио живот из чистог милосрђа и који ће, упркос свему, издати Фрода (али, попут Јуде, пропашће скупа са својом издајом.) То јест, како вели Дејвид Деј: „На крају, свет не спасавају моћ ума нити телесна снага, већ нагони људског срца. Проста људска способност да се осети сажаљење на крају омогућава да зло буде побеђено”.
Патрик Грант, професор ренесансне књижевности на универзитету Викторија у САД, наводи низ особина које Толкиново дело чине хришћанским: „унутрашњи морал” дела је заснован на хришћанству и етици епске поезије; хришћанско јунаштво у делу није засновано на личној моћи, него на послушању Врховном Добру; јунаштво је повезано с љубављу; милосрђе, то јест љубав, јесте основа наде и вере; промисао Творца управља светом…
То је важно знати: иако нарогушено зло изгледа као свемоћно, Творчев промисао управља светом.
ТЕРЕТ КОЈИ НОСИМО
Сваком од нас дође на памет онај стих Владислава Петковића Диса: „Тол`ко сам мали да ме је страх – живим са`рањен као у ноћи“…
Стварно, кад погледаш какве силе иду против нас, чини ти се – ништа их не може зауставити.
И побегао би човек, у заветрину неку, док олуја не прође. Као код Диса: „Подиг`о сам своју руку с обарача вечна мрака, нема смисла реметити бесмисленост у свом току“.
У тренуцима таквих размишљања (а имам их често, као и многи), сетим се, између осталог, и речи које су у „Господару прстенова” изменили Фродо и добри чаробњак Гандалф. Фродо, под теретом који га рањава, почиње разговор:
-Желео бих да све ово није морало да се деси у моје време, рече Фродо.
-И ја, рече Гандалф, као и сви који су доживели да виде оваква времена. Али, није на њима да одлучују. Сви ми морамо да одлучимо шта да урадимо с временом које нам је дато… Није Голум, него је Прстен тај који је одлучио. Прстен га је напустио.
-Шта, зар да би на време срео Билба?, рече Фродо.
-…Била је то најчуднија ствар у дугој историји Прстена: Билбо је стигао баш на време, и наслепо пипајући ставио у тами своју руку на њега. Није ту била само једна сила на делу, Фродо…Још нешто је делало, изван свих намера Прстенотворца (то јест, Саурона, нап. В. Д.) Не могу ти то објаснити боље него рекавши да је Билбо одређен да пронађе прстен, али да то није одредио онај који је прстен сковао. У том случају и ти си одређен да га имаш. И то је охрабрујућа мисао”.
Дакле, шта год сатана ради, Божји Промисао, промисао Оца свију, управља светом. И Он, Који је Љубав, зна зашто смо ми рођени у овакво доба, и послати на овакве задатке. Наше је да се боримо да Сенка не завлада; али, наша победа није, него припада Ономе Који нас је искупио Својом крвљу од клетве и увео у Царство Оца Небескога, Цркву. Он је Војвода војске Своје, како Му певамо у акатисту: „Теби, Војводо Који се бориш за нас, и Господе, Победитељу над паклом, ја, Твоје створење и слуга, избављен од вечне смрти, узносим похвале. А Ти, пошто имаш непобедиву моћ, од сваке ме опасности избави, да Ти кличем: Исусе, Сине Божји, помилуј ме”.
ПОСТ СКРИПТУМ
Зато сам, иако избегавам да ме медијски садржаји преплаве у посту, усред ове наше битке погледао неколико одломака из филма Питера Џексона, рађеног по „Господару прстенова“. Кад год поново гледам ову филмску сагу, или њене фрагменте, важна ми је битка пред зидинама Мордора, пред сам крај приче.
Тада удружене војске људи, на челу са краљем Арагорном, долазе до царства зла да га изазову и тиме омогуће Фроду да, уз помоћ свог друга Сема, обави претешки задатак уништења прстена. Претеће око Сауроново све надгледа, и гура своје хорде, наизглед безбројне, у битку. Људи пред Мордором је мало, опкољени су, и пораз изгледа неизбежан, али су они витешки спремни да положе живот за своје пријатеље, онако како пише у Писму – да је највећа љубав положити живот за своје пријатеље. Гледао сам битку пред Мордором, и опет сам знао: срећан крај је неминован, без обзира на силе зла. Ми смо, са Христом, победиоци. И јесте ми је било лепо и лако.
Борба се наставља. Будимо на страни Непобедивога.
(КРАЈ)
ЗБОГ ЧЕГА САМ СЕ СЕТИО „ГОСПОДАРА ПРСТЕНОВА“’? (ПРВИ НАСТАВАК)
Коментари на чланак