БОРБА ПРОТИВ ТЕОРЕТИЧАРА ЗАВЕРЕ
Кад год у јавном простору почне прича која доводи у сумњу званичну нарацију моћника овога света, одмах се јављају они који инакомислеће оптужују за „теоретичаре завере“. Као – ти лудаци не признају постојање корона вируса, негирају болест, а толики су људи болесни и умиру. Добро, можда заиста има неких „несмајника“ који верују у непостојање болести; али, већина нормалних људи зна да корона тровање постоји, и једино што раде јесте то да доводе у питање званичну, „мејнстрим“ верзију збивања. Да, корона јесте пошаст планетарних координата, али НЕ ВЕРУЈЕМО да је настала спонтано тако што је неки Кинез појео чорбу од слепог миша. Да, то јесте велика опасност, али ми не верујемо да су вакцине, произведене за свега неколико месеци од стране мултинационалних компанија жељних профита, ефикасне у борби против овог тровања, и сматрамо, штавише, да могу бити веома штетне по здравље становништва, утичући чак и на генетску структуру људских бића. Да, опасност постоји, али је још већа опасност да се, на основу сумњивих процена, друштво уводи у трајно ванредно стање.
Какво сад ванредно стање?
Да, да, читаоче: предвиђено је да ванредно стање изазвано корона тровањем буде трајно. О томе је, између осталог, на Трећем каналу Француске телевизије говорио Жак Атали. Ко не верује, нека провери. У ствари, ви можда ни не знате ко је Жак Атали? А требало би.
КО ЈЕ АТАЛИ?
Рођен је 1943. у јеврејској породици у Алжиру. Дипломирао је на Институту за политичка истраживања, а затим је похађао Националну школу администрације. Године 1980. основао је организацију „Акција против глади“, за помоћ сиромашнима. Предавао је теорију на војној Високој политехничкој школи у Паризу. Од 1981. саветник је председника Француске, Франсоа Митерана, а 1991. постаје први челник Европске банке за обнову и развој. По часопису Рокфелеровог Савета за иностране односе, „Foreign Policy“, један је од сто најутицајнијих интелектуалаца света. Због тога је почасни доктор неколико светских универзитета, али и члан Универзалне академије културе. Припадник Билдерберга и биограф Зигмунда Вартбурга, чији је брат Пол био на челу ове организације, писац низа књига, познавалац езотеријских учења, Атали је 1992. године објавио књигу „Линија хоризонта“, у којој се налази нацрт за будућност човечанства. Наводно, његова маштарија; довољно је погледати шта се дешава у последње три деценије, па да се види да се маштарија лагано приближава остварењу. Близак Ротшилдима, ментор Емануела Макрона, Атали је, одавно, знао о чему прича.
ВИЗИЈЕ ЖАКА АТАЛИЈА
Ево Аталијевих визија: „Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу… Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве, сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству какво диктира новац… Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ”. По Аталију, људи ће изгубити „традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу”, и постаће „нови номади” под сталним електронским надзором. Најважније људско право ће бити право да се купује и продаје. Атали додаје: „Основа технологије будућности је микрочип /…/ Човек нигде неће моћи да се сакрије… Први пут ће човек бити без адресе… Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име”. По њему, највећи број земаља у будућем поретку биће поражен, и њихови становници ће добити „номадску супстанцу” – наркотике – као утеху, а многи ће, одбачени на маргину, умирати у ужасним условима глобалног загађења. У то доба, богаташи ће моћи да праве своје репликанте: „Човек ће моћи да производи самог себе као робу”. Ако међународне институције добију власт, каже Атали, никакав отпор Новом поретку неће бити могућ.“
Кад тај човек, двадесет осам година касније, каже да ће ванредно стање после корона тровања бити трајно, он, понављамо, зна о чему прича.
БИЋЕМО ИНФРАНОМАДИ?
У разговору за српски културолошки часопис „Зенит“ 2009, Атали каже: „С једне стране, постојаће привилеговане елите које ће моћи да живе и да се крећу где желе; речју, располагаће средствима покретљивости. Њима ће припадати звезде номадских предузећа. Називам их хиперномади. С друге стране, на дну лествице биће ИНФРАНОМАДИ – који ће бити принуђени да се непрестано крећу како би дошли до хране и крова над главом у подношљивим климатским условима“.[1]
Атали најављује да ће, у сукобу између економије, која је глобална, и демократије, која је локална, победити економија, и да ће свет бити организован по законима тржишта. Држава ће, на путевима десуверенизације, губити право штампања новца, утицај на политику одбране, запошљавања, неће господарити пореским системом итд. Атали не сумња: „Многе службе ће у потпуности престати да буду јавне: здравство, образовање, а затим и правосуђе и одбрана биће сегменти приватног сектора“.
Корпорације ће заменити пропале државе; а то значи следеће: „Као што су најважније централне банке на свету донеле правила примењива на све банке на планети, и многе ће друге професије издати своје норме, стварајући специјализоване организације, преко којих ће надгледати своје чланове, служећи се свим средствима ХИПЕРНАДЗОРА.“
Наравно, Атали каже да рај види „као земаљски, а не као небески“, то је свет у коме влада љубав, а „љубави нема без завођења“.
Ето, тај Атали каже да свет више никад неће изаћи из ванредног стања.
ВАНРЕДНО СТАЊЕ ПО КАРЛУ ШМИТУ
Филип Родић, бавећи се настојањем да се „рат против тероризма“ (донедавна „жвака“ глобалистичких олигархија наметана свету, однедавно промењена у бригу за наше здравље у доба короне) претвори у непроменљиво ванредно стање, још 2016. је истакао: „Немачки правни и политички теоретичар Карл Шмит, иако је оправдавао државну употребу ванредног стања и ову одлуку чак сматрао потврдом, односно карактеристиком суверености, истицао је да је оно по дефиницији изузетно, то јест да се не може трансформисати у стално чињенично стање, те да је ванредно стање у односу на правило или норму оно што је рат у односу на мир. Шмит у својој књизи Диктатура јасно каже и да диктатура, у шта се може сврстати и ванредно стање, оправдана у одређеним изузетним случајевима, суспендује норме које су на снази, али не мења правни поредак или природу државе, што значи да она има легитимитет само док јој је циљ успостављање правног поретка који је претходно постојао. Диктатура тако остаје уставна, јер суспензија правног поретка не значи његово укидање. И у ванредном стању држава суспендује правне норме у циљу њиховог очувања. Суштинско и по Шмиту, али и по законским актима који регулишу институцију ванредног стања, јесте то да је оно привремено и да важи само док се не створе услови за повратак у норму.“
Као у древном Риму: диктатор добија привремена овлашћења док се Рим не избави од опасности, а тада се све враћа редовном стању ствари.
„РАТ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА“ ПОСТАЈЕ ТРАЈАН
Али, после „операције под лажном заставом“ зване 11. септембар 2001, када је отпочео непрестани рат против тероризма, који је америчким полицијацима дао право да траже увид у књиге што их грађани позајмљују из јавних библиотека, ванредно стање, сасвим у складу с визијама Аталија и њему подобних, постаје трајно. Родић нас подсећа: „Ванредно стање уведено у САД после 11. септембра, а по свему судећи, то ће бити случај и сада са Француском, суштински се разликује од „класичног“ ванредног стања у томе што се ванредне мере стално проширују. Док су у ванредном стању „класичног“ типа, по дефиницији Карла Шмита, мере усвојене зарад суочавања са одређеном ванредном ситуацијом обично кратког трајања, а како би се омогућио постепен повратак у нормалност, у случају мера предузетих након 11. септембра уочљиво је супротно – усвојен је ванредни механизам, накнадно стално ојачаван. С једне стране, приметно је да су највеће злоупотребе ових мере почињене како смо се удаљавали од 11. септембра, а с друге стране дефиниција тероризма коју су дале власти веома је широка будући да узима у обзир и дела и намере. Та неодређеност омогућава лаку криминализацију одређеног понашања, генерализацију сумње, оправдавање мера превентивног притвора, ограничавање комуникације између оптужених и њихових адвоката.“
Али, какве то везе има са нама?
ШТА СЕ ТО НАС ТИЧЕ?
У доба коронократије, у коме квазимедицинско ванредно стање постаје редовно, немојте заборавити: сутра вас могу ухапсити зато што доводите у сумњу званични, СЗО наратив о корони, или вас полиција може привести ако одбијете да се вакцинишете.
Не верујете?
А требало би бар да размислите.
Јер, нисте веровали, у децембру 2019, да ће вас неко, једног дана, натерати да носите маске на сваком јавном месту; или да ће вам деца ићи „он лајн“ у школу; или да ће вам кретање у земљи и свету бити крајње ограничено.
Због свега онога у шта нисмо веровали, а што нам се десило, сада је за све нас боље да, на време, кренемо у борбу против нематања ванредног стања као редовног. И да ломимо решетке глобално – глобалистичке тамнице док је то још увек могуће.
Уосталом, роб никад није потпун човек. Само слободан човек је носилац истинског човештва.
[1]Жак Атали: Велики таласи будућности, Зенит, Београд,10/2009.
Коментари на чланак