Најтеже је саветовати родитеље како да подижу своју децу. Љубав према деци је безгранична, жеља да им се помогне огромна, као и настојање да се она ослободе тешкоћа и проблема. Али који је прави пут за подизање деце у здраве и успешне људе?
Непосредни поводи су вести да је током уписа, на Нишком универзитету остало око 1.400 непопуњених места, од чега чак 635 са финансирањем из буџета (дакле без плаћања школарине). Од тога највише на егзактним наукама. На Универзитету у Крагујевцу је преко 1.310 неуписаних студената, од којих 361 о трошку државе. Упоредо, за студенте који више од десет година студирају, влада одобрава продужење рока да заврше факултете за још две године!?
Запитао сам се за разлоге. Је ли то због слабог квалитета уџбеника, наставничког кадра, критеријума оцењивања или експеримената са матуром у нашим школама? Или свршени средњошколци верују да ће, уз помоћ родитељских веза, попречних канала и непотизма, успети у животу, без потребе да „трљају клупу” на факултетима четири или више, а на медицини са стажом и специјализацијом, читавих осам година. Прву претпоставку остављам за посебну колумну. Истовремено, афирмише се концепт и експанзија тзв. дуалног образовања. Већина људи не зна шта то подразумева. У ствари, за потребе западних инвеститора, траже се бројни радници усавршени преко различитих курсева и смерова дуалног образовања у средњошколским установама. Углавном за механичке операције на производним линијама, где ће добро зарађивати без превеликог замарања мозга.
Ово пише неко ко се, током 42 године искуства у просвети, потврђивао као универзитетски асистент, доцент, ванредни и редовни професор. Коме су родитељи били сеоски учитељи широм бивше Југославије. Брат и снаја су били наставници у осмогодишњим школама, а њихове две ћерке наставнице у специјализованим средњим школама. Дакле, већина у породици са искуствима у раду са ђацима и процесом учења. И са сопственом децом, која су завршила студије и обезбедила за то одговарајуће позиције. Зато сматрам да ако деци желите добро, треба да чујете следеће савете.
Најдобронамернији савет родитељима је да децу охрабрују за хватање у коштац са сваким проблемом и да сами покушају да га реше. Ако не успевају, треба их утешити, уз савет да из тог искуства извуку поуке за даље суочавање са проблемима у животу. Охрабривати, саветовати, а не уместо њих решавати проблеме. Болећиве мајке углавном, али и очеви, одмах настоје да, уз помоћ својих искустава, веза, утицаја и средстава, решавају све проблеме, „да се деца не исцрпљују и секирају”. Због тога ће већина тако размажене деце, у тридесетим годинама бити недовољно способна за самосталан живот у немилосрдном окружењу. Неспособна да, на бази своје „стручности”, сами нађу посао и успешно граде каријеру. Зато у забрињавајућем проценту остају да живе са родитељима, који ће уместо њих зарађивати и омогућити им „лагодан” живот.
Учити данас, значи самостално размишљати, читати и образовати се, савладавати постављене задатке (а не да то родитељи раде уместо детета). Суочавати се успесима и неуспесима, из којих се учи. Савестан родитељ, са богатијим животним и радним искуством, треба својој деци да анализира разлоге евентуалног неуспеха. Тиме им помаже да схвате како се ти проблеми савлађују сопственим напорима, а не уз помоћ туђих одлука. То подразумева и решавање проблема у односима са вршњацима, колегама на студијама и на послу, немилосрдно окренутих себи и трци за бољим стандардом. Дете, уз смирене и разложне родитељске савете, треба само да пронађе права решења. А не да, уз помоћ лекова за подизање енергије која им генерално недостаје или средстава за смирење, запада у „дубиозе” и серијска разочарања. Све више такве деце одлази на сеансе код психотерапеута. Или посеже за средствима која их „подижу”.
Не можемо уместо деце да живимо њихов живот. Да им препоручујемо чак и моделе пожељних партнера за забављање или женидбу, прописујемо формуле за успешан брак или живот, решавамо проблеме у радним односима или у дружењима. Чини се да то није свима јасно. Погледајте поражавајуће податке о проценту деце са преко 30 година која још живе са родитељима, а не самостално. Раније су се код нас, а посебно у развијеним земљама, деца после пунолетства одвајала од породица и осамостаљивала за живот у суровим економским односима. Родитељи су, наравно, ту да помогну ако економско осамостаљивање западне у тешкоће, материјалне, а ређе менталне природе.
Децу од малена треба стимулисати да читају, читају и стално читају стручне књиге, али и белетристику, као нужан услов за успех у школовању, односно студирању. Никако да им родитељи обезбеђују скраћене садржаје и поуке, сажвакане и са изведеним закључцима. Шта тако лењој деци преостаје: дуално образовање за рад на покретним тракама, без укључивања сопствене памети у производне операције?
Ово су препоруке на бази искустава у сопственом одрастању и школовању на универзитету далеко од родитеља, као и развоју и школовању своје деце. Исти савети су, на време, испоручивани потомцима, за подизање и васпитање њихове деце. То је неопходна пракса и услов правилног развоја деце и њиховог успешног живота и каријере. У томе никакве онлајн платформе за брзо учење не могу заменити искуства успешних родитеља и породичне средине. Тако је било од давнина и биће убудуће.
Аутор Владимир Првуловић
Извор Политика, 7. новембар 2022.
Коментари на чланак