УСПОМЕНЕ НА МИСИОНАРСКУ ШКОЛУ ПРИ ХРАМУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ У БЕОГРАДУ – 4. ДЕО

Српска Црква се деведесетих година 20. века борила против антихришћанских и неопаганских „вредности“ које су наметане друштву.

Да се не заборави: било је то време кад је Мирјана Марковић, супруга председника Србије, Слободана Милошевића, писала у свом дневнику у „Дуги“(17.јуна 1995.) да ће „балкански народи, ако из средњевековног мрака не изађу на светлост дана, бити избачени из историје, престаће да постоје. И неће то бити први пут да неки народи окончају свој живот, изгубе се, остану само између корица књига.Тако су ишчезли Маје, Илири, Трачани, Келти, Етрурци, Стари Грци…Мора да су се у неком периоду свог живота сукобили с временом, са новим добом и остали у прошлости, која им је била ближа од садашњости, на коју су се саплели на самом прагу сутрашњег дана. Може се лако десити да, док девојке и младићи из Франкфурта петком после рада или часова на факултету одлазе да проведу викенд на топлим плажама Индонезије, Срби, Македонци, Бугари и Грци обавијени мирисом тамјана, испод кандила, проведу тај исти викенд и читав век у расправи чији су језикословци из деветог века, Ћирило и Методије“. 

Иако се прича о великом буђењу „српског нацонализма“ у оне дане, ствари су биле другачије: комунизам и неопаганизам су доминирали.

АБОРТУС И ИЗУМИРАЊЕ СРБИЈЕ

Међу Цркви наметаним темама се нарочито јављало питање абортуса. Држава је донела закон по коме девојчице од 16 година, без знања родитеља, могу да изврше абортус без знања родитеља. Став СПЦ о утробном чедоморству ( абортусу ) нарочито је истакао патријарх Павле у Божићној посланици 1994 ( објављеној, по грађанском календару, 7. јануара 1995 ). Одмах после тога, био је нападнут од стране тзв. Жена у црном, које су почеле да извикују пароле „Мање Цркве, више презерватива!“, „Свеједно је кога ће бити више, Албанаца или Срба, само да живимо у миру“, итд. Патријарх Павле је, на обраћање женског лобија, одговорио у „Православљу“ 15. марта 1995, истичући да његова посланица није била упућена онима који не верују да Бог постоји и за које је човек само тело, а не и бесмртна душа, него онима којима су Христове речи – речи вечнога живота ( Јн. 6,68 ).

И прота Љубодраг Петровић се огласио, истакавши да „Црква не осуђује, него жели да путем васпитања људе доведе до таквог нивоа, да то не чине. Одговорност је и мужа и жене. Питам се откуд смелост људи да гласно нападају патријарха зато што жели да заштити светињу живота!“

Светиња живота је и данас на удару. Зато је просечна старост Срба око петрдесет пет година. Изумиремо, и то је то. Ко не воли живот, иде путем смрти и нестајања.

ДА ЛИ ЈЕ ЖИВОТ БАЛ ПОД МАСКАМА?

У организацији „Идеје“, предузећа за маркетинг и комуникације и под покровитељством Скупштине града Београда организовано је неопаганско обележавање Белих поклада, под именом „Живот је маскенбал“.

У „Православљу“ од 1. марта 1995. прота Љубодраг је упозорио да се „покладни дан код православних верника не сме схватити као „маскенбал“ паганске праксе или као „фешта“ секуларизованог славља, већ као дан којим се почне процес духовног очишћења и повратка Богу као своме Творцу и ближњима својим кроз праштање и љубав“.

То што се тада дешавало данас, у Србији неопаганизма, претворило се, између осталог, у Ноћ вештица и сличне неподопштине, које нас удаљавају од светлости и словесности.

Слађан Мијаљевић, вредан и храбар мисионар, упутио је отворено писмо БК Телевизији, која је, поред вести о црквеном животу, редовно пропагирала астрологију и сличне „вештине“ кроз емисију „Планетаријум“.

Крајем априла 1997. управа храма Светог Александра Невског упутила је протест ТВ Политика, због приказивања страних квазидокументарних серија „Исусови животи“ и „Завет“, испуњених антихришћанским ставовима и порукама.

СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ  И „ЗАРАЗА“

„Политика“ је 21. априла 1995. покренула тему о Светом Причешћу, па се јавило и питање о опасности од причешћа из заједничке кашичице. Три дана касније, прота Љуба је изјавио: „Никада се није догодило да међу верницима, који се већ вековима причешћују из исте чаше и исте кашике, после причешћивања избије нека зараза. То одговорно тврдим. Јер оно што се налази у путиру на светој евхаристији је светиња над светињама, огањ живи који сажиже свако зло, па самим тим и болести, вирусе и заразе. /…/Шта су вируси према сили Божјој, Царству небеском и живот нестарећем и непрестајућем? Зато бих оне који постављају таква атеистичка питања, саветовао да не стају у ред за евхаристију пре него што у себи рашчисте нека основна питања вере“.

Онда се у „Политици“, у рубрици „Међу нама“, 3. маја 1995. појавио текст др Петра Младеновића из Ниша који је тврдио да „ако се једном кашичицом даје причест стотинама верника онда је сасвим јасно да могућност за инфекције постоје. Ту није реч само о вирусима, него и о бројним баналним микробима који бораве у устима људи“.

Прота Љубодраг је, у једној изјави летописцу црква Светог Александра Невског, истакао и следеће: „1972. године, кад се у Јуославији појавила Variola vera, власти су строго препоручиле свештеницима да за причешће употребљавају пластичне кашичице за једнократну употребу. Наравно, није ми пало напамет да их послушам. И  нико се није заразио“.

Ова тема ће се, са нарочитом снагом, поновити у доба коронократије, почетком треће деценије 21. века. Одговор је исти: Христос је извор здравља, а не болести.

ДА ЛИ КРСТ МОЖЕ БИТИ НАКИТ?

У оно време, била је присутна и злоупотреба часног крста као пуког накита који се носи, рецимо, на минђушама, или на неки непристојан начин. У петак, 8. децембра 1995, прота Љубодраг Петровић је тим поводом изјавио за „Политику“:„С крстом се не треба играти ни шалити, јер он није играчка или украс. /…/ Јер за правог верника крст није симбол којем се клањамо као идолу, већ представља чудо које се десило на Голготи, кад је Христос разапет на дрвеном крсту са двојицом разбојника“.

И данас је много покушаја да се светиња злоупотреби за нешто друго. То се никако и никада не сме дозволити ако желимо да останемо на путу светости. Јер, како рече старац Пајсије, само оно што се може освештати прима освештање. А мода се не може освештати. Она је, изнад свега, сведочење о таштини и сујети овога света.

БОРБА ЗА ВЕРОНAУКУ

Било је и покушаја да се уведе веронаука. ПМШ се стално залагала за то. У једном од бројева Билтена храма Светог Александра Невског појавио се чланак мисионара Радована Рабреновића „За школу са вером“, у коме је разматрана ова могућност. Уочене су четири групе Срба са својим ставовима према веронауци у школама: јалови интелектуалци, који немају чврст став, али су ипак више против него за; тврди антитеисти, који имају јасан став против вере Христове;„меки антитеисти“, идеолози „левог“ режима, који стално причају о одвојености Цркве од државе, и не дозвољавају појаву свештеника у школама; у четврту групу спадају православни Срби, којима је све јасно, али који морају чекати промену околности да би веронаука ушла у школе, при чему је, док до тога не дође, обавезно треба организовати при храмовима.

А 15. јануара 1997. помоћник министра просвете, Војислав Брауновић, послао је допис свим школама у Србији у коме се изричито захтева да свештеници не долазе у школу за Светог Саву, јер је „Црква одвојена од државе“.

Тек толико да се памти.

СКУП ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА

Важан догађај у борби за оправослављење Срба и борбу против неопаганизма био је Симпосион православног свештенства одржан на Богословском факултету у Београду од 10. до14. јануара 1998. године, са благословом патријарха Павла и СА Синода СПЦ. Патријарх Павле лично је благословио учеснике, а предавачи су били: протојереј мр Љубивоје Стојановић ( „Православни свештеник – мисионар и учитељ“), протојереј Душан Колунџић ( о свештенослужитељу ), протојереј Митар Миловановић ( о свештеничком завету ), о положају и стању Цркве у свету ( свештеник Драган Филиповић ). На вечерњем богослужењу првог дана проповедао је отац Лазар Милин. О Православљу и квази – религији Њу Ејџа говорио је Владимир Димитријевић, а о методама секташког деловања и спасавања од истог говорио је др Вукадин Цветановић. Матеј Арсенијевић посветио се односу Православља и политике, а свештеник Вајо Јовић одржао је запажено предавање о неопходности катихизације крштаваних и припреми за примање Светих Тајни. Свештеник др Димитрије Калезић се посветио црквеном беседништву. О веронауци, породици и васпитању говорио је протођакон др Радован Биговић, док је вероучитељ ђакон Бранислав Јелић говорио о борби против ерозије духовности у нас. Координатор скупа био је протојереј – ставрофор Љубодраг Петровић.

У саопштењу са сабрања истакнуто је да „хвала Богу, долази до постепене обнове Православља на овом просторима и у нашем народу“ и да „велики број људи, посебно младих, измучених савременим идеологијама и затрованих чарима савремене вавилонске тржнице лажи, траже Бога и живу реч Божју“ што од свих чланова и служби у Цркви захтева велику и одговорну љубав и жртвеност, да би се одговорило на изазове савремености. Учесници скупа су се заложили за обнову Цркве и свих парохија кроз литургијску заједницу, за унапређивање унутарцрквеног дијалога и унутрашње мисије Цркве као предуслова за дијалог и мисију у свету. Да би се то остварило, потребне су промене у црквеном школству, али и што озбиљнија катихизација оних који се спремају за крштење. Учесници скупа су сматрали да је неопходна и обнова православне породице. Потребно је и веће учешће лаика, народа Божјег, у животу Цркве. Изражена је и велика забринутост због духовно – моралног стања у друштву, али и због „непоштовања народне воље изражене на изборима, гушења основних људских права и слобода, стављање медија у службу пропаганде владајуће партије“. Тражен је и повратак веронауке у школе.

ЛЕТЊЕ ДУХОВНЕ ВЕЧЕРИ

У јулу и августу 1997. на Летњим духовним вечерима у Ариљу учествовали су протојереј Љубодраг Петровић, Јања Тодоровић и Владимир Димитријевић. Ове дивне духовне скупове организовао је  мисионар и света душа, тешки телесни инвалид и духовни див, вероучитељ Станко Пантовић из Ариља.

Око Велике Госпојине 1998. организована је велика манифестација „Београд – Богородичин град“ Светосавске омладинске заједнице Митрополије београдско – карловачке, која је такође плод рада Мисионарске школе. Циљ ове акције био је подсећање на чињеницу да је Свети Стефан Високи Београд посвети Мајци Божјој. Манифестација је трајала од 25. до 28. августа, и у оквиру исте било је предстваљања књига, концерата духовне музике, као и предавање на тему „Београд капија Европе и косовски стуб великога плача“, када је говорено о тешкој ситуацији на Косову и Метохији.

У тешко, али славно, време духовног и народног буђења, Православна мисионарска школа при храму Сетог Алекдандра Невског у Београду учинила је много да то буђење буде у светлости, а не у кошмарним сенкама посткомунизма.

СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ И СРБИ

А да им је у томе помагао Свети кнез Александар – нема сумње. Јер је он већ умео да помаже Србима. Потписник ових редова је својевремено доказ о помоћи кнеза нашем народу добио у једном мејлу: „Једно породично предање које је оставио потпуковник Бојовић 1901. године у Зајечару (вероватно је реч о будућем славном генералу) каже: „Пошто су Васојевићи врло често ратовали са околним Турцима, а нарочито са Гусињским беговима, некако их једном приликом опколе Турци тако да им није остало друго него или да се предаду или сви да изгину. То је било 29. августа на Усековање, а уочи Светог Алексендра (како они зову Александра Невског). Ноћ је прекинула борбу а они беху остали у тако бедном положају да очекују сутрашњи дан. Главари, старешине, скупе се на договор. Шта да раде? Најзад реше да сутра пред зору сви скупа јурише изненада на Турке па шта им Бог да, или да сви изгину или да се пробију. Том приликом помоле се Богу и сутрашњем светом Алексендру да им помогне и заветују му се: ако им помогне и ако победе Турке да ће га сви славити док им колена траје. Што су решили то су и учинили, изненада пред зору јурише у Турке, збуне их и до ноге потуку….”

Тако је било, и биће, док је Бога и Његових светих.

Exit mobile version