Одбрана природне породице као кривично дело у Републици Србији

Преносимо говор др Мише Ђурковића на научном скупу „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности” који су Информативна служба Српске Православне Цркве и Матица српска организовале 16. јануара 2024. у Народној библиотеци Србије.

редакција портала IFamNews

„Хвала Његовој Светости за подршку и помоћ да данас на овако важном форуму можемо да говоримо о фундаменталним и врло опасним стварима са којима се суочавамо.

Већ тринаест година постоји, условно речено, фронт који смо формирали за одбрану породице и за нас је данас историјски тренутак када и СПЦ и Матица и најважније српске институције уважавају оно на шта смо указивали годинама и помажу нам да ширимо фронт да бисмо зауставили макар елементарне ствари из агенде која неће стати.

Та агенда је врло јасна и у њој су ствари као што је легализација педофилије, зоофилије, инцеста и полиаморије. Идеја конструктивизма (да је све конструкт, укључујући и породицу) води ка томе да дођемо до онога што ми из верске традиције препознајемо као сатанизам.

За нас су важне три тачке:

1. Ратификација Истанбулске конвенције која је у Србији прошла без икаквих јавних дебата већ 2013. године иако је то један од најмонсртруознијих докумената и дугорочно је врло проблематична. То је први документ те врсте на простору Европе. Једна од ствари које прецизно дефинише је род.

Род је, према њој, социјални конструкт, а не природна датост. Због тога је Русија и Азербејџан нису ни потписали, седам држава – укључујући Бугарску, Мађарску, Чешку, Словачку и Балтичке земље – нису је ратификовале до данас, а Турска, која је потписала и ратификовала прва, пре две године је изашла из те конвенције. Све више земаља уочава колико је Истанбулска конвенција велики проблем.

2. Закон о родној равноправности предвиђа два рода – не пола, него рода, али отвара сиву зону у уџбеницима у којима се говори и о другим родовима, а следећи корак је доношење закона о родним идентитетима.

Родни идентитети би увели и језичке ствари као што су цис мејл, цис вуман, цис вуман ту мејл и цис мен ту вуман. Не знам како ће то да преведу. Шта ће још бити?

Мораћете својој трансродној кћерци да се обраћате са „они“, као у америчким серијама и филмовима. Они који то не буду хтели, завршаваће у затвору. Уопште се не шалим.

3. Кључни проблем је што ово ускоро неће моћи да се брани због удара кривичних пријава.

Зашто је борба за породицу постала кривично дело у Србији?

После 2000. године су у Србији на подручју породичног законодавства и шире регулативе отпочеле штетне и опасне промене инициране из страних центара моћи. Већ 2001. године је уведен институт „насиље у породици“ који се тумачи на крајње идеолошки и антипородичан начин. Затим је 2005. године донет породични закон који још важи, а који је укинуо институт преваре и избацио одредбу о љубави као основи брака.

То је најрадикалнија промена коју имамо до сад. Превара више није нешто што је неприхватљиво у нашем законодавству.

Уследио је 2009. године Закон о забрани дискредитације који је заправо отворио пут за дискриминацију верујућих и породичних људи. Тада су се Црква и верске заједнице први и последњи пут ангажовале да колико толико ублаже одредбе.

Прва појава нечега што личи на спонтано настали фронт за одбрану породице јавља се када смо се побунили против екстремног Предлога закона о правима детета, којег је Канцеларија омбудсмана предложила 2010. године.

То је онај језиви предлог у коме се родитељи јављају искључиво као особе које потенцијално наносе штету детету и као неко ко нема никаква права, а има обавезе. Једини титулар бриге за децу – у том предлогу – је била држава.

Фронт који смо тада формирали успео је да заустави нешто што је јасно било усмерено ка разарању природне породице. Тамо је и она одредба која је предвиђала да лице старије од 15 година може да се подвргне медицинској интервенцији и да забрани доктору да информише родитеље о томе. Јасно је да говоримо о абортусу и сличном.

Иначе, термин природна породица преузима из Члана 16. Универзалне декларације о људским правима, у коме се дефинише да свака држава има обавезу да штити и унапређује природну породицу.

Породичне организације у свету данас – од Македоније, Хрватске, Бугарске (у Бугарској није ратификована Истанбулска конвенција захваљујући заједничком деловању православне и исламске заједнице), преко Летоније (где су три хришћанске конфесије заједно радиле и спречиле ратификацију) – шире глобални фронт у свету.

У идеји природне породице се јасно познају отац, мајка и деца као нуклеарна породица. Но, и наша држава је, на жалост, у многоме пренебрегла ове одреднице што се посебно драматично видело 2011-те, са појавом предлога Грађанског законика.

Организованом акцијом смо успели да зауставимо његово усвајање и спречили да у Србију уђу сурогација, еутаназија, истополни бракови или несхватљива одредба да старатељ може да ожени особу о којој се стара.

Велики успеси су били и спречавање увођења такозваних образовних пакета 2017-те, у којима је у уџбенику за шести разред било предвиђено да деца уче како се користе лезбејски кондоми.

У два наврата, 2015. и 2018. године, успели смо да одгодимо доношење закона о коме данас расправљамо и који је, на жалост, усвојен 2021. године под окриљем короне, заједно са радикализованим Законом о забрани радикализације.

Нисмо успели, нажалост, да спречимо изузетно опасан и штетан Закон о спречавању насиља у породици, који је усвојен у 2016. години, на основу кога, као и на основу Закона о дискриминацији, траје прогон све већег броја људи у Србији.

Русија је прошле године укинула такав тзв. закон о спречавању насиља у породици и увела забрану промене пола хируршким путем. А то значи да није тачно да, кад ове ствари једном уђу у законодавни и друштвени систем, да потом не могу да се избаце. Итекако могу!

Ова два закона ће, заједно са Законом о родној равноправности који треба да ступи на снагу у јуну, дати оквир који ће свака особа која се залаже за природну породицу постати потенцијално озлоглашено лице, погодно за спровођење казнене и кривичне политике.

Прошле године сам, по други пут у седам година, добио притужбу од Канцеларије повереника за родну равноправност, притужбу по којој треба да се изјасним о томе да ли сам трансфоб.

Сад нека ми лингвисти објасне да ли у српском језику постоји реч трансфоб.

Притужбу шаље организација „Да се зна“ која од тога живи и која на својим друштвеним мрежама са поносом објављује колико је нас породичних активиста тужила и пријавила. По њеном извештају за прошлу годину, то је пет пријава и десет кривичних. Дакле, они могу и да туже.

Од свих нас, који смо верујући хришћани научени да се молимо и за душе заблуделих људи и непријатеља, никада нико није нанео штету, никада нисмо повредили или иницирали насиље. Ми смо предмет прогона на основу одредби о тзв. Посредној дискриминацији.

Нас прогоне јер научним и другим облицима рада бранимо природну породицу, веру, идентитет наших предака и укупне огромне већине становништва, не само хришћана него и муслимана и других верујућих људи, који желе да заштите своју децу од квир насиља – пропаганде која све дубље улази у наш јавни простор, али и образовне системе.

Прошли пут сам проглашен за ЛГБТ дискриминатора (још једна традиционална српска реч). Ристивојевић је успео да добије судски спор после три године, тек на нивоу Врховног касационог суда, а наш брат, мучени Влада Димитријевић, има суђење пет година.

По тумачењима људи који нас прогоне, ми не смемо да говоримо о ЛГБТ идеологији, џендер идеологији и квир идеологији, јер по њиховом тумачењу то значи подстицај на насиље према тим групама.

Према томе, већина вас који су данас говорили о џендер идеологији је потенцијално особа која може да одговара јер „позива на насиље“.

Мени сад спочитавају што критикујем ратификацију изузетно опасне Истанбулске конвенције, која није ратификована у девет европских земаља. Кључ је да се сви ми зауставимо да уопште о томе говоримо, да се не бисмо борили против ових закона и да се бавимо научним радом.

Но, осим овог закона, чије укидање такође треба тражити и казнених одредби џендер закона о којима данас слушамо, треба обратити пажњу на огромну штету и насиље које људи трпе на основу закона који наводно треба да спречи насиље у Србији.

Ево конкретног примера од пре пар месеци: отац 15-годишње девојчице која иде у осми разред, сазнао је да му се ћерка еротски снимала и качила своје обнажене фотографије на друштвене мреже. Да би спречио породичну срамоту, заштитио сопствено дете и покушао да га васпита, одузео јој је телефон, који је, иначе, сам купио. Она га је пријавила школи, школа је позвала полицију и Центар за социјални рад, а они су га привели и затим је био удаљен из породичног дома на месец дана, иако је он власник стана. Само да подсетим, то је још једна антиуставна одредба која се налази у том закону.

Мало је недостајало да заврши у затвору.

Огроман је број пријава где деца цинкаре родитеље да им одузимају телефон, да не би провели целу ноћ са њим, јер треба да устану ујутру за школу.

Родитељи су у нашем систему одговорни за понашање деце. Морате да платите за штету коју је дете починило у школи, али родитељима држава све више одузима право да их васпитавају у шта иде идеологија према којој је свако физичко кажњавање детета насиље.

Наш законски систем покушај да васпитате децу чини де факто кривичним делом. На жалост, прошле године смо видели на најрадикалнији начин, да су деца у све већем броју дивља, насилна, неваспитана и да не поштују никакав ауторитет.

Последњих 23 године смо направили правни, образовни и друштвени систем у коме је кривично дело постала не само борба да васпитавамо и дисциплинујемо, и у својој вери и традицији васпитавамо сопствену децу – на шта, иначе, имамо право по свим међународним конвенцијама, већ и да о томе говоримо и критикујемо нове екстремно штетне идеологије из чијег окриља долазе све ове штетне праксе и идеје које су овладале нашим универзитетима, а све више улазе и у школе.

Забрањено нам је да говоримо да овај идеолошки систем свуда води демографском одумирању нација, што се јасно види и из нашег примера. Још један пример – видели сте попис – да смо изгубили више од пола милиона људи у последњих десет година, а тај тренд се даље наставља.

У једној београдској средњој школи имамо девојчицу од петнаест и по година која каже да се осећа као дечак и жели да се представља другим именом од онога које је уписано у документа и у школски дневник. Разредни старешина, потпуно супротно важећим законима, инсистира код остале деце да морају да је ословљавају тако како она хоће.

Питам: на основу чега он спроводи ово насиље над децом која иду у то одељење? Зашто он то ради? Па зато што пролази едукацију разних антипородичних НГО- а (невладиних организација, прим .ред.) које су дубоко ушле у наше школе и социјалне службе и зато што се информише на Новој С и сличним медијима који све више постају идеолошки бич за доношење оваквих закона.

Џендер идеологија и из ње проистекли закони и друге последице јесу тек успутна станица у западним друштвима јасно препознатљиве агенде која на следећим корацима има актуелну припрему укидања моногамног брака, односно увођења законске полиаморије, декриминализацију а потом и легализацију педофилије и инцеста и зоофилије као последњих табуа који су још увек опстали.

Због свега, видим овај скуп као историјски догађај на коме ћемо уз најпоштованије институције у српском народу јасно подићи глас да и затражити да поново освојимо природна права на породицу, васпитавање и подизање своје деце, на природан брак, на свој српски језик и право нашег народа да опстане и да се, уз Божју помоћ, најпре вредносно, а затим и демографски обнови.

Почетак је, наравно, укидање ових штетних закона: о родној равноправности и закона о спречавању дискриминације. Док су они на снази, ми немамо могућности да радимо свој досадашњи посао, јер одбрана природне породице у Србији све више постаје кривично дело“.