Преносимо говор викарног епископа Стобијског Јакова на научном скупу „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности” који су Информативна служба Српске Православне Цркве и Матица српска организовале 16. јануара 2024. у Народној библиотеци Србије.
редакција портала IFamNews
Говорити o „воук” култури уопштено у овом временском интервалу који имамо је просто немогуће, јер она прожима читаво глобално друштво у свим порама друштвеног, а могу рећи и приватног, личног живота појединца, увек дотичући се његове слободе. Један од главних наратива јесте тобожња пробуђеност (woke = пробуђен, освешћен) и брига за жртве из прошлости док се жртвују неистомишљеници у садашњости свим механизмима тзв. cancel culture (културе отказивања), потпуним одсецањем из друштвеног живота и оцрњивањем без икакве могућности за искупљење, јер се нису покорили или су се усудили да буду критични према овом религиозном култу тоталитарног карактера.
Као главне карактеристике „воук” културе можемо поменути: екстремистички феминизам који у свему види мизогинију, тзв. мушку токсичност, појам који управо означава мржњу према мушкарцима, теорију критичне расе (тзв. бела превласт), климатске промене, ЛГБТИ+ агенду и сл., а у фокусу овог идеолошког покрета, бар у нашем регионалном контексту, свакако је и родна теорија (родна једнакост) – mainstreaming концепт, који је својеврсна идеолошка матрица свих родних законских решења широм света.
Свакако, овде не бих могао говорити у контексту српског Закона о родној равноправности, због тога што, с једне стране, нисам темељно анализирао текст закона, а с друге стране, што видим да су на овом скупу присутни људи који су се пуно озбиљније и темељитије бавили анализом законског текста. Ја ћу пре свега говорити о искуствима западних друштава где су закони о родној једнакости дали, и још увек дају своје горке плодове, али пре свега на основу личног искуства са предлогом текста Закона о родној једнакости и Закона о матичној евиденцији у Македонији, који је требао бити промењен и допуњен. Ова два предлога закона имала су за циљ да кроз широка врата у наше друштво уведу све оно што родна идеологија подразумева.
Појам рода данас и ових задњих десет година компромитован је, а рекао бих и поприлично контаминиран у односу на његово значење у лингвистици и граматици кроз читаву људску историју. Род је изузетно лепа реч с позитивном конотацијом, поготово у хришћанском менталитету због тога што је Он, сушти Бог, постао род наш оваплоћујући се и рађајући се као један од нас, добровољно поистовећујући се с људским родом. Свакако појам род има још много других различитих и углавном лепих значења у свим словенским језицима. Сада нам одједном кажу да реч род значи нешто друго. Креатори родне идеологије нису случајно одабрали баш ову реч, него напротив намерно, перфидно и лукаво дајући јој сасвим нови контекст од оног који она заправо има, надајући се тако успешнијем прихватању своје дехуманизирајуће пропаганде.
Општеприхваћена дефиниција за род у овом новом контексту гласи:
Род означава друштвено одређене улоге, могућности, понашања, активности и атрибуте, које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце, укључујући и међусобне односе мушкараца и жена, и улоге у тим односима које су друштвено одређене у зависности од пола.
Сагласно родној теорији, род је флуидан и нова примена појмова род и родни идентитет (дефинисаних конкретно у контексту родних теорија) донеће друштвену и институционалну конфузију, као и подељеност у већ и онако фрактурираном друштву. Све би донекле и било у реду да се свако осећа како хоће да род није имао озбиљну политичку подлогу у Истанбулској конвенцији, која је обавезујућа за нас и носи обавезујући концепт за род. У објашњавајућем извештају, т.j. у радним документима те конвенције које нисам могао да нађем на македонском језику, каже се да „род с којим се идентификују одређене групе људи не одговара њиховом биолошком полу који им је додељен на рођењу“. И управо читава ова родно сензитивна прича и сви закони нису ту у циљу инклузивности, већ ексклузивности за те категорије људи.
Право лице концепта о родној једнакости у Македонији уочили смо у предлогу текста истоименог закона, који подразумева: „једнакост жена, мушкараца и људи с различитим родним идентитетима у видљивости, одговорностима, могућностима, приступу и контроли ресурса, и моћи у свим сферама јавног и приватног живота“.
Закон насловљен као Gender Equality Act (Закон о родној једнакости) пролази и провлачи се као правна платформа борбе за женска права, док у исто време омогућава да свако буде жена, укљућујући и мушкарце с мушким биолошким полом. Овде је управо присутна та морална супериорност коју обезбеђују или, боље рећи, приграбљују родни активисти, да би у случају аргументоване критике у правцу изобличења и откривања правог лица родног концепта добронамерни критичари били окривљени за мизогинију, оптужени да су протагонисти патријархата и опште друштвене атмосфере у којој је жена унижена. Да би читав овај сет родних закона, омогућио правно-формално и легално бујање родова у најпрогресивнијим, најлибералним друштвима у свету било је потребно 10–13 година. Ми смо имали ту „част“ да паралелно за Законом о родној једнакости, у Закону о матичној евиденцији род, тј. родни идентитет буде правно признат за рекордно кратко време, али хвала Богу, сачувао нас је од те и такве „почасти”. Иако родни теоретичари праве оштру дистинкцију између рода и родног идентитета, она заправо не постоји.
Шта је родни идентитет? То је: „унутарњи и индивидуални доживљај сопственог рода, што свако лице дубоко осећа у себи, који може, али и не мора да кореспондира биолошком полу који му је додељен при рађању, као и лични доживљај сопственог тела и другачији изражај рода, укљућујући име, говор, одећу, манире и др.”
Овде је реч о бруталној релативизацији биолошког пола, штавише о потпуној нихилацији, негирању објективне биолошке и научне стварности. Кулминација бесмислености јесте то што се оваквим законским решењима већина у друштву присиљава да прихвати ту нову стварност базирану на унутрашњим субјективним осећањима појединаца, која ће поприлично „обогатити“ садржај родно сензитивног језика с потенцијалом да прерасте у новоговор. Усвајање родно неутралних заменица, и уопште признавање небинарних наслова, доприноси лингвистичкој промени која се одражава и директно утиче на развој разумевања и поимања рода. Језик није само средство за комуникацију већ и одраз друштвених вредности, па аналогно томе овакав начин насилног развоја, тзв. родно-инклузивног језика, чини га нераздвојивим аспектом од добро разрађене стратегије за обликовање родне идеологије у једном друштву. Кроз језик се најлакше мења перцепција једног народа. Идеолози овог и оваквог антидруштвеног концепта врло добро знају да користећи језик као средство које се непрестано користи за међусобну комуникацију, могу свакодневно помоћу законских регулатива, понављати сасвим легитимно своје идеолошке полуистине, које су заправо лаж. А свакодневно понављана лаж у једном друштву, нажалост, постаје друштвена „истина”.
Самим тим што је род флуидан и подложан непрестаној еволуцији и екстензији тог списка родних идентитета, између осталог омогућује се да неко буде истовремено и мушко и женско, па чак и нешто треће, зависно од тих субјективних унутарњих осећања појединца, која када поприме законску форму одмах имају директан тоталитарни утицај на објективну реалност у којој живи једно друштво. Људи црквеног менталитета не могу прихватити овакву накарадну теорију јер је потпуно туђа искуству и менталитету Цркве која живи свој Живот у љубави и слободи, и знају да се идентитет гради у заједници кроз другог и да се остварујемо као личности једино у заједници. Не може се ван заједнице у свом самољубљу градити идентитет, јер је управо заједница мерило свега па и личног идентитета и због тога морамо очувати љубав и слободу у заједници (друштву). Без љубави и слободе нема заједнице! Тенденција да се граде лични идентитети ван заједнице, а да се после насилним методама и кажњавањем тражи легитимитет тих истих од већине, истовремено газећи сваки облик слободе друштвеног идентитета у име одређене идеологије, јесте тоталитаризам.
Оно што је било најскандалозније у том македонском предлогу текста закона, бар по мени, јесте једна од дефиниција у 4. члану закона где су дефиниције појмова, а то је да појмови ,,жене, мушкарци и лица с различитим родним идентитетима обухватају и лица до 18-годишњег узраста.” (Лице с различитим родним идентитетима је свако лице које се не идентификује у бинарним идентитетима мушкарца или жене.)
Овај део реченице у законском тексту ,,лица до 18-годишњег узраста” заправо не детерминише доњу границу узраста па тако мушкарци, жене и трансродне особе могу бити и бебе и деца од 2, 3, 4 године итд. Од када то децу од две године називамо мушкарцима и женама, а камоли трансродним особама!? Не може непримећено промакнути невероватна повезаност измећу прогресирања родне идеологије и својеврсне либерализације педофилије на глобалном нивоу. Најновија међународна класификација болести Светске здравствене организације педофилију не сматра патологијом до тренутка дејства. Шта означава реч дејство или деловање, није наведено исто као што сасвим „случајно” нема ни доње границе узраста у овом законском тексту. Да не бисмо стигматизирали некога користећи реч педофил, политички коректно је у маниру родно-сензитивног језика рећи MAP – minor attracted person или особа коју привлаче малолетници.
Оно што је фокус или, боље рећи таргет родне идеологије и пропаганде нисмо ми одрасли, већ деца. Зато законски концепти за родну једнакост у западним друштвима, па и овај наш предлог закона у Македонији, подразумевају обавезујуће родно-сензитивно свеобухватно сексуално образовање још од вртића, које би требало постати главни вектор за индоктринацију младих нараштаја, а преко тога у блиској будућности и за редефинисање друштва.
Зашто говорим ово? Зато што имплементацијом закона о родној једнакости, родним идентитетима и уласком родне идеологије у образовни систем, број деце којима је дијагностикована родна дисфорија (стање у којем се особа осећа заробљеном у погрешном телу, тј. властито тело осећа и доживљава као погрешно), вртоглаво расте у свим државама где су ова законска решења реалност, јер се испоставило да је ово стање социјално заразно, посебно међу адолесцентима. Примера ради, у Великој Британији је стопа трансродних особа нарасла за 4400% у женској популацији, само међу девојчицама адолесцентног доба након уласка и озакоњења родне идеологије у друштву. Начин на који се „помаже“ тој деци подразумева „прилагођавање” биолошког пола родном идентитету – изузетно болан и мучан процес транзиције која подразумева тзв. хормонске терапије, блокаторе пубертета, хируршке терапије које подразумевају стерилизацију и уклањање потпуно здравих делова тела (генитално сакаћење) и конструисање потпуно нових полних органа супротног пола, који су најчешће нефункционални. Нећемо говорити на овом скупу о монструозном изгледу овог процеса у свим етапама, а још мање о етичности, али је сигурно да овакве „терапије“ отварају широка врата трансхуманизму.
Важно је поменути да се ограничавају или потпуно одузимају права родитељима који на било који начин стану на пут овом касапљењу, јер управо родно сензибилизирано друштво више „брине и воли” децу од њихових властитих родитеља. Не треба уопште ни замишљати шта све носи са собом родна идеологија. Имамо примере свуда око нас у читавом свету, како транс активисти врше притисак на здраву науку и медицинску праксу уопште. За то је најбољи доказ gender affirming therapy (терапија која афирмише, тј. потврђује род). У Шведској, после више од 50 година либералне медицинске традиције, држава је потпуно забранила све облике транзиције осим у екстремним случајевима родне дисфорије, и то искључиво у научне сврхе. Истрага је утврдила да никада ни нису постојале релевантне медицинске студије тзв. Холандског протокола, који је досад био референциран као златни стандард при транзицијама.
У том контексту, док смо у Македонији критиковали законе, често смо могли да чујемо да је ово аутодеструктивна идеологија, која ће се урушити сама од себе, јер није природна и занемарује антрополошке датости, и да се не треба нешто посебно бринути око тога. Апсолутно се слажемо да се она не може одржати и да ће пропасти као и свака друга идеологија тоталитарног карактера, али питање је по коју цену и с колико жртава, и да ли заиста треба седети скрштених руку и чекати потенцијалну аутодеструкцију овог монструозног идеолошког конструкта. Не заборавимо да су жртве ове поробљавајуће и дехуманизирајуће идеологије управо деца, а само једног уништеног дечјег живота није вредан читав свет.
Зато је изузетно важно водити квалитетан друштвени дијалог, али без утицаја ригидних и, могу рећи, острашћених активистичких „воук” кругова, који приморавају на самоцензуру и мук сваку здраворазумну мисао и критику. У таквој друштвеној атмосфери где су „воук” активисти мерило здравог разума, дијалог једноставно није могућ, јер се живот своди на борбу за слободу говора и мишљења.
Црква у овом непостојаном свету, подложном свакојаким променама, била је и остаће сигурни чувар слободе личности, јер једино она и сви у њој слободни људи знају цену којом смо ослобођени, и да је ту скупу цену Богочовек Христос платио Својом Крвљу да би нас ослободио свакојаког ропства. То је прескупа цена да бисмо ми сада или у било ком другом историјском тренутку постајали робови људима или било каквим идеологијама и људским измишљотинама.
Коментари на чланак