Last updated on July 31st, 2023 at 06:52 am
НА СТАЗИ СВЕТЛОСНЕ СЛОВЕСНОСТИ:
СЛИКАР И ХРИШЋАНИН ДРАГАН МОЈОВИЋ (1942 – 2001)
ЖИВОТНА СТАЗА
Драган Мојовић је рођен 1942. године у Београду, где је и преминуо 2001. Завршио је Технолошки факултет, а једно време студирао и филозофију. Сликарство је учио у Сликарској школи у Шуматовачкој улици. У српском сликарству јавио се почетком седамдесетих година 20. века. Прву самосталну изложбу имао је 1976.у галерији Коларчевог народног универзитета у Београду. Самосталне изложбе имао је, поред Београда, и у Новом Саду,Љубљани, Паризу, Зрењанину, Сомбору, Сарајеву, Зеници, Чачку,Охриду, Аранђеловцу и Приштини, а на колективним изложбама појављивао се између осталог, у Даблину, Манчестеру,Пекингу, Нанкингу,Варшави, Москви, Грацу, Венецији, итд. Излагао је и Венецијанском бијаналу, Меморијалу Недежде Петровић у Чачку и другде. Организовао је и мултимедијалне манифестације, тзв. Дејства, од Еквиноцијумског пошумљавања 1981, преко Обнове центра света (1984) до Освећења центра света (1993). Добио је и велики број југословенских и србијанских награда за уметност – између осталих, и Политикине награде „Владислав Рибникар“. Репродукције његових дела објављиване су у престижним светским монографијама.
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ ДАНИЛА
Мојовић се, после свог обраћења у Православље, веома активно укључио у рад Православне мисионарске школе, између осталог и својим предавањима. Као духовни син епископа будимског Данила, насликао је једну илустрацију његовог учења о тајни Свете Тројице, која и данас стоји у холу Богословског факултета у Београду. Патријарху Алексеју Другом поклонио је своју икону Нерукотвореног образа приликом његове посете храму Светог Александра Невског у Београду 1994. Мојовић није био само сликар, него и озбиљан хришћански мислилац, чији поглед на свет је изванредно забележио Мирољуб Јевтић у својој књизи разговора „Времекази Драгана Мојовића“(Кеј, Ваљево, 1994). У овој књизи, Мојовић се показује као хришћански уметник и философ по преимућству. Између осталог, он каже:„Наравно да би била бесмислица говорити о неком нормалном религијском животу – изван цркве, као што не може бити ни породичног живота – изван брачне заједнице. Настојим зато да будем уцелињен у нашу Православну цркву, на светосавски начин, значи и саборно, литургијски и породично“.
Заиста, живео је као искрени православни хришћанин и Србин.
ОДБРАНА БЕОГРАДА
Мојовић се суочавао и са изазовима антихришћанства које је претило Србима.У интервјуу који је дао часопису „Јефимија“ ( разговор је водио Драгош Калајић ), Мојовић је рекао:„Кичма такве Европе је Дунав, а њено срчано средиште је Београд. Пошто је уједињење супротности могуће само у том средишту, разумљива је стална освајачка помама Некрста усмерена на наш раскрсни град. Наше београдско раскршће, као тачка усредиштења, вечито привлачи Некрст, јер је то оно за чим Некрст вечито жуди. Сав саткан од неизлечиве узнемирености, некрст је вечито ексцентричан, сав у тетурању, јер њему болно недостаје центар, иако га привидно презире. Зато не смемо да му допустимо да заседне у ово свето место; нарочито у ово доба, пред скоро проглашење Антихриста за председника Уједињених нација као нове светске владе, потребније је но икад да се окупимо око светог Саве. Српске супротности затегле су се данас до кидања, али ми их сада светосавском мудрошћу већ боље распознајемо. Са једне стране су револуционарни безумници, који у име слободе проповедају самоубилачки култ смрти. С друге стране су корумпирани среброљупци, који у име бољег живота заговарају аморални култ издаје. Али већина нас је освешћених који су се, схвативши спасоносност Светосавског култа, прибрали у уверењу да смо најјачи онда кад смо најслабији“.
Као и мајор Драгутин Гавриловић, Мојовић је знао да образ Београда, наше престонице, мора остати светао.
МОЈОВИЋЕВО ЗАВЕШТАЊЕ
У свом последњем, завештајном тексту, „Просветљење“, записао је:„Упоређујући лик савременог човека са хуманистичким идеалима слободоумних мислилаца ренесансе, данас треба, пре свега, поштено сагледати себе саме, отуђене од Бога и сопствене стваралачке суштине, окружене материјалним добрима за коja се тако грчевито држимо, зарасле у удобни егоизам, бсзуспешно самозавараване вером у историјски прогрес, безнадежно усамљене у гомили, препуштене неподношљивој лакоћи постојања. И тада се треба запитати да ли је, уистину, средњи век био мрачнији од овога.
Према порукама које су остале да нам зраче са православних икона, пре би се рекло да је обратно.
Наше средњевековне иконе, као мали сликарски прозори према боголиком свету, откривају умном погледу да јс, поред оног мрачног средњег века, постојао и један озарени средњи век, који се купао у Таворској светлости. За нас је та светлост данас недостижна јер смо изгубили чуло унутарњег впда које је дар вере.
Мрачни средњи век инквизиције, заправо, само је сенка оног правог, светлог средњег века, о коме се, на жалост, углавном или не говори или се говори без разумевања.
У сумраку ове цивилизације, који се све више шири са Запада, ово православно иконографско озарење једина је преостала светла тачка на хоризонту наше наде — да смо ми ипак деца светлости. Да је наша суштина светлост и да зато можсмо са радошћу да очекујемо онај час када ће свет постати светлост.
Управо због тога ни данас нема места очајању! Исконски Божји позив човеку за стваралачком сарадњом и поред свега важи и даље, све до последњег тренутка. И у условима слабе видљивости смисла, премудрост Небеског Учитеља увек изнова стрпљиво изводи на пут успостављања нарушене космичке хармоније. И опет, као и увек, никада силом, већ увек уз нашу вољу, али и уз све драстичније лекције из великог учења о доласку к себи!
Треба бити сигуран да и у садашњим околностима, када изгледа да више ништа не може да се учини за овај свет, са Богом то постаје могуће. И поред евидентне човекове кривице за еколошку катастрофу која је у току, смак света можемо да одложимо. Отуда, управо данас, наш је први позив поновно успостављање личне везе са Богом. Он je у нама и треба га открити као спасоносну тачку ослонца. То је темељ хришћанске екологије“.
Без личне везе са Богом, свет се расипа у прах и пепео.
О ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ
Да је Драган Мојовић заиста био истински православни мисионар, сведочи и исповест познате ТВ водитељке Дине Чолић у новинама „Православље“:Позната сам по томе да говорим истину, тако да је ово својеврсна јавна исповест. Почетком рата, Минимакс и ја смо на Кипру радили добротворну аукцију слика у сликарској колонији. У разговорима које смо водили, а били су везани за Бога, покушала сам да будем духовита и на констатацију сликара Драгана Мојовића, чија дела красе корице модерне светске уметности коју су издали Јапанци, који је рекао да се на небу супруг брине за супругу, као и на земљи, ја сам рекла: „Лепо, онда ће се за мене бринути двојица!“ Он се на то окренуо према мени и рекао: „За Вас се неће бринути нико, Ви сте као Марија Магдалена пре преобраћења!“ Као да ми је неко ударио шамар, у моменту сам све схватила – треба да се обратим Богу и поправим шта се поправити може. Имала сам два грађанска брака, никада нисам сумњала у Бога, али сам била неопредељена, нисам оцрковљена, а одлазила сам и у Католичку и у Православну цркву молећи се својим дечијим молитвама. Одједном сам схватила да мом животу недостаје нешто важно. То ме је одвело оцу Ваји у Цркву Александра Невског који ме је поучио: „За шта год да се определите, будите добар верник!“ Отац ми је православац, мајка је у 17. години прешла у Православље али са „морским генима“, које и ја носим. Определила сам се за Православље. Читала сам литературу, одлазила на Литургију и схватила да сам православац у души. „Е, то ће мало да боли“, упозорио је о. Ваја, када сам кренула са првим исповестима, епитимијама, постовима, причешћивањем“.
О Мојовићу она каже:„Био је мој први духовни учитељ који је много знао и пуно ми помогао. Први пут сам се причестила за Васкрс 1994. године и сазнала да Драган Мојовић умире у једној београдској болници. Сумњало се да су у питању плућа, али се тачно није знало шта је. Чула сам неки глас који ми је говорио: „То није тачно, он болује од системских болести а плућа су секундарна ствар!“ Прегледао га је мој супруг, проф др реуматологије Зоран Анђелковић који је тада радио на ВМА. Мој муж је успео да човеку који је био под кисеоником, постави дијагнозу за четири минута. И то исту ону коју сам рекла. Сви су се крстили, ја сам у руци имала крст и воду Светог Василија и знала да Бог неће оставити мог пријатеља. Почела је борба за живот Драгана Мојовића која је трајала седам година. За то време одржао је неколико изложби, заокружио сликарски опус, мог мужа називао својим анђелом чуваром, постали су најбољи пријатељи и прошли неколико клиничких смрти. Заједно смо се молили док је умирао. То је круг љубави у Христу – он је мени помогао, да би мој муж њега вратио у живот – све је то Господ уредио. То ме је учврстило на путу вере“.
Овај вредни и драгоцени човек и уметник био је представник праве српске елите 20. века – људи спремних да се, у потрази за Смислом, одрекну таштине, сећајући се да, како рече песник Љубомир Симовић, „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“.
Наставио је, својом сликом у тумачењу владике будимског Данила, да мисионари међу нама, до данас.
ПРОСВЕТЉЕЊЕ
(ЗАВЕШТАЈНИ ТЕКСТ ДРАГАНА МОЈОВИЋА )
Проживљавамо време краја модернистичких заблуда о сталном прогресу. Рашчарани од утопија индустријализације и модернизације, сада треба храбро да отворимо очи и суочимо се са истином да је ружан и загађен свет у коме живимо наше сопствено дело настало оспољавањем у околину наше унутарње гадости грабежа за сопственим задовољењем по сваку цену.
Међутим, као да још увек не можемо или нећемо да схватимо сву озбиљност тог увида. Иако већ до грла затрпани гомилом зле изнутрице наше развраћене свести, коју смо пројектовали у окружје и учинили га тако ружним и неугодним за живот, ми и даље настављамо да за то окривлзујемо једни друге.
То, наравно, не помаже, већ само појачава вртлог наказног зла у који смо својеволзно запали, и одакле, као да избављења нема.
Ипак, постоји један, али само један излаз. Уместо оног: зауставите земљу, хоћу да сиђем! треба зауставити тај вртлог на самом извору загађења, то јест, у нама самима. Пут спасења је, отуда, једино лични подвиг искреног сусрета са сопственом савешћу. Само са те архимедовске тачке може да се заустави безумни вртлог светског загађења. Нема решавања загађености док свако од нас остаје безобзирни гад!
Човек никада није био у поседу толике моћи као данас. Први пут у историји човечанства имамо реалну могућност комплетног уништења ове планете. И први пут схватамо да смо осуђени на слободу тешке одлуке о сваком следећем кораку. Зато смо управо у овом тренутку највеће моћи, и на највећем испиту. У том заоштреном сучељавању наших огромних могућности и страшне одговорности избора, данас се поново указује сва актуелност хришћанског начела уздржавања од сопствених могућности.
А ново доба је започето управо одбацивањем овог начела.
Ренесансни човек је још пре пет векова одлучио да крене путем ослобађања од сваког ограничења сопствене слободе. Нововековни хуманиста је решио да се отараси религијске спутаности и да допусти слободно испољавање своје природе. Уздржавање: физички и духовни пост, остављени су за успомену мрачном средњем веку. У име самореализације и ослонцем на у себи наслућену моћ, човек се већ тада одлучио на осамостаљење од свог Небеског Родитеља. Пошто је осамостаљење увек добар знак сазревања; наш је Отац Небесни, као стрпљиви педагог, такву одлуку, чини се, добронамерно подржао.и допустио даље одвијање људског времена, иако је таква одлука донесена једнострано, без договора с њим.
Можда му се учинило симпатичним што се човек одлучио на то првенствено ослонцем на себе игноришући судбину. Али зато, за све што се касније догађа, чове данас не може да криви ни Бога ни лош распоред звезд, већ искључиво себе.
А оно што се у међувремену на светском план догодило као последица такве својевољне одлуке, донело је више лошег него доброг. То може да се сагледа тек и данашње, еколошке перспективе.
Изгледа да смо неспретно, надобудним одлукам донетим без молитвене консултације са Творцем, утицало на кварење космичког механизма. Уместо да данас нап земаљски дом буде лепши и чистији, он је постао ружан загађен преко сваке мере.
На почетку новог миленијума можемо једино да с подичимо да смо успели да од врховног домаћина ово света отмемо власт над сопственом судбином. Испало је то, међутим, на један наопак начин, који уопште нисмо очекивали. У рукама нам је — од свих на почетку поверени могућности слободног одлучивања, остала још само могућност слободног избора о начину колективне смрти
За сада имамо на располагању два могућа сценарија, планетарног самоуништења: 1) тренутно, нуклеарним оружјем и 2) постепено, одумирањем општег живота, услед систематског тровања околине. Први сценарио се непрестано одлаже, јер се показује да је други, иначе пратећи учинак текућег индустријског развоја, неупоредивс јефтинији. Уз то, он је ефикаснији и безболнији. Коначно и он се одвија неочекивано брзо.
Уопште, ово доба може да се подичи опаком брзином. Још пре истека другог миленијума успело нам је да се сасвим приближимо самоуништењу. Самоубиство планетарних размера уистину је свакодневна реалност Незадрживо напредују многи неповратни процеси деградације телесног и духовног живота, тако да без нарочитог устезања већ сада може да се говори о смаку света који је у току.
Сада и овде, сасвим неприметно, у наш свакодневни живот ушуњало се зло које сеје неприродну смрт. Криминални гангови, прерасли у моћне мултинационалне организације, испарцелисали су свет на интересне зоне и држе га у смртном загрљају. Масмедијске манипулацнје презаситиле су лажима информациону сферу ове планете због профита од трговине оружјем систематски се негују кризна жаришга и одржава континуитет крвавих локалних ратова. Више него у свим тим ратовима, сваког дана гине се у саобраћајним несрећама. Огроман део планетарне популације трајно је побегао у дрогу. Честе провале епидемија новокомпонованих вируса, пореклом из биолошких лабораторија, чине скоро незапазивим пандемије хроничних болести због стално загађеног ваздуха, воде и хране. Ограда против злоупотреба гентског инжењерства већ је пробијена и реалним наказама одшкринут је излазак у свет. Убрзано ширење нуклеарних централа не могу да спрече никаква упозорења о попуњености свих расположивих депонија радиоактивног отпада. Биљне културе су се одвикле да доносе плод без интензивне хемијске подршке, чија примена опет, све више засићује тло отровима. Домаће животиње постале су неспособне за природну репродукцију без хормоналне терапије. Све више има жедних који не смеју да се напију воде са река поред којих живе, јер су, у међувремену, све оне постале отровни колектори отпадних индустријских вода.
Атмосфера постаје све токсичнија због незауставиве сече шума, при чему стабла која избегну секиру уништавају киселе кише. Чак ни сунце више не сија, већ опасно озрачује кроз озонске рупе.
Неко нас је опасно завадио са природом. Сав напредак планиран за добробит човека, на делу се окренуо против човека. Уз паралелан убрзан пораст броја људи на овој планети и заошијан процес опште еманципације од свих религијских и моралних спутавања људских права на слободно иживљавање сопственог живота, ова планета већ сада изгледа ужасно непривлачно.
Као да се тек сада одиграва финале човекове утакмице са Богом, чији смо почетак објавили ми, пре пет векова. Човек ренесансе веероватно ниje могао да претпостави да ће његове слободоумне намере да се изроде у ову гротеску новог хуманизма, у коме злоћудни човек, ослобођен свих стега, настоји да потпуно узме ствар у своје руке. Тај данашњи радикални хуманизам толико је људски, да то људе масовно кошта живота. Одиста, тешко је живети са подивљалим цивилизованим човеком, који слободу схвата као потпуну неспутаност своје развраћене воље. Са таквим човеком, који одбацује – као застарелу – етику уздржавања од сопствених могућности, ни дивље животиње немају шансу да преживе.
Грубом својевољом, нешто смо пореметили у тајанственом ткању времена, и оно почиње да се убрзано скупља, попут шагринске коже, остављајући све мање шансе за исправке.
Изиграли смо поверење које нам је Бог указао. Не само да нисмо успели да унапредимо космичност овог света, него смо га учинили хаотичнијим. Уместо стваралачког подвига обожења, који се од нас очекивао, ми смо изабрали пријатно уваљивање у блато баналног хедонизма.
Бојати се да смо и овога пута, као човечанство, још једаред разочарали свога Створитеља. Осећање кривице због овога, прави је разлог слутњи о крају света. Све апокалиптичке прогнозе и пророчанства заправо су пројекција нашег унутарњег моралног распада.
Таква грозничаво немоћна опседнутност пропашћу овога света дискредитује човека као саствараоца времена Божјег и раслабљује његов креативни напор свакодневног личног доприноса спасењу.
Иако је окончање света неминовно чак и са становишта астрофизике, нико није у стању да предвиди да ли ће то да се догоди сутра или за милион година. Управо то дискредитује свако прорицање. Међутим, једно је сасвим сигурно — смак света стоји у несумњивој вези са човековом злоупотребом од Творца запримљене слободе избора и моћи стварања.
Као једино земаљско биће слободне стваралачке воље, човек је у средишту овог света, и управо зато његове одлуке имају пресудан утицај на укупну светску будућност. Нарочито данас када смо постали претерано моћни за своје скромне духовне снаге. Зато, управо сада, треба призвати у памет да смо као слободна стваралачка бића створена по угледу на Бога, позвани да утичемо на измену догађања која условљавају судбинске токове. Није судбина та којој је човеков свет предат на подвргавање, него је свет дат на поверење човеку, слободном да одлучује о његовој судбини.
Својим стваралачким одлукама човек треба да унапреди, пре свега, хармонију овог света, да космички букет обогати једном специфично људском аромом. Речју, од њега се очекује да својим животом мења космос. Разуме се, на боље. Тиме што стваралачким живљењем стално реметимо механизам увремењавања, ми активно спречавамо окоштавање временског ткања. Зато смо у исконском сукобу са судбином.
Стари грчки трагичари упозоравају на опасну моћ судбине — као нашег исконског противника. Управо на то и упућује на непресталну сарадњу са Богом, jep једино је Нзему до Kpaja познат смисао наше слободе. У духовном савезу са свевидећим и живим Богом човек је узвишенији од света и моћнији од судбине.
Почетним ситуирањем у хроносферу, дат нам је унапред један глобални образац увремењавања. Тај нам образац омогућује да наслутимо основни временски контекст укупне стваралачке активности. Међутим, сваки наш слободан чин ремети дијахронију догађања. Стога, да би наша дејства на догађаје била космотворачка корекција а не пуки поремећај телеолошке схеме стварања свега ваља бити у сталној сарадњи са главним пројектантом ове творевине.
План догађања на светској мапи времена није одштампан, већ само овлаш скициран. Судбина није дата у форми некаквог крутог детерминизма, jep једино то могло да фаталистичку схему учини врховним законом једног бездушно механичког света.
Да је Бог хтео да овај свет устроји искључиво према гвозденим законима судбине, да је све унапред записано у некаквој књизи догађања, све би било дато, а не задато. Једино у том случају, било би могуће једнозначно предвиђање будућности. Али, тада оваЈ свет не би н имао разлога да буде створен.
Чему би Богу био потребан један фаталисгичкн устројен свет који се часовничарски досадно одвија сам од себе у прописаном времену, према унапред утврђеном сценарију? Бог је пре свега, Врховни Стваралац, а механичар који навија свемирски сат да одради прошло време. Сваком ствараоцу мора да буде страна так банална механичка представа Бога.
Осим тога, наш je добри Демијург овај свет започео и педагошком намером да нам га повери на усавршавање па тако и на самоусавршавање.
Он жели да и своја чеда образује као ствараоце. Слободна воља дата нам је управо зато да би је, у сарадњи са нашим Створитељем, употребили за самостално стваралачко унапређење његове творевине.
Од нас се зато очекује да уз Божју помоћ, користећи подарену слободну вољу и стваралачку моћ, разиграмо његов почетни космотворни мотив. Дао нам је веру, ради одржања сталне отворености према његовом чуду стварања, и науку ради могућности тумачења чуда које је Он створио. Схваћена тако, као чиста жеља за познањем Божје творевина, као жедна знати – жеља, наука је Божја благодат, благо од Бога човеку за унапређење његове слободе опхођења са многострукошћу света. Само таква наука уме да изатка логосну мрежу за схватање целине овог света, па тиме и његов преображај у људски дом (екос). Изворна наука има отуда увек домаћински, еколошки смисао.
Али од времена кад се постренесансни дух дефинитивно кристалише чувеном Бејкновом објавом: знање је моћ и гиме заснива модерна наука, све полази наопачке. Од тог доба, човеков ум помрачује воља за моћ и почиње његово убрзано развезивање од Логоса да би се данас показало да је оно што називамо историјским развојем људске мисли, у ствари постепени распад нашег изворног космичког ума на разум којим се све сазнаје, а ништа не схвата.
Острашћен моћу, модерни човек губи првобитну способност умног обухвата целине, и суженом свешћу концентрише се искључиво на освајање и експлоатацију света. Наука се тако изврће у сопствену антиеколошку супротност, а научници постају они који уместо загрљајем ума, свету прилазе сечивом разума, пуки стручњаци који се устручавају да мисле целину.
Суочени са укупним дометом овакве цивилизације, немогуће је да се данас не запитамо да ли је одиста њен циљ требало да буде ово на шта је данас изашло!? Да ли је могуће да су наши нововековни преци желели да се одрекну свих оних, од антике познатих узвишених духовних циљева, све у име ове бесмислене технолошке ефикасности и прагматичког отуђења од суштинских стваралачких слобода!?
Упоређујући лик савременог човека са хуманистичким идеалима слободоумних мислилаца ренесансе, данас треба, пре свега, поштено сагледати себе саме, огуђене од Бога и сопствене стваралачке суштине, окружене материјалним добрима за коja се тако грчевито држимо, зарасле у удобни егоизам, бсзуспешно самозавараване вером у историјски прогрес, безнадежно усамљене у гомили, препуштене неподношљивој лакоћи постојања. И тада се треба запитати да ли је, уистину, средњи век био мрачнији од овога.
Према порукама које су остале да нам зраче са православних икона, пре би се рекло да је обратно.
Наше средњевековне иконе, као мали сликарски прозори према боголиком свету, откривају умном погледу да јс, поред оног мрачног средњег века, постојао и један озарени средњи век, који се купао у Таворској светлости. За нас је та светлост данас недостижна јер смо изгубили чуло унутарњег впда које је дар вере.
Мрачни средњи век инквизиције, заправо, само је сенка оног правог, светлог средњег века, о коме се, на жалост, углавном или не говори или се говори без разумевања.
У сумраку ове цивилизације, који се све више шири са Запада, ово православно иконографско озарење једина је преостала светла тачка на хоризонту наше наде — да смо ми ипак деца светлости. Да је наша суштина светлост и да зато можсмо са радошћу да очекујемо онај час када ће свет постати светлост.
Управо због тога ни данас нема места очајању! Исконски Божји позив човеку за стваралачком сарадњом и поред свега важи и даље, све до последњег тренутка. И у условима слабе видљивости смисла, премудрост Небеског Учитеља увек изнова стрпљиво изводи на пут успостављања нарушене космичке хармоније. И опет, као и увек, никада силом, већ увек уз нашу вољу, али и уз све драстичније лекције из великог учења о доласку к себи!
Треба бити сигуран да и у садашњим околностима, када изгледа да више ништа не може да се учини за овај свет, са Богом то постаје могуће. И поред евидентне човекове кривице за еколошку катастрофу која је у току, смак света можемо да одложимо. Отуда, управо данас, наш је први позив поновно успостављање личне везе са Богом. Он je у нама и треба га открити као спасоносну тачку ослонца. То је темељ хришћанске екологије.
Човека не треба да покреће визија краја као извориште стрепње. Очекивање освита Есхатона треба да буде једино инспирација за подвиг унутарњег узлета, и то не у будућност, већ у само средиште садашњости као место обитавања живог Бога. Презент није тек тачка сустицања прошлог и будућег времена. Као доживљај освешћен ту-присутности, пре свега је то самообухват свести којим се изнутра прилази у сусрет сопственсч суштини. Тим просветљујућим cпojeм времена са вечношћу, свест се узводи у стање у коме сваки тренутак и свако место може да буде средиште свих тренутака и свих места. То је стање вечитог презента у коме време не тече у смеру од прошлости ка будућности, већ се, попут вртлога, координише око средишње тачке доласка к себи. Управо у том озареном часу почиње наш преумљење. Усредиштени у вечитом презенту, пресаздавамо се у биће унутарње светлости које je способно да у себи обнови изгубљену смелост вере, радост љубави и лековитост наде. Једино тако препорођени можемо да у смиреној делатности ведро дочекамо смак света, када год да се догоди! Јер смак света се састоји у томе да светлост дође у свет заувек!
Последњи рат је многим Србима помогао и да открију Христа неправедно осуђеног, без пријатеља одбаченог када му је требало пружити само мало храбре подршке. Бог се и овог пута појавио међу нама у најтежим часовима. И многи који су на њега већ били заборавилп или га само онако, у псовци помињали, опет cу добили прилику да му погледају у лице доласком к себи, на унутарње суочење. И опет, као и увек, многи cу тиме спасени, док су други дефинитивно отпали.
После тога нашег најновијег колективног искуства Бог за Србе заиста не би требало више да буде само пука узречица, већ сушта реалност.
Када сам био млад, рече наш владика Николај, веровао сам у Бога. Сада ми то више није потребно. Сада знам да Бог постоји! Данас je то, уверен сам, постало и откровење многих од нас.