Крис Галера (Cris Galera) има 33 године (неки кажу 31, али жене се не питају за године). Она је Бразилка из Сао Паола, са облинама на правим местима, и манекенка је за доњи веш. У септембру се удала, а сада се разводи, након само 90 дана. Разводи се јер је схватила да се удала за погрешну особу. Она је, наиме, упознала неког другог, заљубила се у њега, започела везу с њим и сада жели „репаративни“ развод.
Прилично уобичајена прича, рекли би неки, у нашем свету у ком су оваква дешавања свакодневица, свету у коме људи мењају жене или мужеве као одећу.
Али то овде ипак није случај. Јер у септембру се прсата Крис „удала“ за себе и сада се „разводи“ од саме себе . Била је „удата” за погрешну особу – себе – а сада жели да се огради од те грешке, тј. од себе. Но, изјавила је да је било добро док је трајало.
Да, слободно се смејте, и ја сам се смејао када сам прочитао вест. Међутим, ова прича је заправо тужна.
Свет је стигао до тачке пермутације свих вредности, до субверзије језика, до бродолома разума, до пропадања духа. Сада смо ми само оно што одлучимо да будемо и какви замишљамо себе. Пророци „конкретне утопије“, који су вапили „утолико горе по чињенице“, били су само аматери који се шале са интелектуалним дрангулијама.
Овде је, пак, ситуација озбиљна, и преокреће све што је иоле везано за људе. А све страшније је то што већина нас сматра да је Крисина прича сасвим нормална, можда чак и узорна, те да ћемо већ сутра кренути даље, спремни да прогутамо неку следећу катастрофу. Из дана у дан се показује као све истинитије оно што је велики Гилберт К. Честертон (1874-1936) написао у Јеретицима давне 1905. године: „Ватре ће се распламсати да посведоче да су два и два четири. Људи ће потегнути мачеве да покажу да је лишће лети зелено“. Ми, ученици ствари које јесу и поклоници очигледног, витезови очигледног и герилци нормалности, рушитељи апсурда и саботери надреалног, данас, једне обичне суботе, оснивамо Клуб зелених листова. Званично смо отворени за чланство.