ЦАРСКИ МУЧЕНИЦИ – НАШИ МОЛИТВЕНИЦИ ПРЕД БОГОМ

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

У Акатисту Светим Царским Мученицима, убијеним од крвавих бољшевика у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, пише, између осталог и следеће: „Изабрани Царски мученици, прекрасна домаћа Цркво Христова, Николају, Александра, Алексеју, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви, свезом љубави сједињени, као јагњад Христу Богу вером сте следовали и, у мукама својим смрћу пострадавши, Царства Небеског наследници јависте се. Сада пак, смелост пред Господом имајући, молите се за земну отаџбину вашу, да вас овако прослављамо: Радујте се, Царски мученици, земље руске чувари и молитвеници.“ Писац похвалне песме нарочити је нагласак ставио на иконичност побожног брака цара Николаја и његове супруге Александре: „Засија у земљи руској, као прекрасно светило, благоверни царски пар Николај и Александра, супрузи који се сјединише свезом љубави Христове. Ми пак, прослављајући начин на који они целомудрено и благонаравно поживеше у свету овоме, побожно појемо овако:

Радујте се, свим срцем Бога сте тражили.

Радујте се, путевима Господњим непорочно сте ходили.

Радујте се, вас двоје часних, што Свише изабрани бисте.

Радујте се, вас двоје светих, славом и чашћу од Бога венчани.

Радујте се, чедност супружанску многодетношћу сте прославили.

Радујте се, чеда сте ваша, као саднице маслине, око трпезе небеске засадили.

Радујте се, ви супружнике учите да живе у побожности и љубави.

Радујте се, ви супружницима мир Христов милостиво ниспошиљете.

Радујте се, Царски мученици, земље руске чувари и молитвеници.“

Данас, у доба када ђаво руши породицу свим силама, и кад жели да породица заувек нестане, вреди нам сетити се једног ПОРОДИЧНОГ МУЧЕНИЧКОГ ПОДВИГА – подвига Светих Романова. Њима се треба молити да нас Господ спасе од свих искушења која нам предстоје.

ПОЧЕТАК РЕВОЛУЦИЈЕ

Цар је, због све теже ситуације на фронту, морао да иде на у свој штаб. Олги и Алексеју су избиле богиње, а одмах затим и Ани Вирубовој и Татјани.  Царица Александра се старала о њима. Сви су кашљали, патили од главобоље, болова у ушима и високе температуре. За то време, у Петрограду су избијале побуне. Цар није могао да стигне са фронта, а царица је покушавала да сачува присебност духа, али то није било једноставно. Све се, у демонском вихору, рушило. Побунили су се и цару донедавно одани Преображенски и Павловски пук.

До царице стиже одана пријатељица Лили Ден, а председник Думе, Михаил Родзјанко, који је стао на страну побуне, тражи да се Александра са децом евакуише из Царског Села, што је цар Николај одбио. Царица је позвала болницу у којој је до тада радила, и својој Биби, болничарки од поверења, саопштава: „Све је готово, сви су прешли на њихову страну. Молите се за нас, ништа нам више не треба. У случају крајње нужде спремни смо да одведемо децу, чак и болесну. /…/ Све троје су у једној соби, у потпуној тами, силно се муче, само малене све знају.“

Царица је решила да посети војнике гарде који су јој остали одани. Лили Ден каже да је Александра „ишла од војника до војника, потпуно без страха за своју безбедност“. Царска пратња је решила да прати царицу како би она била безбедна, али владарка им је, захвална на бризи, ипак рекла: „Тражим од свих вас да не дозволите да се ни кап крви пролије због нас!“ Цару Николају царица је писала, да га охрабри и утеши: „Твоја мала породица достојна је тебе, толико је храбра и тиха!“

 ДУШЕ У ТРПЉЕЊУ

Родзјанко је и даље тражио да се деца одведу на сигурно, али царица није хтела ни да чује: „Никуда ми нећемо да идемо. Нека раде они шта хоће, али ја нећу ићи одавде, нити хоћу да упропастим своју децу.“ Царица је молила проту Бељајева да донесе икону Знамења Божије Матере и да се са њом помоли за болесне. Он сведочи: „Ставили смо икону на сто припремљен за њу. У соби је било тако мрачно да сам једва видео окупљене. Царица је, одевена као болничарка, стајала крај престолонаследникове постеље.“

Владарка је, сасвим трезвено, замолила чланове царске пратње да скину знамења монархије, и то је био налог који им је пренео њихов саборац Зборовски, управо по њеној молби. За гардисте је то било као да учествују у издаји, а неки су плакали и нису хтели да се повинују: „Каква је то Русија без цара?“, питали су.

Царица Александра је такође рекла дворјанима да имају право да оду ако желе. Остала је Лили Ден, али остали су и грофица Бухсхевден, племкиње Хендрикова и Шнајдер, доктор Боткин, гроф и грофица Бенкендорф – окупили су се око ње. Ана Вирубова је, иако болесна, била уз царицу, али њена морална подршка у том трену била је пресудна, као и подршка Јелисавете Наришкине, која записује: „Била сам уз царицу: мирну, драгу, са великом ширином духа. Сад ми пада у очи да није баш сасвим схватила да се то што се десило не може исправити. Рекла ми је: „Бог је јачи него људи.“ Сви су они преживели крајњу опасност, а сад делује као да се поново успоставио ред.“

Царица је решила да спали своја писма, јер је знала да ће револуционари покушати да их злоупотребе да би супруга и њу оптужили за издају. Сва Александрина писма од баке, краљице Викторије, брата Ернеста и других рођака уништила је, али најтеже јој је било да се растане од стотина писама која је примала од свог Никија још од доба веридбе.

УТАМНИЧЕНИ

А 8. марта се појавио издајник, генерал Лавр Корнилов, командант петроградског војног округа,  у пратњи поручника Јевгенија Кобилинског, револуционарног старешине војног гарнизона у Царском Селу. Корнилов је објавио да је царица са децом ухапшена, али су ширене лажне приче да ће ускоро бити послати у Енглеску.

Требало је навићи се на нове околности.

Царевић Алексеј је питао мајку:„Више никада нећу у Генералштаб с татом? Нећу више виђати своје пукове и војнике? /…/А јахта, и сви моји другови на њој – зар више никада нећемо путовати јахтом?“ Пјера Жилијара је питао:„Али ко ће у том случају бити цар? Али ако нема цара, ко ће владати Русијом?“

Кад је цар стигао међу своје, био је понижаван од стране поједних побуњених војника: „Дували су му дим цигарета у лице./…/ Један војник га је зграбио за мишицу и повукао га на једну страну, други су га шчепали за другу и повукли у супротном смеру“, сведочила је касније Ана Вирубова. „Кад год би се на прозору појавиле младе велике кнегињице или царица, чувари су правили скаредне покрете, које су њихови другови дочекивали грохотним смехом“, писали су други сведоци, и додавали: „По широким ходницима, застртим дебелим меким теписима, куда су пре бешумно клизили вешти и тихи послужитељи, сада су врвели чопори војника у раскопчаним шињелима, блатњавим цокулама, с нахереним капама, необријани, често пијани, стално бучни.“

Међутим, Романови су имали снаге у Христу, и трпели су. Цар је, уз то, био срећан што је са својима, па у дневник од 10. марта бележи:„Упркос околностима у којима се сада налазим, бодри нас и теши помисао да смо сви заједно.“Било је бриге око царевне Марије, чија је температура,због компликација болести, долазила и до 40 степени. Уздање у Бога их није напуштало.  Ипак, било им је веома тешко кад су Лили Ден и Ана Вирубова, по наређењу Привремене владе, отргнуте од царске породице и одведене у Петроград, да се више не врате.

За то време, револуционарна штампа се ругала последњем цару и његовој супрузи; новине су објављивале бесрамне карикатуре: Александра се излежава у кади пуној крви, Николај посматра масовна вешања, припаљује цигарету новчаницом од хиљаду рубаља. Објављивана су и огавна писма тобожњих „љубавника“ царевих кћери.