Драга браћо и сестре, кроз вјекове одјекује Христово питање (које смо и ми данас чули) упућено Његовим првим ученицима, али упућено и свим људским покољењима, до краја свијета и вијека.То питање гласи: „Шта кажу људи, ко сам ја?“.
Његови ученици одговорише: „Једни кажу да си пророк Илија, други да си Јеремија, трећи кажу да си Јован Крститељ.“
Он их опет пита: „Шта ви кажете, ко сам ја?“
Господ понавља исто питање, на које кроз вјекове, кроз сва људска покољења, људи одговарају свако на свој начин. Већ су у Његово вријеме неки тврдили да је Он варалица, и не само то, него да је син Велзевула, демонски син. Они који су га разапињали су тврдили да је злочинац и зато су га разапели са злочинцима. У вјековима који су долазили било је много оних који су тврдили да је Он обични човјек. Други су тврдили да није Божанско биће, али је најсавршеније створење које је Бог створио. Неки су опет тврдили да је један од пророка, какви су били пророци до Њега. Одговори на то питање ишли су дотле, да је било људских покољења ( и ми такво покољење памтимо) који су тврдили да Он није ни постојао, да је Он измишљотина својих неких првих сљедбеника. Данас их има много који сумњају у Њега, који га не прихватају, који га проглашавају свакаквим именима, и дају на Његово питање свакакве одговоре.
Он је био и остао знак препоречни, као што је већ било речено Пресветој Дјеви и Симеону Богопримцу да ће бити знак препоречни, око кога ће се људи спорити, и око кога ће се људи дијелити. Уосталом, није ли Он сам рекао, да је дошао у овај свијет да донесе, не мир-него мач. Он који је вјечни мир, знао је да ће га једни примити, а други не. Одговор на Његово питање, истински прави одговор, чуо се из уста Св. Апостола Петра првоврховнога, када је по други пут Христос поставио питање: „А ви, шта кажете ко сам ја?“ Петар је одговорио: „Ти си Христос, Син Бога живога“. Тиме је Петар исповиједио вјеру пророка, оних који су припремали Његов пут, који су свједочили о Њему, прије него што је дошао у овај свијет.
Чуо је Петар Свете и велике ријечи: „Петре, то што си рекао, то ти није казала крв твоја, и тијело твоје (дакле мудрост тјелесна), него ти је казао Дух Оца Мога Небескога“. Господ му је онда рекао оне Свете и велике ријечи: „Ти си Петар и на тој стијени саградићу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“. Оно што је Бог рекао, то нико није могао порећи, нити може порећи, нити ће моћи порећи.
Петар је исповиједио Господа, вјеру у Њега као Сина Божијега, и то његово исповједање, та његова вјера, тај његов доживљај Христа као Месије, као Сина Божијега, је оно на чему се гради сва историја Цркве Христове. Сви они, који су кроз вјекове до данас, и који ће до краја свијета и вијека исповиједати Њега као Сина Божијега, као помазаника, као Јединородног Сина Божијега, и то њихово исповиједање вјере, то је она стијена на којој је саграђена Црква Божија, она Црква којој врата паклена неће одољети.
Он, живоносни Бог, и они који Њега исповиједају као Бога свога, и Господа свога, су они који припадају Цркви Христовој, они који на вјери у Њега темеље свој живот и своју судбину. Сви ти људи и народи, они су истински видовити, сви они који су Њега исповиједили, који су се Њему поклонили, они постају заједничари Његове Свете и величанствене тајне, Њега као Сина Божијега. Сабирају се око Њега, од Њега црпе снагу, силу, моћ и живот. Црпе вјечну снагу, моћ вјечну, живот вјечни, свјетлост вјечну, мудрост вјечну… јер Он је све то и много више од тога. Зато је Апостол Петар и назван првоврховним апостолом, јер је исповиједио Христа. Све дотле докле га је исповиједао као Сина Божијега, дотле је он био стијена на којој је Христос градио Цркву своју.
Међутим, и апостол је био човјек, поколебао се од страха јудејскога. У једном тренутку се одрекао Христа. Три пута се одрекао, као што му је Господ и прорекао. Када је апостол Петар био у том стању одрицања и уздања у тијело и крв, онда му је Господ рекао: „Иди од мене сатано, јер не мислиш оно што је Божије, него оно што је људско“. Међутим, апостол Петар који је био човјек, који је тијело носио и који се уплашио (као што се и ми сви људи уплашимо у тешкоћама овога живота), он се покајао. Као што се три пута одрекао, три пута је поново исповиједио Господа.
Чувен је дијалог покајаног Петра и Господа :„Ти знаш Господе да те ја волим“ каже Петар, а Господ ће њему : „паси јагањце моје“. И опет га Господ пита : „да ли ме волиш Петре?“, а Петар ће: „ти знаш Господе, ти све знаш и знаш да те ја волим“, на то му Господ каже : „паси јагањце моје“.
Три пута му је Господ то рекао, и повратио га у апостолско достојанство. Поново је Петар, својим исповиједањем, постао стијена на којој се гради Црква Божија кроз вјекове.
Како апостол Петар, тако и апостол Павле. Апостол Павле се није само одрицао Христа, него је био и Његов гонитељ, и гонитељ оних који су били први Христови ученици, међу које спада и архиђакон Стефан.
Апостол Павле, као Савле, је чувао хаљине оних који су каменовали архиђакона Стефана. Апостол Павле, ондашњи Савле, био је онај човјек, који је у неразумној својој ревности кренуо у Дамаск да прогони хришћане који су се разбјежали из Јерусалима. Тај Савле се срео са Господом на путу за Дамаск. Обасјала га је свјетлост Христова, као што је претходно обасјала свјетлост и апостола Петра.
Чуо је ријечи:
– Савле, Савле, зашто ме гониш?
– Ко си ти Господе?
– Ја сам Исус Назарећанин кога ти гониш. Онда је чуо сличне, Свете и величанствене ријечи, као апостол Петар: -Ти ћеш бити сасуд моје благодати, ти ћеш бити мој свједок до краја свијета, и до краја вијека.
Отвориле су се очи душе апостола Павла. Прогледао је и видио је у Исусу из Назарета Сина Божијега, и сав његов живот послије тог чудесног, страшног догађаја је био у служби Христовој.
Данас смо чули из његових записаних ријечи, из посланице његове, шта је све претрпио апостол Павле служећи Христу. Био је гоњен и прогоњен, каменован и у море бацан, осуђиван и вођен на заклање у Рим. Све је претрпио, али је остао вјеран Христу Господу, и записао оне величанствене ријечи: „Јелини траже мудрост, а Јевреји траже чудо, а ја исповиједам Христа и тог распетога“. Распети Христос, Бог љубави који је отркио тајну Божанске љубави кроз своје оваплоћење, своје распеће и своје Васрксење, свој живот међу нама, Он је био онај коме је служио апостол Павле до краја свога живота. Он је био онај коме се клањао и коме је служио апостол Петар до последњих часова свога живота у граду Риму.
Постоји предање (записано и код пољског књижевника Сјенкевича- у дјелу „Quo vadis Domine“), да се Петар у Риму поново уплашио од гоњења у вријеме императора Нерона, и да је кренуо да напусти Рим. Господ га је срео на путу из Рима и јавио му се. Апостол Петар га је питао: „Куда идеш Господе? – Кво вадис Домине?“ Господ му је одговорио: „ Идем поново да пострадам за истину ( кад нема нико други ).“ Тај догађај је потресао апостола Петра и на том мјесту и данас постоји црквица која се зове „Кво вадис Домине“. Петар се вратио и није сматрао себе достојним да буде усправно разапет, него су га наопачке разапели, и ено његовог гроба из кога је никао онај величанствени храм Св. Апостола Петра у Риму.
Свети Петар и Павле су два велика, првоврховна апостола. Њихова величина је управо у том исповиједању Христа као Сина Божијега. То је њихова вјера, то је вјера Цркве, то је вјера покољења, то је темељ на коме је Црква саграђена. То је оно што и ми исповиједамо данас, и што смо исповиједили на овој Светој служби, исповиједивши Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, Бога љубави. То је оно што сачињава Цркву, то је њен темељ, то је наш живот, то је оно што нас чини једним тијелом Христовим, сабирајући оне који исповиједају Христа као Сина Божијега, као Бога свога и Господа свога, из свих покољења и свих земаљских народа. Нема Цркве без тога исповиједања, нема истине без Христа Господа, нема правде без Њега Јединога правдољубца и правдоносца и правдодародавца, Господа и Бога нашега, кога је исповиједао и апостол Тома, опипавши ране Његове, од клинова Његових.
Господа су исповиједила безбројна покољења и милиони људских душа као Бога свога и Господа свога. Ми га данас исповиједамо, и сад смо исповиједили наше „Вјерују“, у Оца и Сина и Духа Светога, Сина Божијег Јединородног од Оца рођеног прије свих вјекова. Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, јединосушном Оцу кроз кога је све постало, што постоји, и ништа не постоји да није кроз Њега и у Њему постало, и у коме ће се све сабрати у будућем вјеку, непролазнога Царства Божијега.
Тога Христа, Сина Божијега, исповиједио је и наш Свети Петар Цетињски. Зато је он такође, као онај први Петар, камен станац на коме се гради живот ове наше Цркве, наше Митрополије. Управо зато што је он исповиједио Христа, као Сина Божијега, Њему служио, Њега проповиједао, Његову науку проповиједао другима, учио оно што су учили Апостол Петар и Павле друге, служио Господу и био спреман као и Петар и Павле да жртвују свој живот за Господа свога. Тако је било кроз вјекове, тако је данас, и тако ће бити до краја свијета и вијека, докле буде било људи који исповиједају Њега као Сина Божијега. До тад ће Црква Божија постојати на овој земљи и дотле ће Господ са земље пунити своје небеске житнице онима који су кренули путем Господњим, који иду путем Светих апостола, који служе Богу, који носе Светињу, који испуњавају завјет и заповијести Божије. Нека би Бог и нама дао да идемо тим путем Господњим, да никада се не одрекнемо Христа, без обзира у каквим тегобама животним живјели.
Мало прије смо додијелили чин протојереја ставрофора нашему часноме старини, оцу Михаилу Газиводи, и рекли смо да је његова генерација свештеника прошла највећа страдања у новијим временима, (крвави Други свјетски рат и тешкоће и велика искушења послије њега), али та вјера, вјера у Христа као Сина Божијега, она је била она снага која је та покољења одржала и која их је сачувала, и која се преко њих пренијела на покољења која долазе.
Прије 65 година, Михаило је примио свештенички чин, а данас наш отац Петар прима тај чин. Наставља се Свети ланац свједока Христових, и наставиће се до краја свијета и вијека. Ми остајемо вјерни, на првом мјесту Христу Богу нашем, вјерни Цркви Његовој којој врата паклена неће одољети, нити ће је надвладати. Ми смо свједоци у нашем покољењу какве су але зијевале на Цркву Христову. Данас онима који су је гонили не зна се ни мјесто гдје су били. Многи од оних који су рушили Свете Божије храмове, данас обнављају те храмове, кајући се за своје гријехе. Поново се обнавља душа наша, обнавља се Црква Божија.
Има и данас којима сметају храмови Божији. Ми смо испунили десетовјековни завјет предака, и подигли смо ону малу, симболичну црквицу на планини Румији, на црквишту које је било тамо кроз вјекове, гдје је раније била црква Св. Тројице. Зато се народ и скупљао тамо. Као што се овце скупљају на солило тамо гдје соли има, тако се и људска душа увијек скупља и сабира на оним мјестима гдје је било соли небеске, Божије соли, свјетлости Божије, ради просвећења и ради освећења. Кроз вјекове су се покољења скупљала и доносила камен по камен на планину Румију, високу скоро 2000 метара, да би поново долетјела црква која је разрушена и да би поново сијала истоку и западу, сјеверу и југу.
Има и оних који су помрачени или који не могу да схвате шта се догодило на Румији. Не могу да схвате, да то што се догодило, што је тај храм обновљен на Румији, да је то благослов за све оне који живе око те планине, да је то завјет вјекова и покољења који смо ми испунили, да нисмо ми ту црквицу подигли мржњи, раздорима, диобама, свађама, гријеху и грешницима, него смо је подигли Богу живом истинитом, Св. Тројици, Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу љубави који милује и праведне и грешне и даје сунце своје и онима који га благосиљају и онима који га куну.
Ми смо храм подигли Богу љубави, да би кроз вјекове свједочио, и ми заједно са њим, љубав као једини закон за све људе и за све земаљске народе. Подизањем тог храма, ми призивамо на љубав, ми се боримо против диоба, против мржње, против завада, против братоубилаштва, боримо се за љубав као вјечни закон људске природе, као вјечни призив свакоме народу, свакоме земаљском покољењу.
Да ли је гријех призивати људе на љубав, и то не било какву, него вјечну и непролазну, Божанску љубав? Да ли је гријех призивати људе на свјетлост и просвећење, и то не било какво, него вјечно и непролазно? Је ли то гријех, што ми призивамо на мудрост, мудрост која је од искона, мудрост која је вјечна и непролазна? Је ли гријех што призивамо људе да прогледају духовно, да се просвијетле свјетлошћу Богопознања? Је ли гријех што ми призивамо људе да се љубе, да љубе једни друге на начин на који је Бог нас заволио, без обзира на разлике међу људима, без обзира на језик који говоре, без обзира којој нацији и вјери припадају? Ако Бог, Син Божији из љубави силази у овај свијет и грли све, онда смо и ми призвани да грлимо и љубимо све који су на земљи. Зато смо и подигли тај храм. Само онима који су помраченога ума, који су нечистога срца и душе, сметају храмови Божији, и у прошлости и данас, и само таквима смета храм Св. Тројице на Румији.
Опстаће тај храм у срцима нашим, ја сам дубоко увјерен, и просвијетлиће и оне који сада не разумију што се то догодило чудесно и дивно на Румији. Да им Бог подари свјетлости, мудрости, и разума, да се и они поклоне живоме Богу, једноме Богу љубави, и да сви заједно изађемо и на Румију и на Ловћен, и на Кључки Тавор, гдје је такође ових дана подигнута једна чудесна црква – Ловћенска црква.
Прије два дана сам био тамо, наш отац Јоил је подигао ону цркву која је побјегла са Ловћена. На Ловћену је нема, преселила се на Кључки Тавор, исто онако лијепа. Потпуно је иста каква је била на Ловћену, од које камење се разноси по Ивановим Коритима. Сад је на Кључком Тавору, изнад Колашина, на висини 2007 м. Чудесна црква, ако Бог да, освештаћемо је за Преобрежење ове године. Има ли ишта љепше него да градимо храмове?
Они који умножавају јавне куће буне се против храмова, онима који проповиједају смрад и нечистоту моралну, храмови сигурно сметају, као што слијепцу свјетлост смета. Сметају им храмови као светионици Божанске љубави према свима људима и свим људским покољењима.
Ми попут наших предака, попут Св. Петра Цетињског, попут краља и господара Црне Горе-Николе I Петровића, и других великих ктитора, градимо храмове и трудимо се да и себе претворимо у храмове Духа Светога, Духа Божијега, и исповиједамо Христа као Сина Божијега. На Њему градимо свој живот, на Његовој истини градимо своју судбину, Њему призивамо све људе и све народе, призивамо Богу нашем, који је диван у првоврховним апостолима својим, Петру и Павлу, и свима Светима, и Светом оцу нашем Петру Цетињском, и руци Св. Јована Крститеља, и оном дијелу Часнога Крста који се налази у овом Светом храму. Њему нека је слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин.
- Акатист светим апостолима Петру и Павлу
- Из Пролога: Петровдан
- Из Житија светих: Свети апостоли Петар и Павле
- Из Сабраних беседа аве Јустина:
– беседа 1. (1965.)
– беседа 2. (1974.) - св. Јован Златоусти: Беседа о светом апостолу Павлу
- Разни линкови: Петровдан
Коментари на чланак