Половином новембра 2021. године, Бранимир Нешић, директор ИК „Catena Mundi”, водио је, у свом подкасту „Код Бране“, разговор са нашим сарадником Владимиром Димитријевићем. Ипак, с обзиром на ширину и значај постављених питања, замолили смо г. Димитријевића да нам своје одговоре (сећања на битне људе и догађаје су најважнији део те приче) понуди и у писаној форми. Он се сложио, под условом да не одговара исто као у емисији. Јер сећање је многоструко, разнолико, креће се у разним правцима – и увек може да се каже више, тачније, истинољубивије, присније, каже Димитријевић. Први део интервјуа, који ћемо објавити у другом наставку овог чланка, посвећен је десетогодишњици упокојења великог српског мислиоца и родољуба, Предрага Р. Драгића Кијука.
редакција iFamNews-а
БРАНИМИР НЕШИЋ:
Владо, ти и ја се знамо и активно сарађујемо више од 20 година, још од када сам на Савиндан 1999. године са Оливером Дуњић и Бошком Обрадовићем покренуо Двери српске, часопис студената србистике непостојеће катедре за србистику на Филолошком факултету. Дугујем ти велику захвалност на несебичној помоћи коју си нам пружао и тада, а посебно издавачкој кући Катена мунди у ових још мало па десет година њеног постојања. Ти си и уредник наше библиотеке Катена у џепу. Како ти делује Катена данас?
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ:
По мом дубоком уверењу, књига младог историчара Растка Ломпара о Димитрију Љотићу, „Учитељ или фарисеј“, један је од издавачких подухвата године. Доказ да се, ако је човек учен и поштен, може и данас писати sine ira et studio, на темељима чињеница ( пре свега архивских, а не удбашко – публицистичких ), и са закључцима колико непристрасним, толико и неминовним. Сва питања и одговори су ту – од онога да ли је Љотић био Хитлеров плаћеник, преко његовог односа са СПЦ и Владиком Николајем, до сродности и разлика између Збора и румунске Гвоздене гарде. Србија има све више младих историчара који напуштају идеолошка обзорја досадашње историографије и крећу ка новим синтезама. Растко Ломпар је један од њих.
Др Миша Ђурковић је у Катени Мунди управо објавио свој „конспиролошки диптих“: друго издање „Тамних коридира моћи“ и наставак те драгоцене збирке научних есеја, „Мрачни коридори моћи“. Све битне теме су каталогизоване и темељно обрађене, од теорије и праксе завере, преко политичког хомосексуализма и новог троцкизма, разарања породице помоћу безаконих закона, односа масона и језуита, до улоге агената Коминтерне и НКВД-а у предратним ратовима у култури. Ђурковић пише и о дигитализацији као новом тоталитаризму, о замкама „вирусног менаџмента“ који води коронократији, итд.
Академик Коста Чавошки нам је даровао две нове књиге. „Нација и национализам“ говори о историји и пореклу Енглеза, Француза, Немаца, Шкота, Ираца, Велшана, Италијана, а преко Чавошког нам се, по овом питању, обраћају мислиоци попут Канта, Хердера, Џона Стјуарта Мила, Ентонија Смита и других. Језик, домовина, симболи, митови о пореклу и изабраном народу – о свему томе и много чему другом пише просвећени патриота и наследник Слободана Јовановића. У „Злу власти“ сабрани су политички огледи и анализе Косте Чавошког од 1989. до 1995: ко прочита, знаће шта нам се, данас и овде, збива.
Трилогија Слободана Антонића ( све три књиге су поновљена, али знатно проширена, издања ) – „Искушења радикалног феминизма“, „Моћ и сексуалност“ и „Демонтажа културе“ право су сведочење да живимо у доба немилосрдног обрачуна канцер – капиталистичке глобократије са остацима традиционалних вредности у свим друштвима. Ратује се против жене као човечице, која је човек по преимућству, у име тобож слободне жене ( робиње – роботице тог истог канцер – капитализма, која је „у трипу“ да је довољна самој себи); против природних полова, у име џендер конструкционизма и содомизације; против саздавања човека у име виших вредности – тај рат глобократе и њихови измећари код нас и у свету воде у име субхумане копрокултуре. Српски хришћански социолог Слободан Антонић нарочито се бави тријумфом другосрбијанштине над нормалном Србијом. Док је оваквих књига, тај тријумф је привремен.
Драган Добрашиновић, у стилу Чика Јове Змаја, недавно, поводом безобзирне хајке НАТО историчара на Милоша Ковића, записа: „Ухапсите Ковић Мишу/Нек робија на Калишу/А студенти историје/Нек цртају Чича Глишу.“ Ипак, ни студенти историје, ни ми, читаоци, нећемо морати да цртамо симпатичног чикицу, јер се прогоњеник не предаје. Нова књига Ковићева, „Велике силе и Срби 1496-1833“ показује како су се Велике силе односиле према Србима после пропасти средњовековних држава, како је изгледала српска црквена и народна дипломатија, како је српски народ геополитику учио кроз страдања, која је идеја водиља српске историје у модерном добу.
„Полуинтелектуалац и национална политика“ је књига из пера Мила Ломпара, који је, као полемичар, отишао корак даље од Николе Милошевића у рефлекторском разобличавњу привида на нашој јавној сцени.По ко зна који пут, Ломпар показује да ми, уместо доследне културне политике, имамо само „нашег човека“ ( за кога се, на крају крајева, испостави да уопште није наш).
Слободан Рељић је, пак, нека врста нашег оца Брауна, Честертоновог детектива – аматера, који, на питање самоуверених моћника:„Ви не верујете нашем експерту?“ одговара лаконски:„Не, напротив! Ја верујем да је он експерт, а још више верујем да је ваш!“Најновија Рељићева студија„Воља за лаж” објашњава информациони хаос у коме живимо: како је настао, чему служи и како га превазићи.
Ако се овоме додају „Опасна времена“ Небојше Катића ( Катић мисли сечивом, и то Окамовим ), „Догодине на мору“ ( Никола Маловић, витез са српског Јадрана, у пуној снази мисли и мишица ), „Промена епоха и Запад на раскршћу“ Богдане Кољевић Грифит ( књига за наша, „транзитна“ времена, дневник луцидних увида и прецизних анализа, од 2015. наовамо ),„Откривање аутошовинизма“ Зорана Ћирјаковића ( тај уме са другосрбијанским незналицама и опајдарама ), „Србија 1941“ Бојана Димитријевића ( како смо прошли кроз најкрвавију српску годину 20. века ), „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941–1943“ Милутина Живковића ( најбоља студија написана о Другом светском рату у овој централној српској области ), „Политика римских папа у 20. веку“ Карлхајнца Дешнера ( ко би да поверује „љупком папи“ Фрањи, нека чита баш Дешнеров двотомник), „Право и православље“ Зорана Чворовића ( хришћанско право на удару глобонацизма – зашто? ), „Зло у књижевности и култури“ Слађане Илић ( убедљиви доказ тврдње Жарка Видовића да историјске свести нема без свести о злу), „Дубровачко Српство кроз векове“ Ирене Арсић ( истраживање које иде у саму срж феномена римокатоличког Српства, без хиперболизације, али и без прећуткивања ), „Од професора права, Милана Петровића ( настанак брозоморе из духа револуционарног волунтаризма ), „Југославија и натуристичка култура“ Александра Раковића ( Титов „кока кола социјализам“ и нудизам, до сада необрађивана тема ) – јасно нам је да је овогодишња „жетва“ Катене Мунди више него обилата.
БРАНИМИР НЕШИЋ:
Иако те добро знам, замолио бих те да ми на почетку нешто објасниш. Написао си више од 60 књига, приредио преко сто, а такође си приредио 25 књига других аутора, био си уредник и водитељ бројних телевизијских емисија, написао си на стотине новинских текстова и интервјуа… Па добро, како успеваш све ово да урадиш?
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ:
Рано сам почео да читам, у петој години. И књиге су ми, као интровертном јединцу ( одавно више нисам интровертан, још од седмог разреда основне школе ), значиле много, баш много. Ко је, од своје десете до петнаесте-шеснаесте године, с радошћу у руке узимао романе библиотеке „Плава птица“, тај је постао завереник читања, трајно. Јер, књиге „Плаве птице“ су, во времја оно (кад нису постојали компјутери и мобилни телефони, као ни скакање у Интернет море), биле извор најчистијег „задовољства у тексту” (Ролан Барт). Тада су слике које су извирале из пера најбољих (од Карла Маја преко Хенрика Сјенкјевича, до савременика нашег детињства) украшавале зидове дворца имагинације многих дечараца и девојчурака. Где смо све били – у пустињи и прашуми, 20 хиљада миља под морем, у рудницима цара Соломона… И чинило се: свет је наш зато што смо га прочитали. Читао сам, а онда почео и да пишем. И тако је то ишло.
Што се тиче мог рада, себе доживљавам као читаоца за друге. Брзо читам, умем да препричам, и у доба кад, како рече Бодријар, има све више информација, а све мање смисла, настојим да људима понудим информације обасјане словесном светлошћу хришћанске вере. Вредности културе су за хришћанина, условне: култура ће, као дело руку људских ишчезнути. Овај радикални есхатологизам, међутим, никад није спречавао хришћане да стварају дела непролазне вредности – управо у култури. Јер, смисао хришћанског обитавања на земљи је у привођењу целокупне творевине Богу, ради освештања и преображавања у нови, вечни начин постојања.
Кад је брзина у питању, отац Серафим Роуз је рекао ( и то је за мене заповест ):„Много је касније него што мислиш. Пожури на дело Божије“.
(наставиће се)
Коментари на чланак