„Велики корак”, који је Кини наметнуо Мао Цедунг (1893–1976) у периоду 1958–1961, с циљем да се земља изграђена на пољопривреди и руралном друштву насилно преобрази у велику индустријализовану економску силу, показао се као огроман неуспех и изазвао разорну глад. Зато су милиони људи дословно умирали од глади.
„Културна револуција”, коју је наметнуо човек који је себе назвао „великим кормиларом”, пожњела је још милионе жртава у деценији од 1966. до 1976. године, када је Цедунг преминуо.
Поред тога, многе друге жртве треба приписати популационој политици, која се чак може назвати криминалном, а коју је 1979. покренуо Денг Сјаопинг (1904–1997), Маов наследник на челу Комунистичке партије Кине (КПК) и читаве земље.
Портал iFamNews је у више наврата писао о кинеској демографској зими, наводећи бројке и разлоге, и пратећи њену историју.
Постојала је прва фаза, у којој је „КПК деценијама одговарало да убија кинеску децу још у мајчиној утроби, и из тог разлога је наметнула политику ‘једног детета’ која је од 1979. до 2015. требало да поправи економске проблеме изазване луцидним маоистичким идеократским лудилом које је довело до покоља и спречило милионе и милионе грађана да се роде.”
Касније је „[…] КПК сматрала прикладним да има мало више грађана па је 2015. године дозволила породицама да имају не једно већ двоје деце, и тиме истој дотадашњој судбини предала свако треће, четврто и наредно дете“.
Међутим, и даље није било довољно кинеских држављана, па се у мају 2021. држава „[…] стога отворила за треће дете, док смо се ми питали шта ће бити с четвртим, петим и сваким наредним“.
Коначно, у септембру „[…] кинески нео-пост-национал-комунистички режим покренуо је пакет мера усмерених на побољшање ’репродуктивног здравља жена’, укључујући и драстично смањење абортуса у ’немедицинске сврхе‘“.
Међутим, ови закаснели покушаји државе да заустави крварење становништва изазвано демографском кризом нису помогли, а како је објавио британски Гардијан 2021. године, „[…] Стопа раста становништва у Кини пала је на најнижи ниво у последњих шест деценија и 2021. године једва да је премашила укупан број умрлих“. Штавише, у чланку даље стоји, „[…] 10,62 милиона беба рођено је 2021. године, што је стопа прираштаја од 7,52 на хиљаду људи, рекао је […] Национални завод за статистику. У истом периоду, било је 10,14 милиона смртних случајева, што значи да стопа морталитета износи 7,18 на хиљаду становника, те да је стопа раста становништва само 0,34 на хиљаду становника.”
Природни прираштај најнижи је од 1960. године, док становништво стари вртоглавим темпом, при чему је проценат особа старијих од 60 година у Кини за само годину дана порастао са 18,7% у 2020. на 18,9% на крају 2021. године. Стопа наталитета је најнижа од 1949. године.
И поред спровођења „политике троје деце“, којом се Пекинг поново меша у изборе који би требало да буду приватна ствар кинеских грађана, држава такође покушава да заустави катастрофу, барем ону економску, кроз политике које предвиђају повољнији приступ вртићима и подизање старосне границе за одлазак у пензију.
Али изгледа да је прекасно. Међутим, ако тренутна пандемија и економска и социјална криза које су уследиле играју важну улогу у овој разорној демографској кризи, не може се занемарити још један аспект који се тиче великих модерних градова и њихове више класе (или потенцијалне више класе): менталитет људи се променио. Баш као и на Западу, сада када је установљено да је „величанствено обогатити се“, како је то рекао Денг Сјаопинг, генерација која би сад требало да буде забринута за будуће покољење уместо тога заокупљена је нечим сасвим другим.
Ето како и зашто кинески црвени змај више не рађа децу.