Свако ко је имао прилику да се сретне са Митрополитом, а и они који нису имали ту част, ових дана евоцирају своје успомене које их везују за ову једниствену духовну личност и пастира.
Тако се и ја присећам последњег разговора са Ђедом. Било је то негде у ове дане, прошлог 2019. лета, док Сајам књига, једна од последњих оаза људскости и смисла, није била забрањена. Срео сам га у партеру хале 1, лагано се кретао ка једној од сала Београдског сајма на промоцију својих Изабраних дела у издању Светигоре.
Већ тада се знало да је Светигора добила награду Сајма књига за најбољи издавачки подухват. Загрливши га, онаквог, са већ старачки повијеним раменима, куртоазно сам му честитао на награди. А он рече: „ … да… за најбољег издавача из дијаспоре… ”
Не рекосмо ништа више, ни он ни ја. Разумели смо се.
Митрополита сам имао прилику да чешће виђам, док је управљао Српском црквом као Мјестобљуститељ – чувар Патријаршијског трона, током периода док је блаженопочивши Патријарх Павле, пред смрт био немоћан и на болесничком одру. У то време сам са Бранимиром Нешићем, оснивачем и директором издавачке куће Catena Mundi, радио у редакцији новине Српске Патријаршије – Православље. Срећан сам што је то било време у којем сам са оцем Миодрагом Поповићем, тадашњим главним уредником Православља и редитељем Ивицом Видановићем копродуцирао два филма у којима је учествовао блаженопочивши Митрополит. Један од њих је Литургија Пређеосвећених дарова, који смо снимали у Београду, када и је и настала ова дивна Митрополитова фотографија из ока и апарата ђакона Драгана Танасијевића. Након тога снимали смо документарни филм Победилац смрти у манастиру Високи Дечани у страдалној Метохији, на тему манастирског живота и богослужења током Страсне седмице и Васкрса.
Претешко је било бреме које му је стављано на плећа и велика тескоба кроз коју је крчио пут за снопове небеске светлости да обасјају напаћени и одрођени српски народ, али и све народе земаљске.
Једноставност и суштина, смисао и пуноћа, радост и топлина – осећања су која прожимају човека у његовом пристуству. А како и не би кад је био и остао сведок победе смисла над бесмислом, победе подвига над тирјанством, победе живота над смрћу.
Осведочени борац и страдалник за Христа и народ напустио нас је и отишао међу боље да се оданде за нас бори, да бисмо и ми једном постали достојни њиховог друштва. Вишедеценијска тиранија комунистичког, па потом и пседудодемократског режима у којима смо и ми савременици Митрополиту Амфлохију, дуги низ година заклањали су јасне путеве ка смислу живота у Васкрслом Христу. Још за живота Ђедо их је прокрчио, а својим одласком врата широм отворио…
Уместо даљих речи, ево кратког инсерта из филма Победилац смрти.
Вечан ти спомен, Ђедо!
