Универзална декларација о људским правима: путоказ за 65. Комисију за статус жена
У извештају генералног секретарa,1 који даје препоруке за 65. заседање Комисије за статус жена, први наведени документ на ком он заснива ову тему јесте Универзална декларација о људским правима. Стварање ове декларације подразумевало је један од најинспиративнијих примера онога што тема овогодишњег састанка назива „пуним и ефикасним учешћем и одлучивањем жена у јавном животу“: кључну улогу Еленор Рузвелт и њеног генија приликом предвођења процеса стварања онога што је названо златним стандардом „моралне маште“ света.2
Личност госпође Рузвелт
Када је председник Труман упитао госпођу Рузвелт, која је мало пре тога постала удовица, да буде део америчке делегације на уводном заседању новооснованих Уједињених нација у Лондону, она је одговорила: „О, не! То је немогуће! Како ја да будем делегат и да помогнем у организацији Уједињених нација кад немам искуства нити сам била на међународним састанцима?“3
Председник је био упоран, Еленор је попустила, а њен улога у делегацији била је толико делотворна да су је Уједињене нације убрзо позвале у Женеву да помогне приликом обрзаовања Комисије за људска права, која ју је једногласно изабрала за председавајућу. Велики и важан задатак те Комисије било је доношење „нечега што никада раније нису предузеле нације света: декларације о стандардима према којима би се основна и постојећа права појединаца могла усагласити као универзална.“4
Током наредне две године наизглед бескрајних састанака, преговора и амандмана, Еленор је водила процес стварања Декларације, а затим је понудила визију будућности приликом усвајања тог документа у децембру 1948. „Данас стојимо на прагу великог догађаја, како у животу Уједињених нација, тако и у животу човечанства… Ова декларација може постати међународна Magna Carta свих људи свуда у свету.“5
Испоставило се да су то пророчанске речи. Као „први етички документ за који се човечанство први пут организовало да би га усвојило,“6 Декларација је постала „морална звезда водиља“7 и „поставила стандард за међународне дискусије и акције у вези с људским правима.“8 У ствари, „најупечатљивији напредак у људским правима“, примећује професорка Мери Ен Глендон, „више дугујемо моралном светионику Декларације него многим заветима и споразумима који су сада на снази.“9
За то што је Декларација уопште постала стварност, умногоме је заслужна Еленорина „безгранична енергија и заразни ентузијазам.“10 Годинама касније, када се Чарлс Малик, један од главних аутора Декларације, присећао процеса настанка, приметио је следеће, „Сједињене Државе, осим што су заговарале традиционалне америчке вредности, посебно у погледу врховне вредности појединца, дале су Декларацији и достојанство, ауторитет и престиж кроз личност госпође Рузвелт.“11
Женски геније и породица
Прича о Еленор названа је причом о „одлучној жени која је желела да постане глас оних који немају гласа, борац за слободу и заступник узвишености правих америчких вредности.“12 Њена изузетна водећа улога у изради Декларације илуструје „женски геније“ о ком је папа Јован Павле II писао 1995. године уочи Четврте светске конференције о женама у Пекингу.13 Две деценије касније, када се надбискуп Бернардито Ауза обратио Комисији УН-а за статус жена у Њујорку, упутио је позив чији значај с временом само расте: „Јован Павле II осврнуо се на изузетност жена у бризи за унутрашње достојанство свих и за неговање туђих дарова називајући то ’женским генијем’. Данас смо овде да размишљамо о том женском генију, да га славимо, да захваљујемо Богу на томе и да захваљујемо и хвалимо жене за то.“14
Размишљајући о том женском генију данас, пример Еленор Рузвелт показује не само моћ која се може ослободити кроз пуно и ефикасно учешће и одлучивање жена у јавном животу, већ и синергију која може произаћи из таквог учешћа. Према професорки Глендон, Еленор је била једна од „четири посебне особе [које] су одиграле пресудну улогу“ у изради Декларације.15 И „иако су се по много чему разликовали, [они] су били као једно у свом веровању у приоритет културе“ и у „’мала места’ где људи прво уче о својим правима и о томе како их одговорно остварити.“ Као што је Еленор изјавила, „Где, уосталом, почињу универзална људска права? У малим местима, близу куће – местима која су толико близу и тако мала да их не можемо видети ни на једној мапи света.“16
Француз Рене Касан је на сличан начин схватио да је „човек пре свега друштвено биће“, и док је „слобода индивидуалне савести неповредива“, ипак „појединачна права су отелотворена у групама, без којих не могу постојати.“17 Конфучијанска традиција Кинеза Пенг-чун Чанга препознала је „појединца као витално интегрисани елемент у већој породичној, социјалној, политичкој и космичкој целини“ у којој је „доброта нешто што се може испољити само у односу на друге особе, у заједници ближњих.“18 А либански делегат Чарлс Малик знао је да је од свих друштвених група само „породица која проистиче из брака природна и основна јединица друштва“ коју је „Створитељ обдарио неотуђивим правима“, чинећи је „колевком свих људских права и слобода.“19
Из таквог мешовитог генија произашао је члан 16(3), који се истиче признавањем „јединог права у Декларацији које се посебно односи на групу, а не на појединца,“20 на групу која је препозната као темељ саме цивилизације: „Породица је природна и основна друштвена јединица и има право на заштиту државе и друштва.“ Говорећи о „природној породици“, папа Фрањо се осврнуо на „комплементарност мушкарца и жене“ која „лежи у основи брака и породице“ и ствара оптимално окружење „за раст и емоционални развој детета“, што доводи до „ јединственог, природног, темељног и лепог добра за људе, породице, заједнице и друштва.”21
По речима Мајкла Новака, „улога оца и мајке, као и деце у односу на њих, апсолутно је најважније средиште друштвене силе.“22 И поред тога, једна родитељска улога истиче се као неопходна. „Мајке играју пресудну улогу у породици“, рекао је генерални секретар Бан Ки-Мун. „Однос мајке и детета је од виталног значаја за здрав развој деце … Суочавамо се с вишеструким изазовима у свету који се стално мења, али један фактор остаје константан: безвремени значај мајки и њихов непроцењив допринос у одгоју следеће генерације.“23
Како се важан рад 65. Комисије за статус жена наставља, апелујемо да он заиста буде усидрен у Универзалној декларацији о људским правима, указујући почаст јединственом женском генију, посебно укључујући виталну улогу жене у природној и основној друштвеној јединици – породици.
Међународна организација за породицу
Центар за породична и људска права
United Families International
CitizenGo, Шпанија
Латиноамерички савез за породицу
Универзална мировна федерација
Институт за породичну политику, Јужна Африка
Фондација Novae Terrae, Италија
Праве жене Канаде
Provive, Венецуела
Институт за породичну политику, Шпанија
Породична група FamilyPolicy.RU, Русија
1. Извештај генералног секретара, 21. децембар 2020, „Потпуно и ефикасно учешће и одлучивање жена у јавном животу, као и уклањање насиља, за постизање родне равноправности и оснаживање свих жена и девојчица“ https://undocs.org/E/CN.6/2021/3.
2. Seamus Heaney, “Human Rights, Poetic Redress“, Irish Times , 15. март 2008, https://irishtimes.com/news/human-rights-poetic-redress-1.903757.
3 Elliott Roosevelt and James Brough, Мајка Р: Неиспричана прича Еленор Рузвелт (New York: G.P. Putnam’s Sons, 1977), 68-69.
4. David Michaelis, Eleanor (New York: Simon & Schuster, 2020), 457.
5. Изјава Генералној скупштини Уједињених нација о Универзалној декларацији о људским правима, 9. децембар 1948, доступна на https://erpapers.columbian.gwu.edu/statement-united-nations-general-assembly-universal-declaration-human-rights-1948.
6. René Cassin, Nobel Lecture, 11. децембар 1968, https://nobelprize.org/prizes/peace/1968/cassin/lecture.
7. Hans Ingvar Roth, P. C. Chang and the Universal Declaration of Human Rights (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2016), 135.
8. Lynn Hunt, Inventing Human Rights: A History (New York: W. W. Norton & Company, 2007), 205.
9. Mary Ann Glendon, A World Made New: Eleanor Roosevelt and the Universal Declaration of Human Rights (New York: Random House, 2001), 236.
10. Johannes Morsink, The Universal Declaration of Human Rights: Origins, Drafting, and Intent (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1999), 32. Сама Еленор ће се касније сећати: „Имала сам заиста само три добра: била сам живо заинтересована, прихватала сам сваки изазов и прилику да научим више, и имала сам велику енергију и самодисциплину.“ Roosevelt and Brough, 105.
11. Habib C. Malik, ed., The Challenge of Human Rights: Charles Malik and the Universal Declaration (Oxford: Charles Malik Foundation: Centre for Lebanese Studies, 2000), 156.
12. Михаелисова насловница коју је подржао Валтер Исаксон, Еленор.
13. „Писмо папе Јована Павла II женама“, https://vatican.va/content/john-paul-ii/en/letters/1995/documents/hf_jp-ii_let_29061995_women.html.
14. Њ.Е. надбискуп Бернардито Ауза, „Жене које промовишу људско достојанство“, https://holyseemission.org/contents//statements/55e34d37d39447.15475237.php.
15. „Међу ауторима Декларације, четворица су посебно играла пресудне улоге: Пенг-чун Чанг, кинески филозоф, дипломата и драматург који је био вешт у превазилажењу културних подела; лауреат за Нобелову награду за мир Рене Касан, правни геније Слободних Француза, који је трансформисао оно што је могло бити пуки списак или „повеља права“ у геодетску куполу међусобно повезаних принципа; Чарлс Малик, егзистенцијалистички филозоф постао је главни дипломата, ученик Алфреда Норт Вајтхеда и Мартина Хајдегера, који су усмеравали Декларацију ка томе да буде усвојена на Генералној скупштини УН-а у напетој атмосфери хладног рата 1948; и Еленор Рузвелт, чији су престиж и лични квалитети омогућили да утиче на кључне одлуке земље која је из рата изашла као најмоћнија нација на свету. Чанг, Касан, Малик и Рузвелтова били су прави људи у право време. Да није било јединствених дарова сваке од ове четири особе, Декларација можда никада не би угледала светлост дана“. Glendon, xx-xxi.
16. Глендон, 239-240.
17. Jay Winter and Antoine Prost, René Cassin and Human Rights: From the Great War to the Universal Declaration (New York: Cambridge University Press, 2013), 244.
18. Daniel K. Gardner, The Four Books: The Basic Teachings of the Later Confucian Tradition (Indianapolis, Indiana: Hacket Publishing Company, 2007), 139.
19. Morsink, 254.
20. Glenn Mitoma, “Charles H. Malik and Human Rights: Notes on a Biography,” Biography 33.1 (Winter 2010), 226.
21. „Обраћање његове светости папе Фрање учесницима међународног колоквијума о комплементарности мушкарца и жене“, 17. новембар 2014, https://vatican.va/content/francesco/en/speeches/2014/november/documents/papa-francesco_20141117_congregazione-dottrina-fede.html.
22. Michael Novak, “The Family out of Favor,” Harper’s Magazine 252, no. 1511 (1 April 1976): 38.
23. „’Безвремена важност мајки’ је једина константа у променљивом свету пред вишеструким изазовима, каже генерални секретар у поруци на Дан породица“, 6. маја 2009, https://un.org/press/en/2009/sgsm12227.doc.htm.