Род и пол у трансу

Човек се рађа као мушко или женско. Само жене могу да рађају и доје. Није могуће променити пол. Ове три изјаве с биолошким и медицинским чињеницама данас се у прогресивним демократијама Запада сматрају хомофобичним и трансфобичним, говором мржње који „негира постојање трансособа” и изазива или појачава њихово осећање родне дисфорије, тј. несклада између тела у ком су рођени и њиховог субјективног доживљаја себе. Оне такође веома сажето илуструју суштину воук (woke) идеологије која се шири кроз све поре западних држава и друштава, а убрзано се прелива и у наш део света.

Зашто су наведене тврдње неприхватљиве у „освешћеном” (воук) свету? За идеологе који сматрају да се свет дели на потлачене и тлачитеље, слично као што и марксизам дели друштво на владајућу и радничку класу, одређене друштвене категорије или групе особа по дефиницији су слабије, а самим тим и обесправљене – жене, особе с инвалидитетом, особе друге боје коже, ЛГБТ особе и друге „мањинске групе” попут нпр. гојазних особа. Сви они жртве су „системског расизма и дискриминације” доминантних група становништва, оличених у мушкарцу који је белац, хетеросексуалац и хришћанин, иако воук идеологију редом одбацују и муслиманске земље с небелим и очигледно нехришћанским становништвом.

Инсистирање на „системском расизму” и виктимизација „слабијих” довела је до увођења квота при упису у школе, запошљавању, у политици и сл. што је потпуно скрајнуло меритократију. Тако је и Бајден недавно изјавио да је потпредседница Харис одабрана за председничког кандидата зато што је жена и црнкиња, и тиме још једном показао да је идентитетска политика постала важнија од нечијих квалитета, знања и способности потребних за дату позицију.

Воук идеологија пориче полну бинарност људи и тврди да су мушкарац и жена друштвени конструкти те да децу не треба „условљавати” да одрасту као припадници једног од два пола већ их пустити да сами открију шта су – мушко, женско, обоје помало, ниједно од тога или нешто четврто, десето, педесето… Најкраће речено, такво схватање довело нас је дотле да се здравственим радницима сада налаже да уместо речи мајка кажу „особа која рађа”, уместо жене – „особа која има менструацију” или „особа с материцом”, уместо дојења да говоре о „храњењу грудним кошем” и то не мајчиним него „људским” млеком, и да приликом посете лекару чак и мушкарце питају да ли су трудни, а све због тога што се мали проценат мушкараца облачи и понаша као да су жене, а још мањи проценат жена представља се свету у уобичајеној мушкој гардероби и манирима. Уколико и даље није јасно да је ово пут ка брисању жена, сетимо се да се реч „жена” у речницима све чешће сада дефинише као „немушка особа” (non-male).

Посебно је проблематично питање заштите деце од неповратних промена до којих долази током тзв. џендер транзиције (преласка у други пол). Неспорно је да су одрасле особе слободне да раде са својим телом шта хоће, али је и те како спорно угрожавати безбедност и здравље деце и малолетника који нису у стању да дају информисани пристанак на овакве медицинске процедуре.

Индустрија промене пола у Америци је 2021. процењена на 1,9 милијарди долара. Британска џендер клиника при Институту Тависток примила је 80 пацијената 2009. године, а 10 година касније 2.700, тј. 33 пута више. У Америци су 2007. постојале две џендер клинике, а 2022. их има скоро 200, а од тог броја око 60 су педијатријске џендер клинике. Од 2016. до 2019. – за само три године – број двоструких мастектомија на здравим девојкама порастао је за 400%. Дечја болница у Бостону на својој интернет страници поносно изјављује да су од 2007. године „проширили програм како бисмо прихватили пацијенте узраста од 3 до 25 година.”

Пубертет није болест. То је кључни период нормалног развоја који се радикално ремети преписивањем блокатора пубертета као што је лупрон, лек који се иначе користи за хемијску кастрацију осуђених силоватеља. Када се нормални ток пубертета заустави, од деце се заувек украде драгоцено време за важан раст костију и мозга, као и за полни и психосоцијални развој. То време се никада не може вратити нити надокнадити.

Између 80% и 96% деце с родном дисфоријом превазиђе осећања нелагоде због сопственог тела до краја пубертета. Њима нису потребне неповратне операције, већ помоћ да се изборе с проблемима менталног здравља и да прихвате своје тело. Нико се не рађа у погрешном телу, али може да заврши у њему ако крене путем хормона и операција.

Да није реч о физиолошкој појави у пубертету већ о друштвеној зарази потврђује чињеница да се девојке несразмерно више декларишу као трансродне него дечаци. Лекарима и психолозима тинејџерке признају да с друштвених мрежа и из медија осећају изузетан притисак да буду мршаве и сексуално активне да би биле прихваћене у друштву. Раније их је такав стрес углавном водио у анорексију, а данас се девојкама које се не уклапају у наметнути имиџ згодне мршавице говори да је то због тога што су заправо рођене у погрешном телу. Такође, чим се једно дете у разреду декларише као трансродно и постане средиште пажње прогресивних наставника, неколико других крене истим стопама јер брзо увиде да је то пожељно друштвено понашање.

Као и свака идеологија, воукизам прописује шта је дозвољено рећи, а шта не, те тако закони у многим америчким државама, Канади и Аустралији предвиђају казне ако се некоме обратите у „погрешном” граматичком роду, или мушкарцу који тврди да је жена ускратите приступ женским просторијама, женским спортским категоријама па чак и женском затвору. У Великој Британији ни жене жртве насиља нису више безбедне у сигурним кућама већ приморане да буду смештене с трансродним особама мушког пола, па чак и да иду на терапију код психолога мушкарца (који тврди да је жена) иако су због претрпљене трауме престрављене у присуству мушкараца. Жене у болници не смеју да траже да их прегледа биолошка жена јер је то дискриминација према мушкарцима који се осећају као жене. Да ли је важније не повредити осећања одраслих мушкараца него појачати трауму и стрес код жена које су већ претрпеле насиље од неког другог мушкарца или се једноставно не осећају пријатно да их прегледа мушкарац?

Данас је употреба погрешне заменице чин насиља – тзв. мисџендеринг. А како бисмо онда назвали брисање читавог вокабулара који описује жене?