Од свих особа које се залажу за право на живот сваког детета, нема веродостојнијег сведока од оних који су и сами доживели трагедију абортуса. То укључује доктора, наравно, али, што је још важније, и мајку. Јер и жена која је одбацила материнство објективно јесте мајка детета које није угледало светлост дана. А жене које постану свесне онога што су учиниле, добијају још већу одговорност: та грешка у ствари може постати полазна тачка за спасавање безброј других живота.
Тако је било и са Каролом Профетом, која сада има 45 година, а абортирала је са 23 године, и касније родила троје деце у размаку од неколико година. На питање колико има деце, Карола одговара: „Четворо“. Данас је на важним функцијама: чланица је Комисије за једнаке могућности у провинцији Пескара, шеф Одељења за једнаке могућности, породичне и преговарачке вредности Fratelli d’Italia, као и оснивач удружења „Породица, живот и вредности“. Карола Профета поднела је предлог у неким општинама провинције Пескара да се омогући пружање економске подршке женама у тешким ситуацијама, како би избегле абортус. Она је била та која је саветовала саветницу за здравље регије Абруцо, Николету Вери, да изда циркуларно упутство које, за разлику од смерница министра здравља Роберта Сперанце, препоручује локалним здравственим властима регије Абруцо да ограниче употребу абортивне пилуле РУ-486 у болницама, и да избегавају да је дају у здравственим саветодавним центрима.
Абортирали сте када вам је било 23 године. Какав је био ваш живот тада и кроз какве сте потешкоће пролазили?
Тада сам већ живела у Пескари, где сам делила собу с једном девојком. У то време нисам била у стабилној ситуацији; у ствари, заправо нисам имала посао. Мој дечко је такође мало пре тога добио отказ и пролазио је кроз дубоку кризу. У тренутку слабости, донела сам неколико погрешних одлука. Када сам затруднела, он је то тешко поднео. Уплашио се и рекао: „Не желим то, не желим…“ А пошто сам толико зависила од њега, допустила сам му да ме убеди.
Шта се десило приликом абортуса?
Морала сам да пожурим јер сам већ била скоро на крају трећег месеца. Поступак је започет, а потом сам поново дошла у болницу неколико дана касније. Не желим да умањим своју одговорност: нико ме није натерао да то урадим. Али морам да кажем једно: током тих неколико дана нисам наишла ни на кога: ни лекара, ни медицинску сестру, ни психолога, ни добровољца у саветовалишу, ко би ми могао унети макар и најмању сумњу. На пример, да ми каже: „Зашто то радиш?“, „Јеси ли сигурна?“, „Зашто не бисмо покушали нешто друго?“ Моји родитељи су живели и још увек живе на Сицилији. Већ тада су били разведени, свако је био посвећен свом животу. Неколико година им нисам ништа говорила, а и даље мислим да ни они нису могли да ми помогну.
Толико равнодушности, а тако мало емпатије…
Уопште нисам наишла на емпатију, а равнодушност је била потпуна. Лекар је био добро познат у Пескари, јер је једини радио абортусе: чак се ни он није удостојио да ми каже било шта друго. Још се сећам тог дугачког, хладног болничког ходника, кревета на ком сам лежала… Била сам као у трансу, чинило ми се као да сам саму себе убедила да је абортус право решење.
Какав је био живот након тога?
Удала сам се за тог мушкарца и родила још троје деце која сада имају 20, 18 и 16 година. На несрећу, био је то тежак брак, рекла бих скоро прави пакао. Године 2015. добила сам поништење брака. Данас је све то иза мене. И све сам опростила. Упркос насиљу и неправдама, никада нисам покушала да децу удаљим од оца. Данас дечаци с њим имају присан однос: одлазе да га виде, чују се сваки дан. Одувек сам желела да тако буде, јер из искуства знам да, чак и кад је најгори човек на свету, очинство увек треба очувати.
Шта је била прекретница?
Отприлике годину дана након абортуса, започела сам путовање вере Неокатехуменским путем. Дошао је и тренутак да се обрачунам са одређеним изборима, које данас називам тешким гресима. Постала сам свесна онога што сам учинила, и истовремено, било ми је јасно да ми је опроштено. Опроштено ми је до те мере да ми је Бог дао још троје деце. Потпуно сам сазрелила у свом уверењу много година касније, када сам 2016. присуствовала Породичном дану. Тада сам одлучила да се укључим и активно допринесем и помогнем свету… покрету за живот и за породицу, свету у ком није довољно рећи: „абортус је злочин“, већ у ком постоји морална, етичка и политичка дискусија због које су ми се отвориле очи те сам схватила да се и из зла може родити нешто добро. Не морам да се „искупим“ ни за шта, али схватам да морам и даље да се трудим да разумем то искуство које сам имала пре 22 године. Понекад су и грешке корисне. Можда ће ми више поверовати ако присуствујем тим догађајима, као што је Породични дан.
Који детаљ вам је најупечатљивији кад је реч о пролајф активизму?
Бити отворен према животу и доносити живот не значи само да треба да помажемо мајкама, већ и очевима. У драматичном избору између абортуса и живота очеви су врло мало укључени. Случајно сам чула сведочење младића који је рекао: „Никад нисам ни помислио да ћу морати да прихватим абортус, али моја партнерка је то желела, а ја нисам могао ни да отворим уста. Ипак, моји родитељи и ја смо је молили да не абортира, говорећи да ћемо се ми бринути за бебу…“ Укратко, укинуто је право оца да прихвати живот. Неке жене кажу: „То је моје тело и ја одлучујем“, али није тако. Дете има оца и мајку. Управо због тога сматрам закон 194 неуставним: јер у потпуности крши право оца.