Још једна ужасна пуцњава у школи погодила је Америку. Пре него што је пребројавање лешева уопште завршено у Увалдеу у Тексасу, медији су окривили уобичајене осумњичене – оружје, насиље оружјем, „лобисти за оружје“ (по речима председника Бајдена), малтретирање, недостатак средстава за програме заштите менталног здравља и тако даље.
И док свакако све ове чиниоце вреди истражити, један чинилац практично је сасвим занемарен. Момак који је пуцао, осамнаестогодишњи Салвадор Рамос, потиче из разореног дома. Како преноси часопис Ел Паис, „Рамос је живео сам с дедом и бабом по мајци.” Његова мајка није живела с њима, јер је „пролазила кроз лош период“, каже један комшија. Отац „никада није био присутан у његовом животу“.
Ово не би требало да нас изненађује, иако те чињенице не бисте могли да сазнате из већине вести о масовним пуцњавама. Морате буквално да копате по интернету да бисте пронашли извештаје о томе да убице обично потичу из растуреног дома. У много већем броју случајева, они који почине такве злочине имају разведене, растављене или никада венчане родитеље. Сећате ли се Дилана Руфа, који је убио деветоро људи у афроамеричкој цркви у Чарлстону 2015. године? Рођен је од разведених родитеља који су се поново састали тек толико да зачну дете, а затим се опет растали. Адам Ланза, који је масакрирао двадесеторо деце и шесторо одраслих у основној школи Сенди Хук? Родитељи су му се растали 2002, када је Ланза још био у основној школи, а развели се 2009. године. Заиста, према једном извештају Фондације Херитиџ, од 25 најчешће помињаних масовних убица још од случаја Колумбајн (1999. године), 75% потиче из домаћинства које се традиционално назива растурени дом.
Штавише, 85% младих у затворима потиче из домова без очева. Истраживачи већ деценијама знају да слом брака ствара проблематичну децу. Студија из 2010. коју су спровели истраживачи са Универзитета Таусон у Мериленду, која је пратила децу од првог разреда до краја средње школе, показала је да су „високи нивои насиља у комшилуку и проценти неожењених мушкараца и домаћинстава на челу са женама повезани с порастом агресивног понашања“ код дечака у студији. (За девојчице су резултати чак још израженији.) Друга студија из 2010. године, објављена у часопису European Child and Adolescent Psychology, открила је да ученици који малтретирају друге ђаке, а такође и они који су жртве таквог малтретирања, обично долазе из домаћинстава где су родитељи разведени.
Слично томе, студија из 2013. из Норвешке открила је да деца разведених родитеља често имају већу учесталост психолошких проблема, укључујући и проблеме са интернализацијом, као што су депресија и анксиозност, и екстернализујуће проблеме, као што је агресија – све су то чињенице које коментатори психијатријских болести обично игноришу код оваквих починилаца. Друга студија, овог пута из 2005. године, објављена у часопису Journal of Early Adolescence, открила је да је недостатак привржености адолесцената за мајке најјаче повезан са интернализованим психијатријским проблемима. Међутим, удаљеност деце од очева повезана је с већом учесталошћу „спољашњих проблема“, укључујући и „хиперактивност, импулсивност, агресију и делинквенцију“.
Ово је само неколико примера — има још много таквих студија. Па зашто онда нигде не чујемо за ту повезаност насиља и растурених домова? Живимо у себичном добу, у ком се потребе деце активно игноришу у корист жеља одраслих. То је доба у ком један пар час одлучи да се забавља, час да раскине, да се венч, час разведе, с једним или два детета који се појаве ту и тамо, а креатори политике, психијатри и лекари хитају да их увере да њихово понашање неће имати дугорочне последице по децу. Свима ће бити боље, докле год су родитељи „срећни“. Сви облици породице су једнаки. Деца су „отпорна“.
Али све су то лажи, које постају очигледне у трагедијама попут ове најновије пуцњаве у Увалдеу. И све док одржавамо ове лажи, наставићемо да будемо жртве таквих бруталних исхода.
(Чланак је прилагођен из колумне у часопису САЛВО бр. 35.)