Српски велики жупан је први крунисани краљ династије Немањић, чије свете мошти почивају у Богородичиној цркви Манастира Студенице. У Студеници се чува и најстарији фреско-портрет Стефана Првовенчаног у виду фрагмента преосталог из сликарства западне студеничке куле (око 1210). Средњи син Стефана Немање и писац Житија Светог Симеона. До 1201. године ожењен византијском принцезом Евдокијом, ћерком цара Алексија Трећег Анђела (1195‒1203). У нови брак ступио је 1217. године са Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола који је у то време био један од најмоћнијих владара у Европи. Стефан Немањић је био отац четворице синова (Радослава, Владислава, Уроша Првог и Предислава) и једне кћери. Велики жупан Стефан Немања предао му је власт на државном сабору у Расу 1196. године, што је изазвало побуну старијег Немањиног сина Вукана и дугогодишњу свађу међу браћом. Савиним посредовањем она је окончана помирењем над моштима њиховог оца у Студеници 1207. године. Сва тројица браће трудила су се око довршавања очеве задужбине, Манастира Студенице, у време осликавања Богородичине цркве. Стефан Немањић је остварио изузетан политички успех добијањем краљевске круне из Рима 1217. године, што је значило међународно признање његове државе као западноевропске монархије. Институцију монархије Стефан и Свети Сава ускоро су преобликовали у слободну монархију. Пред крај живота, 1227. године, краљ Стефан се разболео, а његов брат Сава замонашио га је, када је добио име Симон. Српска Православна Црква га прославља као светог. Сахрањен је најпре у Студеници, а потом у својој задужбини Жичи. Након тога су његове мошти више пута склањане пред различитим опасностима. У студеничкој ризници чува се златни прстен из 11. или 12. века, вероватно веридбени, пронађен уз мошти светог краља Стефана. Српски краљ Стефан Првовенчани умро је 7. октобра 1228. године као монах Симон и сахрањен је у наосу Богородичине цркве, преко пута свога оца Симеона Немање.
Када је Свети Сава дошао у Студеницу да се поклони гробу Свети Симеона 1230. године, он је пренео тело свога брата у Жичу, Стефанову задужбину и седиште архиепископије, али као мошти објављеног светитеља Симона, које постају национална реликвија првог реда. Са овом годином почиње историја моштију и ћивота Стефана Првовенчаног – светог краља, необична историја преноса забележена кроз седам векова од стране биографа, летописаца и монаха.
У Жичи мошти Првовенчаног остају до 1290. године када су пренете у Сопоћане. Разлог је био или упад Бугара или пожар у Жичи. Све до смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, мошти су биле изложене у цркви, након чега су закопане у земљу где су остале све до 1629. године. У овом периоду мошти су два пута закопаване и вађене из земље. Од 1629. године оне стоје у кивоту који је израдио „грешни мајстор Антоније“ 1607. године по налогу митрополита кир Симеона (данас у наосу цркве, на месту првобитног гроба Стефановог, преко пута гроба Светог Симеона Немање).
Мошти су остале у Сопоћанима све до 1687. године, када су током великог бечког рата прилике биле несигурне и ћивот је пренет у цркву Светог архистратига Михаила и Гаврила у Црној Реци, где су остале све до 1704. године када су враћене у Студеницу. Мошти је пренео у Црну Реку Мојсије, као еклесијар Студенице, који их је натраг и вратио, сада као рашки митрополит. Те године еклисијар Мисаило је поправио турски покров за ћивот Првовенчаног.
Нови ратни талас прелази преко Србије за време новог аустријско-турског рата (1788-1791. године), када монаси пред опасношћу од Турака напуштају Студеницу носећи мошти Првовенчаног. Турци су Студеницу напали 7. јануара 1790. године, а монаси преко Јагодине стижу у Београд где остају од 1. фебруара до септембра 1790. године. Према одлуци црквеног сабора у Темишвару ћивот бива пренесен у манастир Војиловицу код Панчева, где ће остати до децембра 1791. године. После Свиштовског мира (1791.), општа жеља је била да се мошти Првовенчаног врате у Србију. Турци су такође желели повратак да би се народ умирио, па су прогласили општу амнестију за учеснике у рату. Рашки епископ Јоаникије пише карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу и овај дозвољава пренос. Мошти крећу на пут 1. децембра 1791. године и стижу у Студеницу 5. фебруара.
Пред први српски устанак млади студенички калуђер Мелентије Никшић почиње да диже нахију на устанак, што изазива гнев Турака који 1805. године нападају Студеницу под Сулејман пашом Скопљаком. Монаси беже са ћивотом у паници уочи самог напада и са околних брда гледају како гори манастир. Почиње лутање калуђера са ћивотом и ризницом које је описао калуђер Герасим:
„Свете ствари гди би сохранили
Свете ствари које смо понели
Наши стари што нам сачували
Светог древа и часнога крста
Светог краља божјег угодника
Светитеља Саве, Симеона
Ту бијаше празничка икона
Крест у њизи честнији животворни
Светитељске мнози утвари
И остале црквене потребе
Петрахиљи и свете одежде“
(монах Герасим Георгијевић)
На крају се склањају у манастир Враћевшницу, где су остали шест година. Враћевшница је нека врста зборног места за устанике, где Карађорђе држи скупштину „код светог краља“ поводом мира у Букурешту 1. августа 1812.г. Следеће 1813. почињу опет тешка времена и монаси средином септембра те године крећу са ћивотом из Србије, што изазива приличан немир у народу. Калуђери иду према Београду и у групама прелазе преко Саве и Дунава. Први прелази у Аустрију архимандрит Василије:
„Светог краља у Земун пренео,
све црковне ствари избавио“
У то време у Земуну је и Карађорђе са својима. Његова жена Јелена даривала је покров ћивоту те године. Митрополит Стратимировић доноси одлуку да се мошти и десет калуђера који ће их чувати, сместе у манастиру Фенек, где је и направљен први попис ризнице. У то време игуман је Мелентије Никшић, а с обзиром да је Фенек близу границе он постаје главно место окупљања бунтовника-Срба и зато 1815. године аустријске власти пребацују монахе у Беочин. На тражење кнеза Милоша 28. децембра 1815. ћивот и ризница стигли су у Србију у манастир Каленић.
Од 1833. године почињу радови на обнављању Студенице, тако да је кивот Првовенчаног свечано пренет преко Љубостиње и Дубочице 23. августа 1839. и постављен у Богородичиној цркви и ризница обновљена.
Кивот је међутим још једанпут кренуо из Студенице и то у ХХ веку. У јесен 1915. године мошти су покренуте са српском војском и преко Пећи, заједно са другим стварима однете у Горњи Острог одакле је враћен у Студеницу, после ослобођења 1919. године.
