Пандемија коронавируса, колико год била оптерећујућа у години иза нас, у многима је пробудила свакодневном борбом за голи опстанак потиснута осећања припадности породици. Да ли због избегавања ризичних окупљања, полицијских часова или скраћења радног времена тржних центара, ресторана и кафића, били смо приморани да више времена проводимо са својим најближима. Пандемија нас је тако подсетила да породица није случајно препозната као основна ћелија друштва већ да она то суштински јесте.
Чињеницада је управо породица, као заједница љубави мушкарца и жене и њихових потомака фундаментална јединица друштва је толико пута поновљена да би човек помислио како ће прва брига свих политичара, али и сваког члана друштва бити брига о унапређењу права и квалитета живота породица. То нажалост није тако, не само у Србији, већ и у већини држава света. Изазови са којима се породице суочавају су бројни и чини се неисцрпни. Ипак, пандемија коронавируса доноси сасвим нове проблеме, по много чему јединствене. Пандемија се није могла избећи и сада се поставља питање како ће се држава поставити према породицама које су изгубиле своје вољене и претрпеле финансијске губитке у овој глобалној несрећи.
Неко би помислио да је то питање сувишно. Зашто би породице биле издвојене и позитивно дискриминисане у смислу помоћи државе након претрпљених губитака, како у животима вољених, тако и у материјалном смислу? Наш одговор је једноставан. Породица је нуклеус напретка друштва. У њој се рађамо, у њој стичемо моралне вредности, за њене чланове бринемо, она је основна економска јединица друштва, она има неприкосновена права.Када је након Другог светског рата доношена Универзална декларација о људским правима, та Magna carta савременог човечанства, управо је породица стављена у центар Декларације. Исто онако како је потребно породицу увек постављати у центар друштвене и политичке бриге, тако и сада њене интересе треба посматрати као приоритетне. У пракси би то значило да је држава дужна да обезбеди сваки вид помоћи и подршке најпре оним породицама које су изгубиле неког од својих чланова. То је питање суштинскедруштвене солидарности. То не значи једнократну новчану помоћ, мада она не би шкодила. Не, то значи систематску и свеобухватну помоћ овим породицама. То значи помоћ породичним бизнисима. То значи већу помоћ вишедетним породицама, као пример јасне и недвосмислене позитивне дискриминације. Шта ће се десити породицама које су оптерећене кредитом за стан, а чији је члан који је примарно зарађивао преминуо услед инфекције корона вирусом? Шта ће се десити са породицама чији су породични бизниси претрпели велику штету услед економских последица пандемије? И више од тога, како ће и да ли ће држава заштитити запослене који су упућени да раде од куће, а потом им је због тога смањена плата? Ударци које су ове породице претрпеле су огромни и бојим се да огромна већина тих породица неће бити у могућности да се сами изборе са последичним недаћама. Мере могу бити разноврсне. Директна финансијска помоћ, преузимање/рефинансирањекредитних задужења, финансирање школовања деце, бесплатне услуге предшколскх установа, бесповратни кредити породичним предузећима… На крају крајева, Устав Републике Србије у члану 66:
„Породица, мајка, самохрани родитељ и дете уживају посебну заштиту у Републици Србији, у складу са законом.”
и члану 69:
„Грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради саваладавања социјалних и животних тешкоћа и стварање услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту…”,
обавезује државу да осмисли механизме наведене помоћи.
Сврха овог чланка није да укаже на очигледно. Јер, иако је очигледно да ће помоћ и те како бити потребна, поента је да држава коначно заиста препозна породицу као основну градивну јединицу друштва и да своју помоћ усмерава са циљем добробити свих њених чланова и породице у целини. Свака породица која упадне у немаштину као директну последицу пандемије представља социјални проблем. Борба за опоравак друштва стога мора бити борба за сваку појединачну породицу. Не за БДП, не за празна статистичка фингирања, не за бомбастичне објаве у медијима, него тиха и упорна борба за природну породицу. Нова Влада има министарство за бригу о породицу. Видећемо да ли ће оправдати своје име и постојање.
Коментари на чланак