ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ – 6.ДЕО: ТОТАЛНА КОНТРОЛА

У логици неототалитаризма свако испадање из система изједначава с асоцијалношћу.

By Vladimir Dimitrijević
1 year Ago

Last updated on January 20th, 2023 at 11:13 am

Тотална евиденција о индивидуи

Сваки тоталитарни механизам има за циљ да обезбеди свеобухватност сфере своје примене. У том циљу неопходно је да се пре свега организује тотална евиденција објеката који подлежу контроли и управљању. Уколико је потпунија ова евиденција, утолико се савршенијим показује тоталитарно управљање.

Међутим, чињеница да се информације непрекидно сабирају, уопште не значи да се оне непрекидно и обрађују. Често се чује следећа недоумица: „Зашто се бринете што су прикупљени додатни подаци о вама, коме су они потребни?” И заиста, основна маса података, која се може сабрати помоћу савремених техничких средстава, није предвиђена за коришћење. То није оно што је важно.

Суштина тоталитаризма одређује се тиме што тоталитарни систем не само да формулише општа правила, него и обезбеђује немогућност одступања од њих.

Свако одступање подлеже обради све до његовог потпуног уклањања: ако је проблем у човеку, онда човек мора бити преформатиран тако да се може уклопити у захтеве система, или га треба уклонити (у претходним тоталитарним системима могли су физички да га уклоне, сада се ограничавају на друштвену изолацију).

Требало би говорити о разликама између тоталитарног друштва и система са строгом доминацијом класичне традиције (на пример, верске државе).

У традиционалном друштву, ограничења се стављају на друштвену сферу: модели друштвеног (јавног) понашања могу бити строго регулисани, неки модели могу бити строго забрањени. У друштву се изграђују одговарајуће институције васпитања. Чланови друштва подстичу се на одређено понашање. Међутим, у сфери приватности, човек остаје препуштен самоме себи, задржавајући онакав поглед на свет и онакву организацију сопственог живота какве сматра прихватљивим за себе. Систем се према том моделу живота може односити критички, може спречавати његово ширење на околину, али се у лични живот ипак не меша.

У тоталитарном систему, не постоји дијалог између друштва и човека. Човек се не посматра као самостална страна у дијалогу коју би требало подстаћи, убедити, присајединити ка друштвено важним моделима понашања. За тоталитаризам, човек је објекат управљања који треба усмерити на прави начин. Због тога тоталитарни систем тежи да контролише човека у сваком стању, па самим тим и у стању личне изолованости. Тоталитаризам не допушта постојање аутономних система.

Због тога се информације, које се прикупљају у оквирима тоталитарног система, превасходно користе за откривање одступања од задатих параметара. Аутономни системи морају се разоткрити. Они управо и представљају она одступања која се морају обрадити; постојање таквих одступања процењује се као непосредна претња систему – уз постојање одступања, систем више није тоталитаран.

Осим тога, добијена информација мора бити довољна да обезбеди могућност присиљавања човека (који је носилац одступања) да следи задати модел. Управо са тим циљем се од почетка и прикупљају максимално потпуне информације о човеку: не може се унапред рећи шта може бити ефикасан инструмент притиска.

Глобализација захтева слободно преношење ресурса тамо, где се појавила потреба за њима. Људи су један од таквих ресурса и због тога нови човек не треба да буде чврсто привезан ни за територију, ни за локалну заједницу, па чак ни за друштвени слој. Никаква спољашња обележја не могу се сматрати трајним, нити могу довољно описати индивидуу. То се тиче и физиолошких обележја: самоизражавање новог човека може захватити и његово сопствено тело. Тело престаје да буде нешто одређено, јер оно се већ данас може изменити према сопственој жељи. У будућности ће се могућности промене природног тела само увећавати. Нови тоталитаризам се гради узимајући у обзир дати чинилац.

Као прво, више није довољно да се подаци о индивидуи једноставно унесу у базу. Будући да се ситуација у којој се налази индивидуа и њен статус све време мењају, обнављање података мора се стално спроводити. Да би постојала могућност надзора динамике промене (а то је посебно потребно због тога, да би се предвидело понашање индивидуе), неопходно је сачувати целокупну историју промена. Управо лична историја индивидуе постаје садржај база података неототалитарног система и основни циљ прикупљања информација.

Као друго, суштински и можда најважнији проблем постаје идентификација индивидуе. Нови подаци морају се наћи у личној историји дате особе. Мобилност индивидуе не може се ограничити: она мора остати слободна, како у својим просторним премештањима, тако и у односу на промене сопствених карактеристика. Технички начин решавања овог проблема види се у томе што ће индивидуа добити јединствени идентификатор [код, лични број]. Савремена електронска средства лако могу обезбедити брзо препознавање кодиране информације. Отуда потиче наглашена тежња да се сви папирни документи замене електронским формама, а такође и жеља да се све кодиране идентификације разних електронских докумената сведу на један систем. Неототалитаризам претпоставља да конкретној индивидуи може одговарати само један индентификатор, за који морају бити везане све персоналне информације у свим базама; подударност индивидуе с њеном личном историјом мора се потврдити само једним документом, који би обједињавао неопходне електронске кључеве и уникалност своје материјалне реализације. На пример, такав документ може да буде електронска картица. Подаци везани за конкретну картицу лако могу варирати, тј. индивидуална карта такође постаје и ефикасан инструмент подстицања и кажњавања индивидуе за њен лојалан (нелојалан) однос према тоталитарном систему.

Следећи моменат чини неопходност да се заштити ова картица (уникални кључ) од неовлашћеног коришћења. Са становишта система, неовлашћеним коришћењем се сматра како криминална радња (коришћење украдене картице), тако и, са становишта индивидуе потпуно допустива, привремена предаја документа другом лицу (постоје бројне животне прилике када се таква потреба може појавити). Међутим, систем ову добровољну сарадњу индивидуа сматра нарушавањем правилне организације, будући да би могло да искомпликује њихове личне историје или да изведе лице, чија су права ограничена, изван постављених ограничења. Уколико индивидуе буду самостално одређивале на који ће се начин користити могућностима које даје електронска картица, читав систем неототалитаризма ће се закочити.

Због тога је идеална варијанта за неототалитаризам – обезбедити неотуђивост персоналног електронског идентификатора. Ово се може остварити на различите начине: на пример, уз помоћ биометријских информација (право на коришћење електронског документа мора се потврдити учитавањем биометријских података) или кроз уношење електронског документа (чипа) у тело индивидуе. Ова друга варијанта отвара додатне могућности за манипулацију: уграђени чип може поседовати функције утицаја на индивидуу која је његов носилац, будући да се чипом може управљати на даљину.

Свепрожимајућа систематичност

У условима неототалитаризма асоцијалност се, пре свега, схвата као искакање из система. Индивидуа, која нарушава друштвене норме, склона је да прикрије информације и да мимоиђе поредак прикупљања података који је систем предвидео. Или је, пак, стање индивидуе такво да она просто не може да учествује у интеракцији са системом (на пример, услед пијанства). Са становишта неототалитаризма, само испадање из система је далеко важније од разлога који су га изазвали. Ма какво да је човеково понашање, уколико га систем контролише, оно не представља опасност. Међутим, уколико човек није у систему, онда је сваки рад са њим знатно отежан. Због тога се у логици неототалитаризма свако испадање из система изједначава с асоцијалношћу. Није важно какви су мотиви условили човеково испадање из система – он може бити апсолутно вредна личност – чињеница да он избегава учешће у систему (не доставља информације, не користи електронске документе и сл.) оцењује се као напад на утврђени друштвени поредак.

Чињеница да се човек мора налазити под контролом за неототалитаризам представља догму која не подлеже никаквој сумњи. То је тачка око које се све концентрише: сви напори система усмерени су на утемељење, заштиту и реализацију ове поставке у пракси. Степен ових напора толико је висок да стављање под контролу постаје својеврсна аналогија религији. Стављање човека под контролу оцењује се као главна врлина члана друштва, док је остајање ван контроле – основни грех. Од сада, бити члан друштва значи налазити се под контролом. Појам друштвености се потпуно изопачује: друштво престаје да буде заједница и претвара се у механизам.

Добровољна сагласност за потчињавање контроли добија црте моралног захтева, односно, човек који се сагласи да буде контролисани објекат поступа морално. Онај, пак, који избегава учешће у систему, постаје сличан непокајаном грешнику. У односу на таква лица допуштено је (па чак и неопходно) применити силу – да би се увели у границе „морала”.

На тај начин, тоталитарни принцип захтева да се свака особа нађе под контролом. Из тог разлога, живљење изван система мора бити немогуће или бар крајње отежано. То се може достићи помоћу низа специјалних мера. На пример, одрицањем од оптицаја опипљивог новца. Опипљиви новац представља одређени ниво слободе, који човеку омогућује да створи своје сопствено тржиште, које не подлеже спољашњој регулацији. Ако постоји опипљиви новац, човек може да купи било шта и од било кога. Он може нешто и да прода и да на тај начин добије средства за живот о којима систем неће бити обавештен. Оно што је најстрашније за неототалитаризам, јесте околност да опипљиви новац може бити предат другом лицу без икакве мотивације. Један човек може дати новац другом – због родбинских односа, услед пријатељства, као доброчинство, и тада ће се ограничења, која систем уводи у односе лица ухваћеног у нелојалном понашању, показати као мање болно, него што се планирало. Сасвим је друга ствар уколико постоји само електронски новац. У том случају се свако преношење средстава може регулисати (израчунати, ограничити или, уопште, забранити).

У изгледу је још једна могућност – увођење ограничења на извансистемску привредну делатност. Човек не мора обавезно да купује средства за живот, он може да их створи и својим рукама (да их одгаји у личном домаћинству или да их узме из природне средине). Као резултат, он постаје економски независан од система. У његовим рукама појављује се производ који, чак и у случају непостојања опипљивог новца, може бити искоришћен за споразумну размену добара. Са становишта неототалитаризма, слична ситуација је крајње непожељна, и он с њом мора да се бори – на пример, тако што ће ограничити приступ природним ресурсима (увођење лиценци за риболов, забрана посете шумама под изговором борбе с пожарима, и сл.). Лично домаћинство може се регулисати помоћу санитарних служби: може се наложити обавеза да остварени производи нужно морају да прођу санитарну контролу, итд.

Системски карактер неототалитаризма обезбеђује се тиме што свака државна или друштвена структура функционише, с једне стране, као карика у прикупљању информација, а са друге, као тачка спровођења политике система у односу на конкретну индивидуу. Њихове акције су координиране и допуњују једна другу. Све је усмерено на достизање једног циља: да се обезбеди претварање класичног човека у индивидуу која одговара неохуманистичком обрасцу.

Са руског превела Антонина Пантелић

(НАСТИВИЋЕ СЕ)