Преносимо предавање које је наша Марија Стајић одржала 15. новембра 2022. у Вазнесењској цркви у Београду у оквиру циклуса духовне вечери.
редакција портала iFamNews
Већ више од годину дана тема којом се, нажалост, највише бавим јесте џендер идеологија и све што је с њом повезано. И то данас и јесте једна од највећих опасности које прете не само породици већ и самој природи човека као двополног бића. Није тако лако навести некога да помисли да је хомосексуалац – мада и то постаје све лакше под утицајем масовних медија и популарне културе – али је прилично лако утицати на младе у осетљивом периоду живота када се често јавља полна амбивалентност и тинејџери се одређују у односу на окружење, што значи и особе супротног и истог пола – кроз другарске и љубавне односе.
Нико неће нас одрасле да убеди да је узрок свих наших проблема у животу и разлог за осећања неприпадања и неуклапања у друштвене обрасце то што смо „заробљени у погрешном телу“. Али младе особе, нарочито девојчице код којих почињу да се испољавају секундарне полне карактеристике услед деловања полних хормона, веома су осетљиве и подложне утицајима из окружења. Раније смо имали проблем што иначе витке па чак и мршаве тинејџерке држе дијету јер умисле да нису довољно изгладнеле као манекенке, а данас такве несигурне девојке постају плен џендер идеолога који им говоре да су оне заправо дечаци.
Бројке су неумољиве и трагичне. Најновије истраживање, објављено 17. октобра у престижном научном часопису Журнал Америчке медицинске асоцијације, показало је да је од 2016. до 2019. године број двоструких мастектомија – операција уклањања дојки, у овом случају потпуно здравих – код девојака које желе да постану дечаци порастао за 400%. Истраживање каже да је у том периоду од три године, „око 1.130 операција реконструкције грудног коша обављено на деци млађој од 18 година“, при чему девојке чине највећи број пацијената (1.114 у поређењу са 16 операција прављења дојки дечацима).
Истраживање је такође показало да су многа деца имала друге проблеме и дијагнозе, а не само тзв. родну дисфорију (осећање неприпадања свом полу): „Психијатријска стања су најчешћи коморбидитети, 21,1% пацијената имало је анксиозност а 16,2% депресију. Само 19,9% адолесцената који су ишли на операцију реконструкције грудног коша користило је хормонску терапију за потврђивање џендера“.
На хиљаде девојака наседа на лаж да могу променити пол. Одлазе на ампутацију здравих дојки да би изгледале као дечаци, али то не значи да оне могу да постану дечаци. Др Пол Мекхју, професор психијатрије на медицинском факултету Универзитета Џонс Хопкинс је изјавио: „Мушкарци који промене пол не постају жене, нити жене које промене пол постају мушкарци. Сви они постају феминизирани мушкарци или мушкобањасте жене, лажњаци и имитатори пола с којим се ’идентификују’.“
Најтемељнија студија која је пратила особе након промене пола, и то чак 30 година, спроведена је у Шведској, земљи у којој су хомосексуалност и трансродност веома прихваћене у друштву и где џендер идеолози не могу да кажу да те ЛГБТитд. особе имају менталне проблеме зато што их друштво осуђује. Та студија је закључила је да је 10–15 година након промене пола, стопа самоубиства код тих особа чак 20 пута већа него код вршњака који нису променили пол.
Затим имамо један ревијални рад (који је спровео један институт Универзитета у Бирмингему) који је обрадио више од 100 студија које су пратиле транссексуалце након операције промене пола. Закључак је да ниједна студија не даје коначне доказе о томе да је промена пола добра за пацијенте. Институт је открио да је већина истраживања лоше осмишљена и да је дотеривала резултате у корист физичке промене пола. Није било евалуације о томе да ли други третмани, као што је дуготрајно саветовање, могу помоћи транссексуалцима, нити да ли би се њихова родна збуњеност могла умањити с временом.
Директор тог института изјавио је: „Веома је неизвесно да ли је промена пола добра или лоша ствар“. Чак и кад лекари пазе да те операције обаве само на „одговарајућим пацијентима“, „и даље постоји велики број људи који ураде операцију, али су и даље траумирани – често толико да изврше самоубиство.“
А с друге стране имамо modus operandi џендер идеолога који врбују децу и индукују их, говорећи им да, ако им родитељи бране да се облаче као супротан пол, треба да кажу да ће се убити уколико им то не дозволе. Кад родитељи дођу на саветовање код таквих психолога и стручњака, они им кажу: „Боље да имате живог сина, него мртву ћерку“. И то се понавља на хиљаде пута у тим „развијеним земљама“ у које наши људи хрле за бољим животом, и за које наши овдашњи либерали говоре да су „уређене“, да треба да се угледамо на њих да бисмо и ми били „као сав нормалан свет.“
У том њиховом „нормалном свету“, ви сте расиста и мрзитељ ако сматрате да је брак заједница мушкарца и жене, да само жене могу да рађају и да доје, ако се противите томе да и мушкарац може да роди дете (иако је то биолошка жена која је задржала унутрашње органе, али узима тестостерон да би имала браду, и често буде случај да је и уклонила дојке), и ако одбијате да користите новоговор – према ком више не постоје труднице већ особе које рађају, мајчино млеко је људско млеко, а дојење постаје храњење грудним кошем. Налазимо се у таквом тренутку у историји када и само постојање жена представља проблем џендер идеолозима па они покушавају да избришу речи као што су жена и мајка, и замене их понижавајућим изразима „особе које рађају“ за мајке, и још горе „особе с материцом“ за жене. Ово не раде само неки појединци који желе да живе како они мисле да треба и како се осећају већ се то намеће читавом друштву јер су смернице за медицинско особље у Великој Британији и Аустралији нпр. измењене тако да се сада болничком особљу саветује да користи управо такве „инклузивне“ изразе да се нико не би увредио. Неповређивање нечијих осећања постало је данас важније и од науке, и од разума, и од истине.
Будући да се ово дешава на Западу већ неколико деценија, а интензивно у последње две, сада тамо имамо особе које су промениле пол – што се назива транзиција – схватиле да им то није решило психичке и друге тегобе већ их често и појачало, а затим се вратиле да живе у складу с биолошким полом, у већој или мањој мери успешно, у зависности од тога какве су све захвате на себи имали. Међу тим особама је и девојка из Британије по имену Кира Бел, која је са 16 година након само три разговора од по сат времена у клиници Тависток добила блокаторе хормона, годину дана касније почела да узима тестостерон, а у 20. години је уклонила дојке. Због тестостерона, глас јој је огрубео, добила је браду и постала мишићавија.
Породична историја Кире Бел говори нам све што треба да знамо: дете из мешовитог брака, родитељи се развели кад је имала пет година, мајка је примала социјалну помоћ а потом се одала алкохолизму и ментално оболела, отац незаинтересован за њу и њену млађу сестру. Она није могла да се идентификује с мајком, које се стидела, није имала изграђено самопоштовање и самопоуздање, била је депресивна због лоше породичне ситуације и лако је поверовала да би јој живот био бољи када би била мушко. С временом је схватила да је њена родна дисфорија симптом свеопштег лошег психичког и менталног стања, а не његов узрок. Пет година након транзиције, кренула је детранзицију – повратак у биолошки пол. Сада мора да живи са знањем да је можда и неплодна због толиких хормона, а ако и буде могла да роди дете, никад неће моћи да га доји; нерви у грудном кошу су јој оштећени тако да у појединим деловима нема никакав осећај; гениталије су јој атрофирале, глас јој је трајно промењен, а маље на лицу никад неће сасвим нестати. У тренутку када је Кира тужила клинику, Национална здравствена служба је званично тврдила да се ефекти блокатора пубертета могу „у потпуности поништити“, иако нису имали никаквог доказа за то. Сада је признала да се „мало зна о дугорочним нежељеним последицама (блокатора пубертета) на тело и мозак тинејџера“.
И многи други случајеви о којима пишемо на српској страници портала Међународне породичне вести (ifamnews.com) имају сличну позадину – проблематична породична историја, растурене и нестабилне породице, један родитељ одсутан из живота деце. Такав је пример младића из Британије који је у 25. години променио пол, а сада, десет година касније, покушава да опет живи као мушкарац али то никада неће моћи у потпуности да буде. Његово заиста потресно искуство објавили смо на порталу iFamNews. Такође имамо и видео-сведочење мушкарца по имену Волт Хајер који је трпео разна злостављања у детињству, а од баке која је била кројачица и сашила му је хаљиницу слушао је како је сладак у тој хаљиници, тако да је на крају почео да верује да ће своје проблеме због разних траума решити тако што ће постати неко други, тј. жена. Осам година је живео као жена и тек када је упознао психолога који је верујућ човек и који га је привео Богу, успео је да превазиђе те трауме и врати се да живи као мушкарац. Нефункционалне, а нарочито растурене породице узрок су мноштва друштвених проблема и несрећних појединаца.
- 90% младих који побегну од куће и живе као бескућници – немају оца
- 85% осуђеника у затворима одрасло је без оца
- 63% тинејџера који изврше самоубиство одрасло је без оца
- 71% трудних тинејџерки одрасло је у породици без оца
- 71% младих који напусте средњу школу одрасло је у породици без оца
Брак није само застарели верски појам. Брак је спој три ствари које су неопходне да би деца израсла у стабилне особе – то су мајка, отац и стабилност. Ово су три основна елемента неопходна за правилан социјални и емотивни развој детета. Ако један од њих недостаје, деца су несразмерно изложена ризику неповољног физичког, психичког и емотивног развоја.
У данашњем друштву многе силе делују у правцу индивидуализма, те тако феминизам говори женама да им не треба мушкарац да би биле срећне или имале испуњен живот. То је у суштини једно упрошћавање и полуистина јер ми знамо да нам је једино у животу потребан Господ; ако имамо Њега, имаћемо и све друго што Он зна да је добро за нас. Тако је за некога добро да живи девствено у манастиру, а за другога да има породицу и живи у свету. Господ је својим присуством на свадби у Кани Галилејској благословио брак као заједницу мушкарца и жене, а сад наука показује да је то заиста најбоље и најстабилније окружење за одрастање деце. Наравно, живот је такав какав је, а ми смо људи са слабостима па имамо и не тако савршене ситуације где један родитељ сам подиже децу, или она чак одрастају с бабом и дедом, и у тим ситуацијама се трудимо да урадимо све што можемо да помогнемо таквим породицама и надоместимо родитеља који није ту. Али не желимо да од самохраних родитеља правимо норму којој треба тежити у друштву, а нарочито не желимо да охрабрујемо прављење деце по поруџбини, изнајмљивање материца и рађање деце истополним паровима где се од самог зачећа зна да ће том детету намерно бити ускраћен барем један родитељ, а често и оба биолошка родитеља.
Но, с једне стране не треба да нас чуди што су деца и материце, тј. жене данас постали предмет трговине, нешто што се може купити и продати. Откако је абортус легализован, деца су постала нешто што неко може да жели или не жели, роба која се вреднује на основу тога да ли задовољава нечије стандарде квалитета, лепоте и здравља, или је „дефектна“ јер има неки недостатак и самим тим је боље за то дете буде абортирано него да се роди јер су родитељи и друштво постали судије и оцењивачи квалитета нечијег живота.
Иза нас је и вишедеценијско постојање порнографске индустрије која такође објектификује женско тело, своди га на предмет пожуде и средство за нечије задовољење страсти и ужитак. Стога не треба да нас чуди што су и ти филмови данас постали много насилнији него пре јер ако у другој особи не видимо ближњег свог, онда та особа лако постаје предмет куповине и средство за постизање задовољства.
Дакле, порнографија, блуд, абортус, а додаћу још и хормонска средства за спречавање зачећа као и све мање предбрачног уздржања код младих – све су то производи индустрија, а кад кажемо да је нешто индустрија, јасно нам је да је циљ профит. Порнографска индустрија је једна од најпрофитнијих на свету (чак до 15 милијарди долара годишње), абортивна индустрија вреди око 3 милијарде долара годишње, индустрија хормонских контрацептива око 8 милијарди долара, индустрија промене пола је 2021. процењена на 1,9 милијарди долара – при чему су ово бројке само за Америку. Сви ови чиниоци повећавају вероватноћу за нефункционалан брак и нездраву породицу, што се често заврши разводом, а онда имамо децу из тих бракова која постају плен џендер идеологије, разних зависности – некада су то били само алкохол и наркотици, данас су ту и видео-игре, електронски уређаји, порнографија – и имамо зачаран круг у друштву. Чак и најбоље државне мере за подстицање рађања и склапања бракова не могу уродити плодом докле год су ови чиниоци које сам поменула доминантне појаве у друштву, па се чак сматрају и пожељним, или знаком еманципованости, разбијања табуа, неке лажне скромности и слично.
Богу хвала, ми ипак можемо много тога да урадимо, макар за своје породице и своју децу, а знамо да промена друштва креће од нас самих, иако битка са светом није лака, а никад и није била лака, ни у једном периоду људске историје. Прво, ми као родитељи треба да се молимо за своју децу. Друго, морамо својим примером да им посведочимо о вредностима о којима им говоримо. Не може отац да има скривене порнографске часописе, а да деци говори о врлинама и уздржању. Не можемо ми у кући да гледамо којекакве филмове и серије, ријалити програме и друго смеће, и да мислимо да смо одласком на литургију одрадили оно што је до нас. Не можемо ми, мајке, да се облачимо по последњој моди, која данас подразумева полугола тела, фармерке које су више поцепане него целе, шортсеве испод којих вири задњица, а да ћеркама бранимо да се и оне тако облаче. Ако хоћемо да нам деца из куће изађу пристојно одевена, ми им морамо бити први узор. Морате поставити правила која важе у вашој породици, па макар сви други око вас живели другачије.
Истрајавањем на вредностима које су вама важне научићете децу важној лекцији. Битно је да науче да не морају да се мењају да би се прилагодили другима, или да се не издвајају из друштва. Ако се слажемо да је друштво данас ненормално, да је све више развода и несрећних људи, зашто бисмо онда желели да се уклопимо у такво друштво? Зашто бисмо желели да се наша деца уподобе том ненормалном и слободно можемо рећи болесном друштву?
И најважније од свега – причајте с децом. То сам доста помињала ових месеци кад смо говорили о европрајду, литијама и лгбт идеологији – деца чују о чему ми разговарамо, иду с нама и на литије, па кад вас упитају, „Шта је то прајд“, „Шта је то лгбт“, искористите то да им објасните јер ако им ви не кажете истину, друштво ће им сервирати идеологију у шареним, дугиним бојама. Ако вам деца имају мобилне телефоне и користе друштвене мреже, велика је вероватноћа да о томе знају и више него ви, али свакако и даље можете причати с њима, питати их шта они о томе мисле, охрабрити их да истрају у вредностима у којима сте их одгајили јер им друштво шаље другачије поруке, а они су често усамљени у одељењу или у друштву самим тим јер иду у цркву, носе крстић и посте. Знам да је страшно кад чујемо ове примере о промени пола и доживотном узимању хормона који доводе до неплодности, атрофирања гениталија, смањења густине костију и остеопорозе, повећаног ризика од срчаног удара, смањења когнитивних способности, па чак и губитка способности за полне односе након тих операција, али прво, морамо упознати непријатеља који је офанзивно кренуо на нас, а друго, треба да будемо опрезни и будни, али не и да се плашимо јер знамо да је победа на крају наша. На нама је само да истрајемо у овом једном делу битке током нашег кратког живота.
Данас је и годишњица од уснућа блаженопочившег патријарха Павла, те је сасвим прикладно да завршимо ово предавање његовим речима утехе које нам говоре да нисмо сами: „Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји. А Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.“
Хвала вам на пажњи.