ОД НЕВЕРУЈУЋЕ ФЕМИНИСТКИЊЕ ДО ПРАВОСЛАВНОГ ПУБЛИЦИСТЕ (3)

Пред вама је последњи наставак есеја Фредерике Метјуз Грин. Први део можете прочитати ОВДЕ, а други ОВДЕ.
редакција портала iFamNews

Пре много година написала сам нешто у једном чланку о абортусу и изненадила сам се када сам видела да је једна реченица нашла одјека и да је често цитирају. Видела сам је и у текстовима који заговарају право на живот, и у онима који заговарају право на избор, тако да се чини као да је то нешто о чему се обе стране слажу.

Написала сам следеће: „Ниједна жена не жели абортус као што би желела сладолед или порше. Она жели абортус као што животиња ухваћена у замку жели да одгризе своју ногу.”

Чудно је, зар не, што се и једна и друга страна слажу са овом тврдњом. Абортус је ужасно и потресно искуство. То што се жене толико често одлучују на то само показује да оне мисле да би им наставак трудноће био много горе искуство. У суштини, ми смо пристале на то да хируршки изменимо жене како би могле да држе корак у мушком свету. И још очекујемо да буду захвалне за то.

Нико не прижељкује абортус. Ако нико не жели да га уради, зашто онда жене то раде и то 2.800 пута свакога дана? Ако жене 2.800 пута дневно раде нешто што не желе, онда се нисмо избориле за то да будемо слободне. Уместо да постанемо слободне, постале смо саучеснице у једном чудном, новом облику угњетавања.

ПРАВО НА ИЗБОР – АЛИ КО БИРА У ИМЕ ДЕТЕТА?

Приближава се још један Марш за живот, попут оног одржаног прошле године и оног који ће бити следеће године. Демонстранти се оправдано усредсређују на нерођено дете јер је опасност која му прети најболнија страна ове борбе. Ако постоје различити степени неправде, онда је насиље њен најгори вид, а убиство пак најгоре од свега. Ако постоје различите категорије невиних жртава, онда оне мале и беспомоћне морају имати највише права на заштиту, а малене бебе пак више од свих других. Најмање што држава може да уради јесте да заштити слабе када их злостављају јачи од њих, а од нерођене деце нема слабијих створења, нити се ичији глас мање чује од њиховог. Зато и непрекидно понављамо да нерођена деца морају бити заштићена из истих разлога из којих штитимо новорођенчад. Заговорници права на живот залажу се за то већ 43 године и наставиће да држе свећу у мраку докле год буде потребно.

Јасни су ми сви разлози због којих је покрет заговорника за живот највише посвећен нерођеној деци. Међутим, слободно можемо рећи да абортус није ни нешто што жене једва чекају да ураде. Абортус је деструктиван и трагичан. Не бисмо смеле да беспоговорно слушамо излизани аргумент друге стране која нам говори да жене желе абортус и да их он ослобађа. Многе жене које су урадиле абортус испричаће вам сасвим другачију причу.

Право на живот вазда је омражено у јавности и заговорници тог права навикну се на то да их погрешно представљају и неправедно оптужују. Само мали број њих има довољно храбрости да стане на страну нечега што је непопуларно. Међутим, понекад је питање толико важно и толико је очигледно на којој је страни истина да и те како вреди борити се. Који повод или разлог може бити ужаснији од насиља – и то насиља са смртним исходом – против најбеспомоћнијих припадника људске заједнице? Ако нас то не покрене, запитајмо се колико су нам срца отврдла. Ако нас то не покрене, шта ће нас онда икада покренути?

Једног дана више нећемо моћи да поричемо да абортус представља насиље над децом. Када се будуће генерације буду осврнуле на наше доба, можда неће бити благе према нама. Наше равнодушно прихватање абортуса неће им деловати као оправдана грешка. Штавише, лако се може десити да они на наше доба почну гледати са истом мржњом коју људи сада осећају према нацистима и робовласницима. Будуће генерације оправдано могу да кажу: „Не може се рећи да нису знали”, „Уосталом, имали су ултразвук”. Могу видети то крвопролиће као врсту геноцида. Могу судити нашој генерацији и назвати нас чудовиштима.

Једнога дана све ће се преокренути. Када је пре 43 године Врховни суд донео ону пресуду, једна страна у дебати о абортусу однела је победу. Но, пре или касније, и томе ће доћи крај. Ниједна генерација не може владати из гроба. Долази време када ће једна млађа генерација донети суд о нашој и притом неће бити у обавези да буде блага према нама.