Преминуо је Лари Флинт. Помолимо се за његову душу.
Заиста мислим да не треба говорити лоше о покојнику и осећам потребу да будем посебно обазрив када говорим о утицају ове особе на друштво.
Ипак, био бих неискрен када бих рекао да нисам осећао извесну дозу нестрпљења и фрустрације док сам синоћ читао наслове чланака који су пренели ту вест. CNN, Associated Press, и други медији пронашли су простора на својим страницама за несумњиву, премда суздржану похвалу Флинтовог „наслеђа“. Како преноси CNN , Флинт је био „искрени заговорник Првог амандмана“. Други чланци звуче скоро као тужбалице – на пример, вест коју је пренео CBS News:
Од самог почетка каријере, када је био власник стриптиз клуба у Охају, па надаље, када је основао један од најексплицитнијих часописа за одрасле, Флинт је стално изазивао естаблишмент и био мета религијских десничарских и феминистичких група.
Флинт је однео изненађујућу победу пред Врховним судом САД-а над велечасним Џеријем Фолвелом, који га је тужио за клевету због тога што је реклама за алкохолно пиће из 1983. године у часопису Хаслер наговестила да је Фолвел изгубио невиност са својом мајком у помоћном објекту на имању.
Претпостављам да бар донекле треба да будемо захвални што је аутор чланка успео да у исти кош смести „феминистичке групе“, „религијску десницу“ и велечасног Фолвела – чиме делимично (само делимично) ублажава улогу велечасног као уобичајеног негативца у таквим чланцима.
Међутим, не можемо избећи чињеницу да се о Флинту може и мора рећи још много тога. Он је по много чему личност која је типични представник нашег доба. Но, не желим да само пружим слику другачију од оне како медији обично представљају Флинта – као бојажљивог и скромног – тако што ћу скренути пажњу на очигледну критику Ларија Флинта (што, руку на срце, признају чак и многи главни медији). Уосталом, Бог је тај који ће судити Флинту, а не ја. Уместо тога, желео бих да приметим да Флинт лично представља својеврсну пресуду нашем добу и да укажем на лекције које бисмо могли научити из тога.
Прво, неспорно је да је Флинт починио монструозна морална злодела. Поред веома јавних грехова које је починио као порнограф, Флинт је био оптужен и за сексуално злостављање рођене ћерке, премда је то порицао. Ако је то тачно, такав поступак се, наравно, ни чим не може оправдати: то мора да буде веома јасно. Неки догађаји из Флинтовог живота донекле објашњавају његово понашање и објашњавају зашто је постао тако неморалан човек – премда то нипошто није изговор за све то. Није имао лако детињство. Рану младост углавном је провео без оца који је често био одсутан. Када је имао девет година, његова млађа сестра умрла је од леукемије с четири године. Њена смрт довела је до развода родитеља, након чега је Флинт раздвојен од брата, те су обојица одрасла у одвојеним домовима, а Ларија је углавном одгајила мајка. Живео је мало с њом, мало са оцем, а на тренутке се чинило као да час бежи од једног, час од другог родитеља. Бежао је од куће, и признао је да је једном приликом побегао због тога што га је, када му је било само 15 огдина, на улици покупио странац који га је потом малтретирао претећи му пиштољем. Постоје и назнаке да га је мајчин момак злостављао. Ипак, чини се да је Флинт од раног живота био психички нестабилна особа и тешко је рећи колико се може веровати његовим сећањима из детињства. Можда је прилагођавао истину онако како је њему одговарало. Међутим, чињеница је да је одрастао у нестабилним, а понекад и проблематичним околностима, и да је то још један од оних случајева које пречесто видимо: жртва предатора касније се и сама понаша као предатор. Чак и ако је оптужба његове ћерке нетачна, нема сумње да је Флинтова каријера изграђена на рањивим особама које су му постале плен. Све ово треба да нас подсети на истину којој пречесто дозвољавамо да се сведе на клише или отрцану фразу: како је то Вордсворт рекао, „Дете је отац човека”. Често чујемо и да се „доброчинство учи у породици”. Оно што је тачно за честиту, тачно је и за препредену нарав. Закони и цензура имају ограничен домет. Ако смо заиста одлучни да прекинемо циклусе злостављања и омаловажавања, морамо да нападнемо зло у корену. Ово је лекција коју морамо узети к срцу и никада не заборавити, и пројекат у ком сви морамо одиграти своју улогу.
Друго, и с тим у вези, морамо признати да колико год да је Флинт био саучесник моралног посрнућа нашег друштва, он је такође био и производ тог истог друштва. Као и код масовних медија на које се многи жале, ово је још један случај где се заиста чини да смо добили оно што смо заслужили. Постоји одређена хладна логика на којој је изграђен закон понуде и потражње за феноменом каква је била Флинтова погубна издавачка каријера. Он никада не би постао онакав тајкун да није било оних који су били вољни да купе његово ђубре. Укратко, Флинтов успех је, заиста и на више начина, био „заслужен“ (као што се може „заслужити“ и оно што је срамотно, и оно што је вредно хвале). Не мислим првенствено на то да је Флинт „зарадио“ свој успех, мада је то, наравно, учинио: искоришћавајући рањиве, тужне, усамљене, сиромашне и очајне. Уместо тога, мислим да је на много начина наша култура „заслужила“ пошаст Флинтовог „успеха“. Темељ за оно што је он постигао поставили су други. Стајао је на плећима дивова, како се то каже; а ти дивови, као и у скоро свакој бајци, и сами су били морална чудовишта. Сексуална револуција, развод без разлога, страхота абортуса, истицање животињског дела људске личности тако што се придаје превелики значај жељама и поривима, морални релативизам који сву етику своди на питање да ли неко „повређује“ неког другог, претварање секса у робу и коришћење сексуализације за „оснаживање“… све то и још више налази се на списку састојака који су чинили рецепт за Флинтов успех. Као и сваки опортуниста, и он је искористио ове потенцијале – али их није он створио. На много начина, сви су они део грешне природе палог човека. Али 20. век је такође и доба актуализације и ширења ових појава у деценијама и годинама пре него што је Флинт уопште ступио на сцену. Просто нам се намеће следећа помисао: да Флинт никада није одштампао ниједан број свог часописа, неко други би се појавио и урадио то уместо њега. То једноставно делује неизбежно. Он је заиста био морална пошаст, али еполете које је наше друштво понело због њега заслужене су на много начина.
Коначно, прича о Флинту треба да нам служи као упозорење. Не можемо заборавити, упркос ономе што је горе речено, да је ипак постојала једна „морална већина“ која се противила Флинту, део културе који је био огорчен због смећа које је Флинт нудио тржишту и који је желео да то заустави. Али изгледа да Флинтови противници нису имали успеха. У сваком случају, из онога што је уследило можемо извући другачији закључак. У ери интернета, порнографија је доживела огроман процват и претворила се у индустрију вредну више милијарди долара и силу која покреће трговину људима, нарочито децом; поред тога, сексуалност тоне све дубље у понор и све више се удаљава од традиционалног морала – а Флинт је био оличење управо онога ко се таквом моралу супротставља. Порнографија је све присутнија и сликовитија него икада пре, и у своју мрежу хвата умове све млађе деце. У међувремену, видимо нову индустрију онога што би се могло назвати „изведена порнографија“ – реч је о појави роботизираних сексуалних лутки које претварају досадашње пасивно фантазирање у ангажовану стварност у којој мушкарци могу да доживе своја најперверзнија (а понекад и предаторска) маштања, а да притом (наводно) „никога не повреде“. Питам се, зашто смо доживели овакав неуспех?
Као што сам горе приметио, рекло би се као да је овде на делу нека неизбежна и неумољива сила. Дозволићете ми малу игру речима: чини се даје овакав развој догађаја неминован будући да је генерација мојих родитеља пронашла Флинта (енг: flint у значењу кремен), да би моја генерација потом осмислила Тиндер (енг. tinder у значењу кресиво). То превазилази оквир онога што овде желим да урадим да бих анализирао сваки узрок таквог развоја догађаја, па ћу се стога усредсредити на једну страну проблема. Реч је о нечему што смо већ рекли о томе да пороци, као и врлине, потичу из породице, и о томе да је Флинт производ свог доба исто колико је био и сила која је том добу дала снагу да се даље развија. Чињеница је да се плодовима сексуалне револуције не можемо бавити појединачно. Цело дрво које рађа тај плод мора се посећи у корену, а пањ спалити. Потребна нам је темељна и потпуна етика полности, живота, брака и породице, иначе све што радимо представља само уклањање трулог воћа са земље, док друго воће и даље пада с крошње изнад наше главе. Већина политичког и јавног противљења Флинту била је превише уског обухвата. Као и сваки друштвени феномен, и иза ширења порнографије стоје прави узроци, а ми се не можемо само бавити симптомима: морамо лечити болест. Да позајмим још једну метафору, не можемо се задовољити врећом песка на насипу ако је брана пробијена узводно одатле: морамо пронаћи пут узводно и зауставити поплаву на самом извору.
Ово је, наравно, лакше рећи него учинити. Али логика је неизбежна. Ако желимо да нашу културу ослободимо пошасти експлоататорске порнографије и необавезног секса, морамо повратити и промовисати позитивну и интегралну полну етику. Морамо повратити исконске и примарне моралне истине урезане у човековом срцу: да је полни однос намењен за брак, да је породица његово испуњење, да су мушкарац и жена комплементарни по својој природи, да истинска љубав подразумева потпуно предавање себе, да су деца природни плод интимне заједнице двеју особа и да је овај живот који имамо светиња. То ћемо почети да радимо тако што ћемо једноставно поделити ове истине с другима. Не треба да се изненадимо што свет можда неће желети да чује ту поруку, с обзиром на то колико је свет био спреман да се, уместо тога, прилагоди поруци људи као што је Флинт. Ипак, никада се не смемо уморити нити се плашити да ширимо истину о полности, животу, браку и породици. Ово можда није вест коју наш свет жели да чује, нити коју заслужује: али несумњиво јесте добра вест која је нашем свету потребна.