Још једно слово додато је у мешавину слова џендер идентитета, а ово би могло бити шок чак и за најциничнијег критичара покрета.
То слово је Е и означава евнухе.
Овај идентитет сада добија на значају, а добија и званично признање, јер му је посвећено читаво поглавље Стандарда неге и етичких смерница Светског професионалног удружења за здравље трансродних особа (World Professional Association of Transgender Health – WPATH). На недавној конференцији WPATH-а у Монтреалу, преноси портал MercatorNet, др Мајкл С. Ирвиг назвао је евнухе „једном од најмаргинализованијих и најстигматизованијих заједница у свакојој култури свуда у свету.” Према проценама његовог колеге, данас у Северној Америци постоји најмање 8.000—10.000 „самоидентификованих добровољних евнуха“. „Заједно“, прича се наставља, говорници су „препоручили да лекари створе ‘пријатно окружење’ за мушкарце који су кастрирани или размишљају о томе.”
Нове смернице WPATH-а дају легитимитет покрету о ком је неколико других медија последњих година писало. Чланак портала Daily Beast посвећен је тајним животима „секача“ (cutters) — мушкараца који нуде услуге кастрације другим мушкарцима. Ови мушкарци проналазе клијенте преко интернета или путем препорука, састају се у приватним кућама или хотелима и користе основну и лако доступну хируршку опрему за уклањање тестиса и/или скротума онима који желе да постану евнуси. Понекад нешто крене наопако. Али углавном, тврди Daily Beast, операције су успешне, а клијенти „задовољни“ резултатима.
Други извештаји о овој конкретној популацији детаљно описују ствари које као да су изашле из хорор филма – попут случаја из Оклахоме, где је један од мушкараца који је вршио уклањање гениталија (сечење) касније признао да је такође и људождер, а његовом клијенту је био потребан хитан пријем на ургентно одељење. Чланци су препуни описа мушкараца који желе да се отарасе својих пениса, желе „глатке” препоне, желе да додају вагину итд. Такве модификације, тврде заговорници, нису нужно резултат менталне болести. Уместо тога, то су једноставно модификације тела, које се врше зато што се дотичној особи није допадао тај одређени део тела, или се није „идентификовала“ са одређеним сетом или делом гениталија.
Да будемо јасни, евнуси нису транссексуалци. Истраживање их дефинише као „биолошке мушкарце који су подвргнути добровољној кастрацији из других разлога осим транссексуализма између мушкараца и жена“. Др Кертис Крејн, кога једна прича с портала Вајс описује као „водећег стручњака за пенисе у земљи“, тврди:
„Па, знате, оно што је добро за гуску, добро је и за гусана… Постоје неки пацијенти који су рођени као мушкарци и који не желе у потпуности да постану жене, али се не идентификују са својим тестисима, или се не идентификују са својим скротумом, или се не идентификују са својим фалусом, али се и даље осећају као мушко; желе да користе заменице мушког рода. За мене је двоструки стандард прихватити родно флуидну жену, али не и родно флуидног мушкарца.“
Мора се признати, он је у праву према поремећеној логици „џендер идентитета“. Евнуси се сада сматрају засебним џендер идентитетом, а на сајтовима као што је Редит и сличним платформама за разговоре људи дискутују о томе како оперисати самог себе, где пронаћи сечиво и које џендер клинике раде и кастрације. Све је то помало налик „раним“ данима трансродног покрета, пре него што је постао легитиман, те сад особе које желе да живе као супротни пол могу то да ураде с потпуним медицинским „легитимитетом“.
Оно што боли једног, боли и све нас
Али правила, норме и природни закони су ту ради заштите човечанства. Када бацимо закон кроз прозор, отварамо врата сопственој тами. (Морамо напоменути да многи у популацији „секача“ признају да осећају сексуално узбуђење приликом обављања захвата, а постоји и много БДСМ прича – еротске праксе бондаж, доминација, садизам и мазохизам – које иду руку под руку уз искуство евнуха.) Два најзлокобнија стиха у Библији говоре о томе шта се дешава када је човечанство препуштено самом себи. Књига о судијама, стих 21:25 гласи: „У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго.” Други је Римљанима 1:24 који каже: „Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима.” Најстрашније ствари су се десиле када је Бог дозволио човеку да следи телесне жеље, да добро назива злим, а зло добрим.
Управо то се сада дешава, с нормализацијом такозваних „маргинализованих“ популација, попут оних које желе да повреде себе или осете сексуално узбуђење повређивањем других. Неке од најновијих ревизија WPATH-ових смерница говоре нам све што треба да знамо. Између осталог, ова група више не препоручује дијагнозу менталног здравља особе пре упућивања на терапију која потврђује џендер, јер је према њима трансродност идентитет, а не поремећај. Такође препоручује укидање свих старосних ограничења за медицинску негу која потврђује трансродност, као и читав низ подршке плодности „како би се омогућило нетрадиционалним партнерима да формирају породицу.” Ова „подршка” може да варира од „чувања сперме или јајних ћелија пре хормонске или хируршке терапије, до пренаталне и постнаталне подршке за особе с материцом.” (Узгред, ако је икада постојао израз који више понижава жене од израза „особе с материцом”, ја га још нисам чула.)
Некада је био здраворазумски закључак да када неко жели да повреди себе – тако што одбија храну, опире се ступању у везе, повређује се сечењем или (сада) одсеца себи делова тела – то значи да је та особа у менталним проблемима и заслужује наше саосећање и интервенцију. То су биле рањиве популације, којима је била потребна брига, љубав и терапија. Сада им је, према модерним идеологијама, потребно да их „потврдимо” или „афирмишемо” да би могли да пронађу „испуњење.”
А такво понашање сада почиње да повређује још рањивију популацију — посебно децу. Девојке које су се некада давно једноставно називале мушкобањастим сада су означене као трансродни дечаци. А бебе се сада праве у лабораторијама, убацују се у „особе с материцом“ или се одбацују по вољи људског творца, а све то по вољи одраслих особа које у томе учествују и које нимало не размишљају о правим потребама детета.
У овим популацијама постоји стваран бол, прави бол који никаква операција или хормони (и хормонски блокатори) неће ублажити. Човечанство је препуштено сопственим жељама, жељама које резултирају његовим сакаћењем и самоуништењем. А ђаво се радује.
(Овај чланак је првобитно објављен у часопису САЛВО. Преносимо га уз дозволу.)