НАСИЉЕ НАД СОПСТВЕНИМ ЈЕЗИКОМ У ИМЕ „РАВНОПРАВНОСТИ”

Одбор за стандардизацију српског језика САНУ саопштио је да је подвођење српског језика под језик родне неравноправности научно неосновано и да су притисци недопустиви.

By iFamNews Serbia
4 years Ago

Српски језик већ негује родну равноправност, у њему одавно постоје женски облици који су природни. Наметање нових, насилно створених именица је део идеолошког пртљага на који смо пристали. Али, Закон не може да уреди језик, јер је он жива твар, кажу саговорници Спутњика коментаришући Предлог Закона о родној равноправности који се односи на језик.

Тај пропис, који би требало да изједначи права жена и мушкараца у више области, обавезује и на коришћење родно осетљивих термина. Ако буде усвојен, квалификације жена на дипломама писаће се у женском роду, на документима која потврђују звања, такође ће се поштовати равноправност.

Насиље над природом језика зарад равноправности полова

Закон обавезује и средства јавног информисања да користе родно осетљив језик. Међутим, бројни лингвисти и историчари језика сматрају да је реч о насиљу над језиком.

Одбор за стандардизацију српског језика САНУ саопштио је да је подвођење српског језика под језик родне неравноправности научно неосновано и да су недопустиви притисци да се због тренутне политике насилно мења однос према такозваној родно сензитивној лексици.

Није исто – учитељица и академкиња

Академик Миро Вуксановић каже да је овај став логичан, јер постоје именице женског рода које су ушле у нашу мисао, које су природне, као што су „учитељица” или „домаћица”, а да са друге стране постоје примери када је то немогуће извести.

„Рецимо у нашој Академији, даме које су чланови, неће рећи да су „академкиње”, како кажу Хрвати. Она је академик, исто као и сваки други члан. Нико им не брани да се зову другачије, па и да их мушке колеге називају другачије. Читао сам и да се каже „бискупица”, „епископа”, иако је немогуће да су бискуп и епископ жене. Оно што се прими у језику, што остане, значи да је природно, а све што хоће да направе силом, изведена именица која делује неприродно у језику, она неће ни остати. Мешани систем назива мора да остане”, каже Вуксановић.

Боркиња, бекица и халфица…

И професор Филолошког факултета Мило Ломпар каже да српски језик већ негује родну равноправност, јер у њему одавно постоје женски облици који су природни. Каже да је измишљање нових појмова постало наметљиво, да су настала и, како каже, суманута решења као што је „боркиња” и читав низ других.

„Понегде то делује гротескно, рецимо, ако би смо били доследни, онда би смо за фудбалерку требали да кажемо „халфица”. Она је додала лопту „бекици” која је проиграла десно крило. У кошарци, имали бисмо на пример „центрицу”. „Блокица” је проиграла „центрицу” испод коша – потпуно сулудо, али то је део идеолошког пртљага на који смо пристали”, каже Ломпар.

Он додаје да је језик конвенција која се обликује, па у складу с тим може да се препозна идеологија која промену заступа. Каже да смо сведоци покушаја да се једна идеолошка структура учини уобичајеном, кроз навике људи, а оне се мењају кроз средства масовне комуникације, а они који су писали Закон, итекако су мислили о томе.

Управљати „пораженом нацијом”

„Рачуна се превасходно на дужи период, да ће порасти генерације које неће памтити претходне облике, натераће људе да тако говоре, да се промени језичко осећање. Нечији циљ је у ствари да управља идентитетом „поражене нације”, и да се она преведе у стање апсолутне поражености, а то значи потпуне културне и обичајне саображености са диктатом победника. То је само довршавање процеса који је давно почео, циљ је да се сва стварност саобрази налозима победника”, сматра Ломпар.

Академик Вуксановић истиче да Закон не може да уреди језик, јер је он жива твар, свакодневно се мења, мењају се значења, облици, Закон не може рећи да свако женско занимање има своју именицу, то је немогуће, јер постоје неприродни примери, каже Вуксановић.

Упитан да ли би се ова промена с временом могла одразити на нашу књижевност, односно на национални идентитет, Вуксановић каже да не верује да је то могуће и понавља да ни у лингвистици, ни у књижевности, па и у свакодневном говору, не може да се прими оно што није природно.

„Разуме се, постоје људи који се по одређеном задатку или у неком политичком тренутку томе прилагођавају, јер је модерно. Али свака мода, буде, па прође, остају само оне ствари које су трајне, а трајне су само оне ствари које су добре. Ово су привремени покушаји, не може се променити суштина човека, његов начин мишљења и изражавања. Остаће само оне именице које су природно створене. Оне које су насилно створене, без обзира ко је и како то урадио, не могу живети”, сигуран је књижевник и академик Вуксановић.

Хрватски експеримент

Ипак, сведоци смо да се у суседној Хрватској ово правило, као и читав низ нових појмова, примило. Ломпар каже да Хрвати чине све да свој језик издвоје од заједничког српско-хрватског основа, а пошто то тешко могу да изведу на нивоу структуре, правила падежа, иду путем лексичког разликовања.

„Постоји дуготрајна навика да праве речи по угледу на Немце, с тим што је немачки згодан за проширивање. Кад се појавила Меркелова, они су убацили реч „канцелерин”, нису имали реч „канцеларка”, али су је направили”, објашњава Ломпар и додаје да се није прикључио актуелном покрету за спречавање усвајања овог Закона, јер сматра да није адресован где треба.

„Апострофирање ресорног министра не води ничему, јер он само спроводи оно што су други замислили, апел да се Закон не нађе пред посланицима треба упутити председнику Републике. Такође, око овог питања очекујем већи ангажман Српске православне цркве, јер сматрам да се у ово важно питање није укључила у мери у којој треба”, каже Ломпар на крају разговора за Спутњик.

Аутор: Сенка Милош