Снимак који кружи интернетом приказује новинарку која, опонашајући препознатљиви стил новинарке из Србије, Јелене Обућине, на најпримитивнији начин вређа припаднике Српске Православне Цркве, не устручавајући се чак да отворено стигматизује целу (и највећу) верску групацију у Црној Гори доводећи је у везу са убиствима и пљачкама које су се недавно догодиле у Црној Гори (изостављајући, при томе, да каже да је и жртва трагичних догађаја верник СПЦ и активни учесник литија).
Симптоматично је, међутим, нешто о чему смо већ говорили у објави о Вуковићевом традиционалном сајму књига и антисрпства у Бемакс Арени, а то је чињеница да се у својој јавној артикулацији антисрпства Вуковић све више приближава тзв. “другосрбијанском” антисрпском дискурсу, на крају и на овај начин — преко политички ангажованих новинара који отворено подржавају иконе Друге Србије.
У недостатку аутентичног антисрпског наратива Вуковић бира да се, радије, стави у ред имитатора тзв. Друге Србије за разлику од колега из партије који увелико троше аутентични хрватски усташки мит, демонстрирајући ваљда, и на овај начин, судбинску везаност за српски свет, или пак своју стратегију “меког усташтва и нових бициклистичких стаза” којом планира да одобровољи мање освешћено гласачко тело.
Ова невладина организација ће поднети пријаву Агенцији за електронске медије, а овим путем и апелује на институције система да благовремено реагују имајући у виду да слово Устава и Закона каже:”Забрањено је изазивање или подстицање мржње или нетрпељивости по било ком основу”.
- Забрана изазивања мржње није тек било која забрана, већ апсолутна забрана, јача од сваке забране цензуре и новинарске слободе (чл. 50) толико јака да се не да укидати ни у ратном, а камоли ванредном стању (чл. 25 Устава). Она је толико битна и елементарна за све грађане Црне Горе, да су радње изазивање националне, расне и верске мржње двоструко инкриминисане Кривичним закоником Црне Горе (чл. 370 и чл. 443 ст. 3), њој је посвећен целокупни Закон о забрани дискриминације, а њено остварење надгледа не само Омбудсман, већ и надлежна тужилаштва и судови, она је у тој мери пресудна да је природа и забрана оснивања и деловање јавних медија који би изазивали и подстицали мржњу. То јасно потврђује чл. 36. Закон о медијима, прописујући: “Забрањено је објављивање информација у медијима којима се изражавају идеје, тврдње и мишљења која изазивају, шире, подстичу или правдају дискриминацију, мржњу или насиље против лица или групе људи због њиховог личног својства, политичког, вјерског и другог увјерења, ксенофобију, расну мржњу, антисемитизам или остале облике мржње засноване на нетолеранцији, укључујући и нетоларнцију изражену у форми национализма, дискриминације и непријатељства против мањинског народа и других мањинских националних заједница”, али и Кодекс новинара Црне Горе (начело 4).”
Дакле, забрањено је све оно што је Градска ТВ, самопрозвана кућа поштених и грађански оријентисаних новинара, демонстирала овим прилогом. Забрањено је Уставом Црне Горе, њеним законима, правилима професионалне етике и елементарним моралом. Бесрамне и мрзитељске генерализације које су одговорни уредници ове станице дозволили да се емитују у јавни простор црногорског друштва дубоко нарушавају међунационални склад и друштвени мир, али, што је још горе, углед државе и њеног Главног града – закључују из НВО “Ми знамо ко смо”.
Коментари на чланак