У случају да сте били у коми последњих неколико недеља, па нисте приметили како изгледа свет овог месеца, готово све веће корпорације, сваки државни орган, сваки универзитет, Холивуд и медији прогласили су јун месецом поноса. Чини се да свака продавница продаје робу „поноса“, а знак дугиних боја је свеприсутан. Шта тачно слави „месец поноса”? Једноставно је: радикалну ЛГБТ агенду и лезбејски, хомосексуални, бисексуални, трансродни, квир, небинарни, џендер-флуидни начин живота, као и осталих седамдесет алтернативних животних стилова.
Присталице „поноса“, тј. „прајда”, често превиђају да су њихов поступци директан напад на традиционално хришћанство и јудаизам, који се јасно супротстављају ЛГБТ агенди и ЛГБТ начину живота. Ове религије се слажу с присталицама прајда да припаднике ЛГБТ заједнице треба поштовати и ценити; заиста, хришћанство и јудаизам иду и даље од тога, позивајући своје вернике да заправо воле такве људе онакве какви су створени по Божјем обличју и лику. Међутим, традиционални хришћани и Јевреји разилазе се од присталица прајда у томе што осуђују хомосексуални чин и побуну против датости биолошког пола; и Стари и Нови завет јасно уче да то представља грех. (На пример, види Постање 1:27, 19: 1-38, Трећа књига Мојсијева 18:22; Матеј 19: 3-5, Римљанима 1: 26-27, 1. Коринћанима 6: 9-10 и 1. Тимотеју 1:10.) Воли грешника, а мрзи грех управо зато што волиш грешника.
Стога се намеће једно важно питање: ако хришћани и Јевреји чине отприлике 70% америчке популације, а припадници различитих ЛГБТ заједница отприлике 5%, зашто су толике институције у Америци спремне да дрско вређају 70% становништва у корист само 5% осталих? Заиста, зашто толико много америчких институција и људи, који махнито подржавају толеранцију и неосуђивање, овако напада хришћане и Јевреје?
Постоји неколико могућих одговора. Први је усредсређен на „религиозне“ вернике. Можда је број правих верника (тј. оних који заиста верују у оно што Библија учи) мањи од 70% популације, те је према томе стварна разлика у броју између верника и ЛГБТ особа занемарљива. Односно, неки људи који за себе кажу да су „хришћани“ или „Јевреји“ у ствари то заправо нису. На пример, можда многи верници не знају шта њихова вера учи, посебно кад је реч о етичким питањима. Тачно је да многе цркве и синагоге често нису баш сјајне кад је реч о подучавању верника катехизису, и често се труде да ублаже строга морална учења која захтевају самоконтролу и жртву појединца, због страха да ће тако изгубити чланове. Међутим, с обзиром на то да се у последњих неколико деценија културни ратови воде углавном због сексуалних и идентитетских питања, чини се да је готово немогуће да хришћани и Јевреји не знају какав је библијски поглед на ЛГБТ питања. Или можда много верника зна шта њихова црква учи о моралу, али се отворено не слаже с тим учењем. У овом случају, то су особе које су хришћани или Јевреји „само номинално“ и заправо су, како се то у ранија времена називало, „јеретици“; стога их не треба рачунати у истинске вернике. Ако претпоставимо да неуки и јеретици чине половину „религиозне“ популације (што приближно одговара Галоповој анкети која показује да је 37% Американаца „високо религиозно“), ипак нам остаје традиционално религиозно становништво које је и даље преко седам пута већа од ЛГБТ популације. И још једном, зашто је толико људи спремно да омаловажава тако велику групу?
Други могући одговор фокусира се на групе које подржавају месец поноса. Анализа је овде слична анализи верника. Можда људи који воде ове групе не знају шта Библија јасно учи у вези са ЛГБТ питањима. Ако неки наводни „хришћани“ и „Јевреји“ и не знају шта њихова религија подучава, како можемо очекивати да лидери у пословном, владином, академском и медијском свету, који можда нису високо религиозни, знају какво је библијско учење? Али опет, после тридесет година културних ратова, чини се да је заиста наивно помислити да људи не знају какви су јудео-хришћански ставови о ЛГБТ питањима. Али чак и ако су ти људи заиста неупућени у оно у шта верују хришћани и Јевреји, онда су они лоше вође које треба отпустити јер нису успели у првом правилу маркетинга: упознајте своју потенцијалну публику (купци, студенти, посетиоци биоскопа, итд.). Или можда вође ових група ипак знају верске позиције хришћана и Јевреја, али им се отворено супротстављају. Супротстављање много већој групи потенцијалних клијената ради подршке знатно мањој има смисла само ако присталице прајда 1) грубо потцењују број правих хришћанских и јеврејских верника; 2) верују да ће хришћани и Јевреји занемарити своја уверења и наставити да купују њихове производе, гледају њихове филмове, похађају њихове универзитете итд.; или 3) толико су повезани са ЛГБТ агендом да их није брига шта потенцијални купци мисле. Али у свим овим сценаријима резултат је исти: ови лидери отворено бирају да вређају уверења традиционалних хришћана и Јевреја.
Која год се од горе наведених анализа верника и присталица „прајда” на крају испостави као тачна, остаје чињеница да предузећа, владе, универзитети, Холивуд и медији отворено показују презир према ставовима верника тако што подржавају месец „поноса“. Шта би традиционални хришћани и Јевреји требало да ураде поводом тога? Можемо учинити неколико ствари. Прво, морамо да едукујемо ове групе и корпорације о томе шта су наша уверења у вези са ЛГБТ питањима. Морамо да напишемо писма и да се састанемо с власницима продавница, позоришта, управним одборима, универзитетским званичницима, филмским продуцентима, званичницима локалне, државне и савезне владе и локалним извештачима да бисмо их обавестили у шта верујемо и зашто. Друго, ако ово не донесе резултате, морамо се онда јавно супротставити тим групама које се активно противе нашим уверењима. Морамо написати писма уредницима, организовати бојкот непријатељских групација и подстицати куповину код оних које нас подржавају, и протестовати пред радњама које нас вређају. Морамо гласати за повлачење политичаре који подржавају ЛГБТ агенду и обавештавати на друштвеним мрежама и другде које емисије и филмови вређају нашу веру. И, што је најважније од свега, морамо се предати, или боље рећи поново се предати Богу и нашој верској традицији, и живети живот светости. Ако радимо ове ствари, ако се потрудимо да се наш глас чује и ако пустимо да наши новчаници говоре, ако заиста живимо веру коју исповедамо, онда можемо нешто и да променимо, и то ћемо заиста и учинити.
Коментари на чланак