Одговарајући на позив УН-а организацијама да дају допринос извештају који треба поднети Савету за људска права у вези с правом на верску слободу у односу на такозвана SOGI права (sexual orientation and gender identity, сексуална оријентација и родни идентитет), Међународна организација за породицу (IOF) доставила је следеће писмо, које је такође прослеђено и свим мисијама УН у Њујорку.
Међународна организација за породицу
(Хауардов центар за породицу, религију и друштво)
15. јануара 2023.
Одговор на „Позив за допринос тематском извештају“ који ће бити представљен на 53. седници Савета УН за људска права у јуну 2023. од стране „Независног стручњака УН за заштиту од насиља и дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета (IE SOGI), истражујући право на слободу вероисповести или уверења у вези са сексуалном оријентацијом и родним идентитетом (SOGI).“
У позиву за допринос тематском извештају Савету за људска права, независни експерт УН-а изјавио је:
У извештају ће се дати препоруке државама и другим релевантним актерима да у потпуности испоштују своје обавезе према међународном праву у вези с људским правима да заштите и оснаже LGBT+ особе да траже срећу, остварују и уживају сва своја људска права и да бирају како да допринесу друштву на једнаке основе са свима, укључујући и ефективно учешће у верском, културном, друштвеном и јавном животу.
Иако свесрдно подржавамо права свих LGBT+ особа, верујемо да заштита тих права нужно почиње одређивањем њихове природе и обима као што сугерише Универзална декларација о људским правима, чији је темељни утицај на људска права без преседана и без премца.
Иако није обавезујући правни документ, Декларација се широко сматра оним што је Еленор Рузвелт желела да ће она постати — „међународна Магна карта свих људи свуда“.[1] Недавно је помињана као „морална звезда водиља“[2] професора Ханса Ингвара Рота, док је професорка Мери Ен Глендон нагласила да „најимпресивнији напредак у људским правима више дугује моралном светионику Декларације него многим споразумима и уговорима који су сада на снази“.[3]
Универзална декларација о људским правима прикладно је названа „универзална“, јер изричито укључује у свој делокруг „све чланове људске породице“ (Преамбула), „сва људска бића“ (члан 1) и „свакога“ (чланови 2, 3, 6, 8, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29). Посебно се истиче формулација у члану 2: „Свако има право на сва права и слободе наведене у овој Декларацији, без разлике било које врсте , као што су раса, боја коже, пол, језик, вера, политичка или друга мишљења, национално или друштвено порекло, имовина, рођење или други статус” (истакао аутор).
Дакле, према Декларацији, права LGBT+ особа не произилазе из њиховог LGBT+ статуса, већ пре из њиховог статуса као чланова људске породице. Ако бисмо претпоставили другачије тако што бисмо доделили посебна или чак супериорна права LGBT+ особама у односу на остатак човечанства – као што се чини да питања независног експерта (на која овде одговарамо збирно) претпостављају или имплицирају – то би значило искривљивање деликатне структуре људских права коју су тако мукотрпно креирали састављачи Универзалне декларације и задирање у легитимна права других, као што је упозорено у Извештају Комисије за неотуђива права из 2020. године. Позивајући се, између осталог, на „многе различите агенције УН“ и „регионалне системе за људска права“, у извештају се наводи,
Постоји добар разлог за забринутост да је огромна експанзија људских права пре ослабила него ојачала захтеве људских права и додатно угрозила најугроженије категорије. Више права не доноси увек и више правде. Трансформисање сваке достојне политичке преференције у захтев за људска права неизбежно разводњава ауторитет људских права…
Универзална декларација о људским правима је намерно ограничена на мали скуп права за која се сматрало да постоји скоро универзални консензус. Чињеница је да је моћ идеје универзалних људских права најјача када се заснива на принципима који су тако широко прихваћени да су изван легитимне дебате; најслабија је када се користи у споровима међу конкурентским групама у друштву око политичких приоритета. Такве политичке спорове обично је најбоље препустити да буду решене кроз уобичајене демократске процесе договарања, образовања, убеђивања, компромиса и гласања. Тенденција да се политичке битке воде речником људских права ризикује да угуши врсту чврсте дискусије од које зависи жива демократија. Напор да се угуши легитимна дебата претварањем спорних политичких преференција у фиксне и неупитне императиве људских права промовише нетолеранцију, омета помирење, обезвређује основна права и негира права у име права.[4]
На срећу, није потребно никакво проширење права према Универзалној декларацији да би се LGBT+ особе заштитиле од насиља, јер су она већ укључена у снажне одредбе које се односе на све људе: „Свако има право на живот, слободу и сигурност личности“ (члан 3.) и „Нико не сме бити подвргнут мучењу или окрутном, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању“ (члан 5). Универзална декларација иде још даље и проглашава да „сва људска бића… треба да се понашају једни према другима у духу братства“ (члан 1).
Дух братства је високи идеал који би могао веома дуго да послужи приликом решавања разлика у мишљењима између супротстављених права, али у најмању руку, Декларација предвиђа да балансирање супротстављених права буде засновано на међусобном поштовању.
У остваривању својих права и слобода свако ће бити подвргнут само оним ограничењима која су одређена законом искључиво у циљу обезбеђивања дужног признавања и поштовања права и слобода других и испуњавања праведних захтева морала, јавног поретка и општег благостања у демократском друштву.
Међу правима набројаним у Универзалној декларацији, право на слободу савести и вероисповести истиче се по томе што се изнова и изнова помиње: „људска бића уживају слободу говора и веровања“ (Преамбула); „Сва људска бића су… обдарена разумом и савешћу“ (члан 1); „Свако има право на слободу мишљења и изражавања“ (члан 19); и, најдескриптивније, „Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу да свако промени своју веру или уверење, и слободу да, било сам или у заједници с другима, јавно или приватно, испољава своју веру или уверење у настави, пракси, богослужењу и обредима” (члан 18).
Уједињене нације су касније одлучиле да је члан 18 од таквог значаја да треба да буде уговорна обавеза. Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. године, члан 18, блиско прати Универзалну декларацију о људским правима када предвиђа следеће:
1. Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести. Ово право укључује слободу да неко има или да усвоји веру или уверење по свом избору и слободу да, било појединачно или у заједници с другима, јавно или приватно, испољава своју веру или уверење у богослужењу, обредима, пракси и учењу.
2. Нико не сме бити подвргнут принуди која би угрозила његову слободу да има или да усвоји веру или уверење по свом избору.
3. Слобода испољавања вере или уверења може бити подложна само оним ограничењима која су прописана законом и која су неопходна за заштиту јавне безбедности, реда, здравља или морала или основних права и слобода других.
Одјеци ове обавезе налазе се и у другим документима УН-а, укључујући и Бечку декларацију и програм акције из 1993. став 22 („признајући да сваки појединац има право на слободу мисли, савести, изражавања и вероисповести“) и Извештај из 1995. о Четвртој светској конференцији о женама, став 24 („Религија, духовност и веровање играју централну улогу у животима милиона жена и мушкараца, у начину на који живе и у тежњама које имају за будућност. Право на слободу мисли, савести и религије неотуђиви су и морају се универзално уживати”).
Слобода вероисповести је значајна за друштва колико и за појединце, каже професор Роберт П. Џорџ, који је био председавајући америчке Комисије за међународну верску слободу.
Религијска слобода значи да, и као појединци и у заједници, имамо право да размишљамо о пореклу, смислу и сврси живота; да истражимо најдубља питања о људској природи, достојанству и судбини; да одлучимо шта треба веровати, а шта не; и, у границама правде за све, да поштујемо оно што савесно сматрамо нашим верским обавезама, и то отворено, мирно и без страха…
Пошто је верска слобода тако централна за људску личност, очекивали бисмо да ће на местима где није испоштована друштва бити мање срећна и безбедна. Према све већем броју студија, управо се то и дешава. Ове студије показују да су земље које штите верску слободу сигурније и стабилније од оних које то не чине, а нације које газе ову слободу пружају плодно тло за рат и сиромаштво, терор и радикалне покрете. Другим речима, злоупотребе верских слобода не само да нарушавају срж нашег човечанства, већ и наносе озбиљну штету благостању друштава.
Оне то чине политички, пошто су злоупотребе верских слобода у великој мери повезане са одсуством демократије и присуством других кршења људских права. Оне то чине економски, јер верски прогон дестабилизује заједнице и маргинализује прогањане, доводећи до тога да њихови таленти и способности остају неостварени, одузимајући нацији додатну продуктивност и смањујући способност те нације да се бори против сиромаштва и ствара обиље за своје грађане. Оне то чине морално, јер где год је верска слобода обешчашћена, корист од религије у обликовању карактера је умањена, а с њом и самодисциплина неопходна за руковање правима и обавезама држављанства. И коначно, оне то чине друштвено, јер где год је верска слобода ограничена, мир и безбедност постају све неухватљивији.[5]
Имајући у виду да је верска слобода неопходна за напредак друштва, може ли бити пука случајност да су оснивачи Сједињених Држава били уједињени у артикулисању верске слободе као прве слободе? Као што је нагласио професор Даглас Лејкок говорећи о Првом амандману на Устав Сједињених Држава, „Религијске клаузуле нису биле компромис супротстављених интереса, већ уједињени захтев најжешћих заговорника верске слободе.” [6]
Наравно, чак ни верска слобода није апсолутно право, јер као што је професор Глендон приметио говорећи о Универзалној декларацији, „свачија права битно зависе од поштовања права других, од владавине права и здравог грађанског друштва .” [7]
У интересу одржавања здравог грађанског друштва и обезбеђивања права свих, апелујемо да се праву на верску слободу прида одговарајућа значајна тежина у балансирању у односу на друга права, посебно она лажна права о којима је Комисија за неотуђива права упозорила: „Напор да се прекине легитимна дебата претварањем спорних политичких преференција у фиксне и неупитне императиве људских права промовише нетолеранцију, омета помирење, обезвређује основна права и ускраћује права у име права.”
[1] Изјава Генералној скупштини Уједињених нација о усвајању Универзалне декларације о људским правима, 9. децембра 1948, доступна на https://erpapers.columbian.gwu.edu/statement-united-nations-general-assembly-universal-declaration-human-rights-1948 .
[2] Hans Ingvar Roth, P. C. Chang and the Universal Declaration of Human Rights (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2016), 135.
[3] Mary Ann Glendon, A World Made New: Eleanor Roosevelt and the Universal Declaration of Human Rights (New York: Random House, 2001), 236.
[4] Извештај Комисије о неотуђивим правима , 39, 57. https://2017-2021.state.gov/wp-content/uploads/2020/08/Report-of-the-Commission-on-Unalienable-Rights.pdf Комисију је 2019. године основао амерички државни секретар Мајк Помпео; видети https://2017-2021.state.gov/commission-on-unalienable-rights/index.html .
[5] Robert P. George, “Religious Freedom & Why It Matters,” https://www.touchstonemag.com/archives/article.php?id=27-03-022-f&readcode=&readtherest=true#therest.
[6] Douglas Laycock, Religious Liberty, 5 vols., Emory University Studies in Law and Religion (Grand Rapids: Eerdmans, 2010), 1:689, from Laycock’s “Continuity and Change in the Threat to Religious Liberty: The Reformation Era and the Late Twentieth Century,” 80 Minnesota Law Review 1047 ff. (1996).
[7] Mary Ann Glendon, A World Made New: Eleanor Roosevelt and the Universal Declaration of Human Rights (New York: Random House, 2001), 239.