Напад на болницу у руском граду Будјоновску једна је од најстрашнијих страница у новиjоj рускоj историjи. Тог црног 14. јуна 1995. године, 195 терориста упало је у градску болницу, на челу са озлоглашеним вођом Шамиљем Басајевим, узело као таоце све болеснике и докторе, и држало их тако неколико дана. Епилог је био 129 убијених људи (укључујући и много деце) и ко зна колико рањених…
Баш тих дана, у току те акције, Татјана Жуганова je родила шестo дете. Међутим, када је дошла кући, на мужевљево запрепашћење, није донела само једну бебу, своје новорођенче, већ њих – четири…
– Нисам могла да их оставим, мајке су им погинуле – једноставно је рекла…
После неколико дана, на вратима им се појавио полицајац с jош два детета:
– Родитељи су им погинули, можете ли да их узмете?
Узели су их, наравно…
И тако је све почело…
– Када ми је муж умро, прича Татјана, у нашој кући је било већ 16 деце… Тада ме је један једини пут у животу ухватила паника… Напустила сам посао васпитачице у обданишту, купила краву, мада се тиме никад раније нисам бавила, засадила у башти воће и поврће, организовала децу која могу да раде и тако смо се хранили. Помоћ државе никад нисам имала, само комшија и пријатеља…
А број деце се стално повећавао… На крају, за ове 22 године, одгајила сам шесторо своје и 70 усвојене, исто моје деце…
Гледам ову једноставну, просту жену, у некој „живој“ емисији руске телевизије, окружену публиком и новинарима, који је засипају најразличитијим питањима… Она одговара мирно, без патетике и узбуђења, као да се ради о најобичнијој животној причи…
– Јесте ли радили рендген срца, пита новинар..
– Не, никад… Зашто?
– Ви вероватно немате једно срце!
– Не, свих 76 стали су у ово једно, каже.
– Било је ту, вероватно, и деце која нису сирочад, без мајке и оца, већ су једноставно остављена? Ето каквих данас мајки има…
– Да, било је много таквих, али ја се на њих не љутим и тако васпитавам и своју децу, вероватно ни њима није било лако, каже Татјана, углавном уз неодобравање публике, по овом питању…
– Вама треба подићи споменик, рече неко…
– Шта ће ми споменик, одмахује руком – мојих 76 споменика шета земљом…
Обраћам пажњу на један детаљ. Док прича, све време, држи руку ћерке која седи до ње, и нежно је милује… Седа друго дете, син, она исто то ради… Очигледно несвесно… Љубав према деци је нешто што је ОНА…
– Мама је изузетно начитана, школована жена, каже јој једна од кћерки (не прави се разлика да ли ју је родила или није), натерали смо је да напише књигу о свом животу… Написала је…
– Вероватно се добро продала, зарадили сте, паре увек требају, нарочито с толиком децом – примећује један од новинара.
– А, неее – прекида она новинара… Видите каква је криза, људи немају пара… Рекла сам деци да то ставе на интернет, нека читају људи бесплатно… Шта ће мени паре поред оволике љубави, каже, показујући на неких двадесетак деце која су се у том тренутку налазила у студију…
Коментари на чланак