ШТА СЕ ДЕШАВА У АУСТРАЛИЈИ
Пише ми један пријатељ, Србин из Аустралије: „Тренутно смо закључани, имамо право на кретање до пет километара – то подразумева продавнице са храном и паркови за шетњу и увече од 21:00 има полицијски час. Дозвољено је да се иде код доктора, ко ради мора да има дозволу за рад и, најважније, ко хоће може да иде да се вакцинише без проблема. Ето то су нека права која имамо. Овде одмах затварају чим се појави неки случај тако да смо се већ навикли на ово, пошто ово траје од прошле године са малим прекидима.
Колико видим и чујем од нашег народа да је у Сиднеју, односно држави Новом Јужном Велсу, много горе. Тамо имају дневно 600 и нешто случајева, неке општине су затворене као логори и чак негде је и војска на улицама. Сад колико је све то као што они праве слику не знам, али опет никако није нормална ситуација.
У суштини, овде је тренутно велика пропаганда и притисак око вакцинације; о томе брује сваки дан и нон стоп зуји та насилна пропаганда, уосталом као и свуда у свету.“
На први поглед, све изгледа бајно и сјајно: рекламира се вакцина као панацеја – заврнеш рукав, и чаробна течност ти улази у тело.
За дечицу, пред онлајн школу, цртић у име Великог Бога Вакцине.
Али, за непослушне се, изгледа, спремају и концлогори.
Премијерка аустралијске области Квинсленд, са своје стране, најавила је да је почела наменска изградња регионалног карантинског објекта на аеродрому у близини Тувумбе. До краја године ће све бити окончано, и биће места за хиљаду пацијената (да ли добровољних или ПОЛИЦИЈСКИ „одобровољених“, остаје да се види).
А онај пријатељ ми је послао слике дечијих справа и љуљашки које су, у парковима, оковане, да деца не би могла да их користе: covid 19 rules! Сам је све то фотографисао.
Шта се збива са човечанством?
Зар се на тај начин води борба против вируса?
Зашто се у Аустралији уводи нешто што личи на ратно стање и зар се тенком иде на вирусе?
РЕЧ ЈЕДНОГ СВЕШТЕНИКА
Свештеник Бранислав Јелић, који упорно настоји да нас упозори на све „чудноватости“ коронократије, истиче: „Данас се на планети земљи дешавају невероватне, и нормалним људима незамисливе ствари, а то је да се на планетарном нивоу лаж проглашава за истину, а истина за лаж, и да се људима не дозвољава ни да нормално мисле, нити да нормално живе! Наметнуту социопатолошку болештину називају „ново нормално“, и скоро све владе света се утркују са доношењем што ненормалнијих мера и правила, које треба да нас заштите од нечега, што они називају „вирусом“, а што је било одавно планирано!“
Одатле кључно питање – како они знају шта ће се дешавати и колико ће људи да се разболи? Свештеник Јелић је немилосрдан у својим дијагнозама: „Поставља се логично питање ко је тај који може да планира „вирус“, осим онај који њиме и руководи, и због чега бисмо ми веровали онима који то раде да они хоће да нас заштите?! Зашто би нас нападали, да би нас после штитили?! Јасно је, потпуно, да је у питању напад који пролази кроз одређене фазе, и да је свака фаза убитачнија од претходне! Чим је почео да ради „вирус“ било је јасно да ћемо имати „вакцине“, и да ће бити притисака да се оне прихвате! Ко у то не верује, нека прочита мој текст из прошле године „Ковидна замка и обмана као силовање нације и пут у самоуништење“! Једноставно, кад знаш с киме имаш посла, знаш и шта можеш да очекујеш од њега! Поучени Светим Писмом, а и српском народном поезијом, ми смо знали с киме имамо посла чим смо видели „мере“ које се предузимају ради „заштите“! У питању је апсолутна деструкција и насиље, а мудри владика Петар Други Петровић Његош каже: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“!“
Зато се иде тенком против вируса.
ВАКЦИНАЛНА ИДОЛАТРИЈА
Са свих страна се чују вести да вакцине могу имати тешке последице. Ипак, оне се и даље пропагирају, без задршке. Јелић истиче: „И тако, од „ковида“, стигли смо до „вакцина“, и то експресно. Видели смо брзо да нам оне доносе смртност већу од „ковида“, да се људи масовно разбољевају после „вакцинације“ и „ревакцинације“, али, такође, и да се то скрива и занемарује, и да расте притисак да се то безумље и злочин продуже! Вероватно да нема никога ко не зна некога, или није чуо за некога да се разболео или умро после „вакцине“! Међутим, продане душе нас уверавају и даље да је то много добро, итд. Јасно је да се ради о једној лажној, квазимедицинској, а у суштини сатанистичкој идеологији уништавања појединаца и заједница, разбијању свега, да би се од крхотина начинили нови обрасци и матрице по замисли сатанизованих умова, твораца тзв. „великог ресета“.“
Уместо да вакцине буду средство лечења, оне су постале „богови нове нормалности“. Свештеник Бранислав нема илузија: „Главни разбијач друштва у овом моменту јесте „вакцина“! Она је уздигнута на степен божанства, и од људи се тражи да јој се клањају милом или силом! Људи се уцењују послом и грађанским правима и слободама, да се у њихово тело ушприца нешто од чега су чули да је њихов комшија, брат, пријатељ или рођак умро, или се разболео! Нека сви пострадамо до једнога од руку убица и насилника, али ми с тим злом не треба да сарађујемо ни на који начин, нити да га прихватамо по било коју цену! Ствари су отишле предалеко, али није касно да се тргнемо и сачувамо образ и душе! Нажалост, многа тела су већ упропашћена!“
Али како смо дошли до свега овога?
Тако што смо се одрекли Христа, једине Слободе човека и човечанства.
И пред нама се отворио пут у нове Аушвице и ГУЛАГе, а све у име медицине.
О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Оставши без Христа, свет заиста постаје нови концентрациони логор. О томе је, на време, говорио велики руски сведок Истине, бивши логораш под Стаљином, нобеловац Александар Солжењицин.
Отац Серафим Роуз нас подсећа: „Без горчине, Александар Солжењицин пише о својој прошлости у логору и о осталим искушењима: он је из њих изашао као победник, јер је у њему изникла вера. Он се убедио, да безбожје уопште није некаква искључиво руска одлика; напротив, то је заједничко стање душе као такве. Само ако дође мисао да је атеизам истина, да Бога нема, тог тренутка – по Достојевском – све постаје дозвољено: било који експеримент са било чиме, било који нови посао, нови поглед, нови друштвени систем.
Александар Солжењицин нам показује, да би се утврдило безбожје и подигла идеја о искорењивању сваке религије (на чему се и држи идеологија комунизма) да је то стање друштва без конц-логора неоствариво.“
Када се људи на силу „усрећују“, они престају да буду слободна бића и постају логорашки бројеви.
То се дешава и дешаваће се. Гледамо како нас у такав систем уводе. Да би нам, наравно, „било боље“. Да бисмо били „здрави“.
ХАРВАРДСКО УПОЗОРЕЊЕ
Сад већ далеке 1976. године Солжењинцин је говорио на Харварду, и најавио пропаст Запада који је, као и Совјетски Савез својевремено, кренуо путем безбожја. Прота Андреј Ткачов указује на Солжењициново схватање у том часу (који је и наш час, не заборавимо): „Он говори о антропоцентризму, о томе како је у центар света смештен човек, уместо изгнаног Бога. То и јесте дефиниција хуманизма. Нека је, каже Солжењицин, Средњи век и био суров век, пун потешкоћа. Али свест, коју је изродио хуманизам «не признаје да човек има виши циљ од овоземаљског благостања. Такво размишљање је у темељ западне цивилизације уградило опасну тежњу ка обожавању човека и култу материјалних потреба». Све што је духовно остало је ван те формуле. «Тада су и биле остављене рупе, кроз које данас слободно пролази зло». Гола слобода не решава проблеме човечанства, већ само ствара нове. Солжењицин је имао храбрости да подсети да се идеја слободе родила у хришћанском, а не у неком другом друштву. И та идеја подразумева, пре свега, одговорност, а не попустљивост. Није било појмљиво, не пре двеста година, него пре педесет, да «човек може добити необуздану слободу, просто за задовољење својих страсти». Али од тада је Запад успешно са себе збацио бреме одговорности и никаква научна достигнућа и напредак неће моћи да искупе «то морално ништавило, у које је упао 20. век, а што нико није могао да претпостави да ће се збити, посматрајући свет из 19. века».
Јасно је: безбожничко друштво мора пасти у ропство, у оне страхоте чији почетак сада гледамо широм света, па и у Аустралији: јер, како је говорио Николај Берђајев, ако људи нису хтели да буду слободна браћа у Христу, постаће робови у антихристу.
Зато је Христос и даље једина нада човека и света, а покајање као свецела обнова ума и срца пут спасења и за људе и за планету. Имајмо то на уму!
Коментари на чланак