КАКО НАМ ЧЕШКИ ДИСИДЕНТ ПОМАЖЕ ДА СЕ БОРИМО ПРОТИВ РАДИКАЛНЕ ЛГБТ АГЕНДЕ

Хавелов пример актуелан је данас као и пре скоро педесет година. Само замените слоган „Љубав је љубав“ за „Пролетери свих земаља, уједините се“, а елитне институције за комунистичку власт и јасно ћете видети сличности између Хавеловог и нашег времена.

Поново је јун, што значи да ће у Америци и остатку либералног Запада скоро свака компанија, непрофитна организација, универзитет, медијска кућа, ТВ емисија и слично дати све од себе како би на неки начин подржали радикални ЛГБТ покрет. У скоро свим излозима биће дуге, а слоган „Љубав је љубав“ видеће се свуда. Продавнице као што је Таргет продаваће одећу за бебе с ЛГБТ слоганима, а спортски тимови ће током месеца одржавати „ноћи прајда“ са дрег краљицама. Како конзервативци могу да се боре против овог лудила?

Чешки дисидент и драматург (а касније председник Чехословачке) Вацлав Хавел нуди један могући пут деловања. Када се суочио с понижавајућим ужасима комунистичког система, дошао је на идеју која се завршила рушењем совјетске империје: рекао је да људи морају да „почну да живе у истини“. Надбискуп из Филаделфије Чарлс Чапут пише да је Хавел „рекао да једини начин да се боримо против културе лажи, без обзира на облик лажи, јесте да свесно живимо истину уместо да се само говоримо о њој. Моћ живљења у истини не састоји се у физичкој снази или претњама, ‘већ у светлости коју истина баца‘ на ‘стубове [лажљивог] система који стоји на нестабилним темељима‘” (243, Странци у страној земљи).

У есеју „Моћ немоћних“ из 1977. године, Хавел пише да је разлог зашто је репресивни комунистички систем био у стању да наметне своју вољу народу тај што су сви унутар система прећутно играли по његовим правилима и пристајали да „живе у лажи.” Он наводи пример власника пиљаре који у излог поставља натпис са слоганом „Пролетери свих земаља, уједините се!” иако тај знак највероватније не изражава његова права осећања. Зашто то пиљар ради?

„Ставио је знак у излог једноставно зато што се тако ради годинама, зато што сви то раде и зато што тако мора да буде. Ако би одбио да то уради, могло би доћи до проблема. Могло би му се замерити што нема одговарајућу ‘декорацију’ у излогу; неко би га чак могао оптужити за нелојалност. Он то ради јер се ове ствари морају радити да би се могло живети. То је један од хиљаду детаља који му гарантују релативно миран живот ‘у складу с друштвом’, како кажу“ (41, Живети у истини).

Важно је знати да свака особа која живи у тој лажи подржава све остале који такође живе у лажи:

„Метафизички гледано, без пиљареве пароле не би постојала ни парола канцеларијског радника, и обрнуто. Свако предлаже оном другом да се нешто понови и свако прихвата предлог тог другог. Њихова међусобна равнодушност према паролама је само привид: у стварности, истиући пароле, једни друге приморавају да прихвате правила игре и тиме потврде моћ која и захтева те пароле. Једноставно, свако помаже оном другом да буде послушан. Оба су објекти у систему контроле, али су истовремено и њени субјекти. Обоје су жртве система и његових инструмената.“ (52)

Али како појединац који је у суштини приморан да истакне знак може задржати своје достојанство? Како држава „прикрива“ чињеницу да на овај начин тлачи свој народ? Држава то чини кроз глазуру идеологије:

„Обратите пажњу: да је пиљар добио инструкцију да истакне слоган ‘Бојим се и самим тим беспоговорно сам послушан’, он не би био ни приближно равнодушан према семантици пароле, иако би она одражавала истину. Пиљару би било непријатно и био би га стид да у излог стави овако недвосмислену изјаву о сопственој деградацији, и сасвим је природно да се тако осећа, јер је људско биће и има осећање достојанства. Да би се превазишла ова компликација, његово изражавање лојалности мора имати облик знака који, барем на текстуалној површини, указује на ниво незаинтересованог убеђења. Он мора дозволити пиљару да каже: ‘Зашто не би било добро да се сви радници света уједине?’ Тако знак помаже пиљару да сакрије од себе колико је низак темељ на ком почива његова послушност, истовремено прикривајући и ниске темеље моћи. Они се скривају иза фасаде нечег већег. И то нешто је идеологија.“ (42)

Али како идеологија заправо помаже пиљару да живи у лажи? Она то чини тако што му пружа свеобухватни поглед на свет који скрива лажљивост система иза позива на узвишеније циљеве. Хавел пише да идеологија:

„нуди људским бићима илузију идентитета, достојанства и морала, а истовремено им олакшава да се растају од њих. Као складиште нечега ‘над-личног’ и објективног, омогућава људима да обману савест и прикрију свој прави положај и свој неславни modus vivendi, и од света и од себе самих… То је вео иза кога људска бића могу да сакрију сопствено ‘пало постојање’, своју тривијализацију и прилагођавање статусу кво. То је изговор који може да користи свако, од пиљара, који страх од губитка посла крије иза наводног интереса за уједињење радника света, до највишег функционера, чији се интерес за останак на власти може сакрити у фразе о служењу радничкој класи. Примарна оправдавајућа функција идеологије јесте, дакле, да људима, и као жртвама и као стубовима посттоталитарног система, пружи илузију да је систем у складу с људским поретком и поретком универзума.“ (43)

И ова идеологија прожима све аспекте тоталитарног система да би прикрила његово угњетавање (попут Орвелових двомисли и новоговора):

„Посттоталитарни систем дотиче људе на сваком кораку, али то чини у идеолошким рукавицама. Зато је живот у систему тако темељно прожет лицемерјем и лажима: владавина бирократијом се зове народна власт, радничка класа је поробљена у име радничке класе; потпуна деградација појединца представља се као његово или њено коначно ослобођење; лишавање људи информација назива се стављање информација људима на располагање; употреба моћи за манипулацију назива се јавна контрола моћи, а произвољна злоупотреба моћи зове се поштовање законског кодекса; репресија културе назива се њеним развојем… недостатак слободног изражавања постаје највиши облик слободе… забрана независне мисли постаје најнаучнији поглед на свет. Режим је заробљен својим лажима, па стога мора све да фалсификује. Фалсификује прошлост. Фалсификује садашњост. Фалсификује будућност. Фалсификује статистику. Претвара се да не поседује свемоћни и непринципијелни полицијски апарат. Претендује да штити људска права. Претвара се да никога не прогони. Претвара се да се ничега не боји. Претвара се да се ништа не претвара.“ (44-45)

Људи не морају да верују у несклад између идеологије и стварног живота; они само „морају да се понашају као да верују, или бар морају да их ћутке толеришу, или да се слажу са онима с којима раде. Због тога, међутим, они морају да живе у лажи. Не морају да прихвате лаж. Довољно је што су прихватили свој живот са лажима и у лажи. Јер управо том чињеницом појединци потврђују систем, испуњавају систем, чине систем и јесу систем.” (45)

А шта је највећа претња тоталитаризму и његовој идеологији? Кад неко живи у истини. Хавел каже: „Ако је живот у лажи главни стуб система, онда не изненађује што је живот у истини основна претња том систему. Због тога се истина мора сузбити оштрије од било чега другог.” (57)

Хавел тражи од нас да замислимо да пиљар одбија да настави да живи у лажи тако што не истиче знак, не гласа на изборима који немају смисла, или говори оно што заиста мисли на јавним догађајима. Шта би било с нашим пиљаром у тоталитарној држави? Казна би била и брза и строга и њега би сматрали опасним отпадником. Наш пиљар био би деградиран и плата би му била смањена. Отказали би му породични одмор ван земље, а његовој деци би ускратили могућности за образовање. Пријатељи би га избегавали. Натерали би га да пати на сто других начина. Под стаљинизмом, гулаг и погубљења били су и превише уобичајени; али чак и под каснијим, мање бруталним вођама, људи који су живели у истини могли су бити отпуштени с посла и затворени (попут Хавела и Валенсе), смештени у душевне болнице (попут Бродског) или протерани из земље (као Солжењицин).

Значајно је да Хавел пише да људи (и државни службеници и појединци) који би спровели ове санкције против нашег пиљара:

„неће то учинити из неког аутентичног унутрашњег убеђења, већ једноставно под притиском услова, истих услова који су некада притискали пиљара да истакне званичне пароле. Прогањаће га или зато што се то од њих очекује, или да покажу своју лојалност, или једноставно као део опште панораме којој припада свест да се тако увек решавају овакве ситуације, односно да се, у ствари, увек ради, посебно због тога да и он сам не би био сумњичав.“ (55)

Зашто се тоталитарни систем тако жестоко бори против тога да људи живе у истини? Хавел каже зато што је чин истине, ма колико мали, напао тоталитарни систем у самој сржи.

„Пиљар није направио једноставан, индивидуални прекршај, изолован преступ, већ нешто неупоредиво озбиљније. Тиме што је прекршио правила игре, пореметио је и саму игру. Раскринкао ју је као обичну игру. Разбио је свет привида, најважнији стуб система. Пореметио је структуру моћи покидавши оно што је држи на окупу. Он је показао да живети у лажи заиста значи живети у лажи. Пробио је величанствену фасаду система и разоткрио праве, ниске темеље моћи. Рекао је да је цар го. А пошто је цар го, догодило се нешто изузетно опасно: својим поступком пиљар се обратио свету. Омогућио је свима да завире иза завесе. Свима је показао да се заиста може живети у истини. Живот у лажи може сачињавати систем само ако је универзалан. Принцип мора обухватити и прожимати све. Не постоје никакви услови под којима он може да коегзистира са истином, па стога свако ко иступи из реда у принципу негира систем и прети му у целости.“ (55-56)

Дакле, тоталитарна држава је у стварности само кула од карата коју на окупу држе лажи и људи који те лажи прихватају. Пошто је држава знала до чега један чин истине може на крају довести, није могла нимало да толерише истину, ма колико да је она била мала. Хавел пише да моћ живљења у истини:

„не почива у снази дефинисаних политичких или друштвених група, већ углавном у снази потенцијала, који је скривен у читавом друштву, укључујући и званичне структуре моћи тог друштва. Стога се ова моћ не ослања на своје војнике, већ на војнике непријатеља, такорећи, на свакога ко живи у лажи и који у сваком тренутку (бар у теорији) може бити погођен силом истине (или ко, из инстинктивне жеље да заштити своју позицију, може бар да се прилагоди тој сили). То је бактериолошко оружје, да тако кажем, које користи када су сазрели услови од стране једног цивила да разоружа читаву дивизију. Ова моћ не учествује ни у једној директној борби за власт већ пре чини да се њен утицај осети у опскурној арени самог бића. Међутим, скривени покрети које он тамо изазива могу се јавити (када, где, под којим околностима и у којој мери тешко је предвидети) у нечему видљивом: стварном политичком чину или догађају, друштвеном покрету, изненадној експлозији грађанских немира, оштром сукобу унутар наизглед монолитне структуре моћи… И пошто су сви истински проблеми и питања од критичне важности скривени испод густе хрпе лажи, никада није сасвим јасно када ће наићи она пословична последња кап, нити шта ће бити та кап.“ (58-59)

Хавелови увиди о моћи живљења у истини јасно су се показали у Источној Европи и Совјетском Савезу осамдесетих и раних деведесетих година прошлог века. Када су људи у тим земљама одлучили да престану да живе у лажи и да се уместо тога боре за истину, ослободили су силу која је срушила наизглед необориве режиме. Живот у истини први пут је неочекивано и спектакуларно тријумфовао 1980. године стварањем независног синдиката Солидарност у Пољској (у ком је, како се процењује, било 10 милиона чланова пре него што је распуштен по основу војног закона 1981); након тога, то што су совјетске сателитске државе током читаве деценије наставиле да живе у истини довело је до брзог колапса свих тамошњих комунистичких режима 1989. године. (Заиста, комунистичка чешка влада пала је за само десет дана.) Исто тако, било је потребно само неколико година да се Совјетски Савез распадне након што је председник Михаил Горбачов својом политиком гласности („отворености“) и перестројке („реструктурирања“) одшркинуо врата истини.

Значајно је да је Хавелов пример данас актуелан као и пре скоро педесет година. Само замените слоган „Љубав је љубав“ за „Пролетери свих земаља, уједините се“, а елитне институције за комунистичку власт и јасно ћете видети сличности између Хавеловог и нашег времена. Исто тако, његово решење „живота у истини” валидна је стратегија коју конзервативци данас могу да користе. То значи да се морамо залагати за истину без обзира на последице. Морамо да гласно кажемо да је радикална ЛГБТ агенда заснована на низу лажи које на крају озбиљно штете људима и друштву у целини. Морамо бојкотовати компаније као што су Бад лајт, Дизни и Таргет које промовишу ову агенду. Морамо писати писма уреднику, правити поткасте, говорити на састанцима школских и градских одбора и слично, како бисмо разоткрили ЛГБТ лажи које нам се намећу. Доминантне културне институције оштро и брзо ће се обрушити на нас због тога што смо показали да је цар заиста го, и биће потребне многе жртве, али ипак „живот у истини“ можда ће моћи да сруши садашњу тиранску културу као што је срушио и комунистичке режиме пре тридесет година. Ако можемо да победимо апатију и резигнацију, и имамо наду коју је имао Хавел, истина би могла поново победити.

Exit mobile version