ГОРАН МИЛЕТИЋ: СУДБИНА ИСТОПОЛНИХ ПАРТНЕРСТАВА У РУКАМА ВУЧИЋА

Шта се дешава са законом о истополним партнерствима? Да ли ће уопште бити усвојен?

„Колико нам је познато, текст закона је потпуно готов и послат експертима Савета Европе. Они су прилично брзо послали своје коментаре, који су исти као коментари и захтеви које су ЛГБТ организације и организација за људска права имале од самог почетка. С обзиром на то да је потребно јако кратко време да се њихове сугестије додају у текст, верујем да је то урађено још у мају, као што верујем и да ће закон бити усвојен. Сада је све питање времена, односно политичке воље владајуће партије и председника Вучића.

Не постоји ниједна друга политичка партија која би могла да саботира усвајање закона, а не видимо да постоји ни значајније противљење томе, сем естрадних изјава неких политичара који покушавају да придобију гласаче застрашивањем. Та стратегија је била могућа раније код усвајања неких других закона (нпр. Закон о забрани дискриминације 2009. године), али грађани све више разумеју проблеме са којима се суочава ЛГБТ заједница. То разумевање је и даље далеко од идеалног, али се стање доста поправило када смо поредили 2015. и 2020. годину.“

Шта је посао Гордане Чомић?

„Мандат Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог није прешироко постављен и лимитиран је на неколико области, али се чини да до сада није било довољно суштинске сарадње са организацијама за људска права. То се највише видело код израде закона о истополним партнерствима и Изменама и допунама Закона о забрани дискриминације. Као члан радне групе у оба случаја био сам присустан седницама на којима су наши предлози одбијани без било какве расправе, да би затим исти такви предлози били уважени када долазе од неког министарства или представника неке институције.

Што се тиче реакција министарке Чомић, најмање што би могла да учини јесте да покрене друштвени дијалог о безбедности новинара, безбедности организација за људска права, перманентни дијалог о укључивању грађана у процес доношења одлука и још много тога. Међутим, изнад свега је обавеза да нас обавештава шта се дешава са законом о истополним партнерствима, јер је то један од три закона о којима је јавно говорила и пре него што је изабрана у Скупштини Србије.“

Како коментаришете изјаву председника да неће подржати закон и како гледате на ћутање Ане Брнабић, аутоване геј премијерке?

„Изјава председника Вучића да је закон противуставан је и више него шокантна. Рад на самом закону би био немогућ без сагласности председника, будући да је веома јасно да политичка воља за сваки важан процес у друштву зависи од њега. Када се ово десило, формирана је радна група у коју су ушли не само представници организација за људска права, већ и представници свих релевантних министарстава, институција и независних тела. Током целог процеса, нико никада није рекао да је закон противуставан нити је било било каквог противљења до самог краја. На први нацрт, мишљења су дала сва министарства и она су сва била позитивна сем два изузетка која не утичу на сагласност око закона.

После тога је дошла изјава председника и потпуно нејасно заустављање рада на закону без икаквог објашњења. Чињеница је да премијерка припада заједници, да од почетка долази на Београд Прајд и помаже у неким аспектима реализације, али је чињеница и да ниједну од организација није звала на додатни дијалог, иако је то, чини ми се, морало да се деси. Огроман отпор које је Министарство за људска и мањинска права показало према неким решењима у закону и одлука председника да не потпише закон, заслужују макар један састанак. Поред тога, постоји огромно очекивање заједнице да премијерка јасно стане иза закона, без обзира на изјаву председника.“

Следеће године ће Београд бити домаћин Еуро прајда. Шта то значи за локалну ЛГБТ заједницу и каква су очекивања од тог догађаја?

„То је заиста велика ствар за Србију, али ми се чини да тога нису свесни ни грађани, ни ЛГБТ заједница. Еуро Прајд никада није био источније и јужније од Беча. На Истоку је до сада био у Варшави и Риги, али су то биле године када је безбедност представљала велики проблем. Београд је добио организацију зато што су сви у Европи одушевљени нашом упорношћу и перманентним напретком. Наравно, ми смо волели да је све много боље, да има више учесника и да свако у заједници разуме зашто је за све нас битна видљивост, али нам други организатори увек говоре да су за то потребне године. Костур самог догађаја већ постоји.

Будући да „Прајд вик“ (Pride Wеек) сваке године траје седам дана, Еуро прајд ће бити сличан њему, али ће вероватно имати много већи број догађаја, много квалитетније садржаје и госте. Ово се односи не само на део програма који је фокусиран на људска права, већ и на уметност, позориште, филм, а надамо се и певаче и друге познате личности које сви очекујемо. За ЛГБТ заједницу је свакако важна ова могућност да још једном скрене пажњу на насиље и дискриминацију са којим се суочава, али и непостојање закона о истополним заједницама, ако до тада не буде усвојен.“

„Прајд доноси приход од туризма. Иако се присуство амбасадора или међународних гостију понекад представља као нешто лоше, потпуно је нормална пракса да гости долазе и постављају питања о поштовању стандарда људских права на која се та земља (у овом случају Србија) обавезала. Нажалост, Србија не поштује све стандард када је у питању ЛГБТ заједница. Такође, за оне које не занима ЛГБТ заједница или Еуро прајд, довољно је да ову манифестацију посматрају кроз призму туризма и бенефита за Београд. Десетине хиљада гостију, а тачан број је тешко претпоставити, провешће неколико дана у Београду, што значи доста новца и профита за запослене у туристичком сектору који већ другу годину не раде због пандемије.“