По актуелним проценама, у Србији живи 5.275 особа с Дауновим синдромом. Процењује се да их је у Хрватској 2.232, у Босни и Херцеговини 2.063, а у Црној Гори 440.
Ове бројке биле би значајно веће да није селективне терминације. Настави ли се тренд пораста броја терминација, у генерацијама које долазе, читава популација особа с Дауновим синдромом у Европи могла би бити у потпуности истребљена.
Шарени пано инклузије прекрива застрашујућу реалност убојите дискриминације која се одвија у медицинским установама, потпомогнута апсолутном анатемом довођења у питање приватне изведбе „права на избор”, које у овом случају готово увек подразумева елиминацију у четвртом месецу гестације, неретко и касније.
Закони о прекиду трудноће у Србији и региону, као и широм Европе (уз изузетак Пољске и Малте), допуштају селективни абортус на основу дијагнозе Дауновог синдрома све до рођења. Према најновијим статистикама, на Исланду се терминира 100% трудноћа с потврђеном дијагнозом Дауновог синдрома. Данска има стопу од 98%; Велика Британија, Француска и Немачка око 90% или више.
Лекарски конзилијуми и етички одбори здравствених институција у Србији рутински и без изузетка одобравају захтеве за терминацију у касној трудноћи на основу дијагнозе Дауновог синдрома. Приметан је (и симптоматичан) недостатак транспарентних статистичких података, али јасно је да проценат терминације након пренаталне дијагнозе Дауновог синдрома широм Србије тежи стопроцентном, док се у Хрватској, зависно од подручја, креће од 60% па све до 100%.
Ова шокантна интернационална реалност се тешко може променити подизањем свести о томе како су деца и одрасли с Дауновим синдромом симпатични, пропагирањем инклузије и државним подстицајима. Овде се ради о прећутном еугеничком споразуму између огромног дела медицинске заједнице и државе који пропагира „информисање” на основу пренаталних тестова. Након позитивног резултата, терминација се имплицитно и експлицитно подразумева, неретко уз притиске и најнеумеснију снисходљивост према онима који покажу жељу за наставком трудноће. Одговорност за еугеничку праксу и истребљење систем пребацује на родитеље, чиме се ова поприлично доследна медицинска пракса даље маскира и распршује на безброј „приватних одлука” које резултирају глобалним истребљењем читаве популације људи.
Међутим, еугенички консензус у медицинској заједници понекад и није тако прећутан, о чему сведочи и овај цитат из једног од малобројних српских научних чланака на тему пренаталне дијагностике (покушајте да занемарите граматичку неправилност реченице, преносимо је онакву каква је и објављена):
„Пропагирањем могућности које пружа инвазивна пренатална дијагностика неопходно је [Sic] у унапређивању јавног здравља и превенцији рађања деце са хромозомским аберацијама.”
ИНЦИДЕНЦА ХРОМОЗОМСКИХ АБЕРАЦИЈА ОТКРИВЕНИХ ПРЕНАТАЛНО (…), Медицински гласник Специјалне болнице за болести штитасте жлезде и болести метаболизма ‘Златибор’, 2014, вол. 19, бр. 55
Ова правила и праксе стоје у оштром раскораку с УН-овом Конвенцијом о правима особа с инвалидитетом, коју је потврдио и парламент Републике Србије.
Антиеугеничка борба у Европи
Срећом, ствари се полако мењају. Почетком 2021. године, ступила је на снагу одлука пољског Уставног суда којом се део закона о абортусу којим се допушта терминација на основу пренаталних дијагноза инвалидитета оцењује неуставним.
У Уједињеном Краљевству, тренутно су у јеку две иницијативе за избацивање члана о пренаталној дијагнози из закона о абортусу. У Северној Ирској, у процедури је измена закона о абортусу којом би се онемогућила селективна терминација на основу конгениталних феталних атипичности блажег типа. На нивоу Британије, две храбре жене – Мојра Ли Вилсон, мама дечака с Дауновим синдромом, и Хајди Краутер, млада жена с Дауновим синдромом, тужиле су владу због дискриминацијског закона о абортусу којим се за бебе с Дауновим синдромом дозвољава абортус све до краја трудноће.
У јулу ове године, њихова је тужба саслушана на Високом суду Енглеске и Велса у Лондону, а пресуда се очекује у октобру. Ако Мојра и Хајди победе и ако клаузула о допуштању абортуса до краја трудноће за децу с инвалидитетом заиста буде избрисана, британски закон о абортусу постаће први закон у Европи који, иако дозвољава абортус, не дозвољава пренаталну дискриминацију на основу Дауновог синдрома.
Закони против пренаталне дискриминације у Америци
Неколико сличних иницијатива се тренутно одвија или је ове године ступило на снагу у одређеним државама САД. За сада је такав закон донело више од петине америчких савезних држава: Аризона, Арканзас, Индијана, Кентаки, Луизијана, Мисисипи, Мисури, Северна Дакота, Охајо, Оклахома, Јужна Дакота, Тенеси и Пенсилванија.
Савезни апелациони суд одбацио је жалбу организације Planned Parenthood и придружених аборциониста и укинуо мораторијум на закон којим се у савезној држави Охајо забрањује абортус на темељу дијагнозе Дауновог синдрома. С друге стране, у јануару ове године, савезни апелациони суд у чијој надлежности је држава Арканзас оценио је сличан закон у тој држави неуставним. Велика антиеугеничка победа Охаја и постојање међусобно контрадикторних другостепених одлука највероватније значе и уплитање Врховног суда, чиме се, када имамо у виду тренутни однос снага у Врховном суду, отвара сасвим изгледна могућност да се ово питање у Америци реши заувек – у корист живота.
Надамо се да ће ова дешавања послати јасан сигнал свим етичким комитетима болница широм европског континента, укључујући и оне у Србији, који олако одобравају абортусе у касној трудноћи на основу дијагнозе Дауновог синдрома. Такође се надамо се да ће овакав развој ситуације допринети да начин на који се говори о особама с Дауновим синдромом и начин на који се њихови родитељи третирају по разним генетским саветовалиштима и гинеколошким ординацијама у свету и код нас постане бар мало мање дехуманизујући.