Last updated on March 12th, 2021 at 08:44 am
Мала Ањезе, стара седам и по година, има урођену микроцефалију. Поред тога, пати и од епилепсије отпорне на лекове, не види, не може да говори и може да се храни само помоћу цевчица повезаних директно с њеним желуцем и цревима. Њен живот је један од оних које је, по мишљењу неких, боље спречити да се уопште роде, у складу са орвеловским принципом „најбољег интереса“ друштва: укратко, то је живот који није вредан живљења.
Ипак, у својој несрећи, Ањезе је веома срећно дете. Не само зато што живи много дуже него што су педијатри предвиђали, већ, што је још важније, зато што је добила дивну усвојитељску породицу. „Ова девојчица је рођена с тајмером, да се тако изразим”, њен усвојени отац Лука Русо, каже за портал iFamNews. „Кад су нам је дали, рекли су нам да се припремимо, јер, будући да су имали двојицу браће са истом патологијом, рекли су да неће живети више од две и по, највише три године. Волимо је свим срцем и Ањезе нам, чак и у својој тишини, узвраћа лепотом живота, која се може појмити само када живите поред ње.”
Ањезе није једино „крхко“ дете које су Лука и Лаура Русо усвојили. Супружници, у браку још од 1998. године, упознали су се у оквиру Заједнице папе Јована XXIII, коју је основао дон Оресте Бенци (1925–2007). Живе у Асизију, у породичној кући која је за ове 23 године, на дужи или краћи период, примила неколико десетина људи, и одраслих и деце, а свима је заједничко једно: све су то „одбачени животи”. „Нека од ове деце су сада на небу”, наставља господин Русо. „Сви су нам они указали част својим присуством и пружили нам прилику да другачијим оком сагледамо хоризонте живота, да бисмо увидели другачију дубину значења и достојанства оних ствари које су заиста битне у животу.” Породицу Русо тренутно чини петнаестак особа, укључујући и Лукине осамдесетогодишње родитеље, две биолошке ћерке од 20 и 19 година, многобројну децу коју су усвојили или чији су хранитељи, и једну одраслу особу, бившег затвореника, који је у међувремену постао волонтер у њиховом дому.
Свој деци и младима који су мање-више привремено прошли кроз његову кућу, Лука је посветио књигу Толико лепоте. Похвала крхким телима и култури неге. То је дело које, поред тога што преноси конкретна свакодневна искуства, нуди и животну филозофију која се у потпуности заснива на култури давања. Ова култура не заснива се на лепим речима, већ на самопожртвовању и радикалним изборима који потресају и погађају право у срце.
„Ањезе нам даје довољно самилости да будемо уз њу до касно у ноћ”, каже њен отац с призвуком здравог поноса у гласу, „да нам се ноге и зглобови тресу у тренуцима када изненада добије фебрилни или епилептични напад. Међутим, то нам помаже да схватимо те ситне ствари у којима се крије сва лепота живота. Отуда и наслов књиге: препознали смо да је толико лепоте прошло кроз наше руке и још увек их испуњава. Верујем да они који је читају могу поново открити сопствену лепоту, чак и у крхкости сопственог живота, и зато се осећају утешено.”
Ту је и једна случајност, или боље рећи Божја промисао: књига Толико лепоте изашла је из штампе 9. фебруара, на Национални дан особа у вегетативном стању. Овај датум уопште није био планиран, али се испоставило да је мала Ањезе тог дана заиста била у стању „минималне свести”. „Она нема свест о себи”, објашњава усвојитељ, „па јој је тешко понудити и едукативну стимулацију. Радимо с њом постуралну гимнастику и респираторну физиотерапију, уз истезање тетива: она допушта да се њоме манипулише, и пасивно подноси то искуство. Њено тело је једно од оних без „гравитације“ или „специфичне тежине”, које само чека да буде усидрено за земљу, да осети да смо покрај ње. Једини начин да вратимо достојанство тим особама јесте кроз наше присуство, кроз нашу жртву, кроз однос који успостављамо с њима и који свима осталима сведочи да је ту реч о особи.”
Поред Ањезе, Лука и Лаура Русо усвојили су још једно дете с веома озбиљним синдромом. „Дошао нам је у веома критичном стању, а сада показује сјајне изгледе за опоравак, упркос болести с којом ће морати да живи до краја живота”, каже Русо. „У нашој породичној кући већ 22 године имамо дечака који је након саобраћајне несреће остао у инвалидским колицима, и једног слепог дечака: и он је с нама 22 године, то јест, од рођења. Дванаест година долазио нам је бивши осуђеник, који је први пут дошао док је био на условној: после је одлучио да остане код нас као волонтер. Затим имамо двојицу близанаца од двадесетак година, пореклом из Танзаније, који су нам дошли када су имали 4 године, и две сестре, сада одрасле, које смо примили 1998. године. Двоје деце које смо усвојили сада су на небу. Једно од њих – дечак којем сам у књизи дао име Алфредо, живео је трахеотомиран и везан за апарате: напустио нас је 2015. године, након што је његова болест узнапредовала.”
Лукине и Лаурине биолошке ћерке родиле су се када су њихови родитељи већ почели да прихватају другу децу у свој дом. Тако су од самог почетка удахнуле нетипичну атмосферу велике и „посебне” породице. „За њих овако изгледа нормална породица”, поверава нам Лука. „Тек су у основној школи, када су почеле да посећују другарице из разреда, приметиле да постоје породице од само три члана који вечерају испред телевизора. Онда би се вратиле и рекле ми: „Mamma mia, тата, како је то тужно и тихо!” Њима је било сасвим нормално да живот буде пун збрке и догодовштина јер су одрасле у кући где је за столом увек најмање 15–16 људи свако вече…”
У књизи, Лука Русо пише: „Еутаназију призивају они који су изгубили кључ среће. А истина је да кључ који отвара врата срећном животу имају и они који живе иако су у потпуности зависни од неког другог.” Своје противљење култури одбацивања објашњава на следећи начин: „Могу да зависим од других јер немам очи да видим, јер сам трахеотомиран или се храним помоћу гастростоме. Но, зависност од другог представља богохуљење у очима оних који заговарају самоопредељење по сваку цену, доводећи овај принцип до крајњих граница. Чинећи то, они се одричу достојанства живота потпуно зависног од других, и дају легитимитет сузбијању тих живота. Уместо тога, чак и „зависан” живот може постати леп. Кад бисмо могли да изградимо друштво које није себично и егоцентрично већ солидарно, где се јаки мешају са слабима и брину о њима, нашли бисмо кључеве среће за све нас.”