Девет је часова. Недеља је. Пети април, лета Господњег, 2020. Нисам отишао на литургију, у моју цркву Свете Петке. Седим на тераси, очеве куће, моје куће, у Мерошинској 20, на Леденој Стени, на излазу/улазу у град Ниш. Забрањено ми је кретање. Забрањено ми је да грлим.Забрањено ми је да се рукујем. Забрањено ми је да љубим. Ко сам ја?
….Ја сам Андреј Митић, бандит.
Ban-dit је, дословце, човек који је под забраном. Енглески ban, као глагол, значи званично забранити, правно ставити у нелегално стање; као именица значи забрану; као архаични перформативни акт, може значити и проклињање, проклетство. Бан-дит је човек који живи у простору забране. Бандит је прва фигура ванредног стања. Он ме интересује. Ко је данас бандит?
То је постполитички субјект-објект, пост-грађанин лишен свог грађанског, правног и политичког статуса.Човек који је искључен. Када је живот од биос,као „квалификоване форме живота“, и политичке акције, сведен на своју биолошку форму-зое, онда је он редукован на голи живот.Биополитичка машина која суспендује право и конструише нову политичку заједницу радикалне празнине, уводи ванредно стање, које, уколико се нормализује, производи кроз своју биомоћ простор искључења. Овај низ техничких термина италијанског филозофа Ђорђа Агамбена, нуди нам концептуалну стратегију за артикулацију догађаја који реконфигурише наш целокупан оквир живота: ванредног стања у доба пандемије.
Актуелни диспозитив, као скуп дискурса, институција, архитектонских решења, декрета, мера, политичког, социјалног, психолошког и симболичког насиља, нормализује ванредно стање, као моћ суверена да укључује и искључује из политичке заједнице. Материјализација овог простора суспензије, теоријски провокативно представљена је фигуром Логора.То је ексклузивни простор, режим самоће, простор нормативног пројекта социјалне дистанцекао новог облика друштвености.Свака правно-политичка структура у којој се производи и репродукује голи живот, јесте логор. У њему је извршено симултано искључивање и укључивање у поредак ванредносг стања. Тај поредак није ни анархија, нити правни поредак. То је поредак администрирања голог живота.
„Логор је простор који се отвара када ванредно стање постане правило“, учи нас свему овоме Агамбен. Независно од просторног и временског, географског и/или временског инстанцирања, да ли смо колонисти које Шпанци затварају на Куби 1896., Бури које Енглези почетком двадесетог века сакупљају, Јевреји у нацистичком логору смрти. Срби у Јасеновцу. Логор је простор који се репродукује у различитим контекстима увек када се производи ентитет, који се теоријски артикулише као голи живот, barelife, nudavita.
То више није ни старогрчко Зое, биолошка репродукција заштићена оикосом, већ нешто између живота и смрти. Попут вируса. Опасно пулсирање, претња. Више није опасан Јеврејин, Србин, политички неистомишљеник. Сада смо опасни сви. Ми нисмо у опасности. Ми смо опасност, понавља се. Сви смо данас бан-дити, показано нам је место. Ми смо не-грађани који опасно дишу у простору без права. Али такав природан живот није природан.Већ нанополитичкимстратегијама произведен, да буде маргинализован, стигматизован, на крају елиминисан.
Учесталост употребе појмова дисциплина, надзор, команда, послушност, забрана, казна, страх, паника-недвосмислено оцртава вредносни хоризонт не-нормалног поретка: дискурзивно оивичавање границе мишљења и кретања: жица.. Радикално проширивање Другости, непријатеља, који није више територијално локализован нити персонификован, већ је проширен на човека као таквог. Народ и грађанство, преко ноћи постаје популација-становништво. Биомаса.
Уведени у онтолошку несигурност, радикалну неизвесност, страх, колективну панику, лишени правног статуса и грађанских права, десупстанцијализовани постграђански ентитети бивају сведени на телонад којим бди суверен. Али то је Тело без својстава, које има још само једно право-право на смрт. Право на смрт, као последње право бан-дита. Али опасни смо и по себе.Сопствено Тело као Непријатељ. Не додиривати лице. Стајати мирно. Сваки покрет је криминализован. Логор, то сам Ја.
–Ostanite u svojim kućama. Niko neće umreti od gladi, imamo svega što je potrebno, a naćićemo načine da vam dostavimo sve što je potrebno- kazao je on.
Нова нормалност, офанзивне биополитичке праксе. Речи које се претварају у одлуке, које имају снагу закона. Нема разлике између норме и факта. Зна то Ајхман.Владини декрети које парламент накнадно ратификује.Парламент? Који парламент. Егзекутива као егзекуција.
Sutranemaškola, vrtića, fakulteta, polako ćemo preko Zavoda za biocide da dezinfikujemo sve prostore. Nema treninga, sporta, teretana… – rekao je Vučić.
Сладострасно.
NE IZLAZITE NAPOLJE!!! Ako poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno ni Bežanijsko, ni Novo groblje, ni Centralno groblje, ni Lešće… Biće mala da prime sve nas“.
Страх и Дрхтање. Ох!
Уместо живота, добили смо Интерпретаторе живота.Кон и Несторовић. Бруталне аутфите Кисићке. Ово је увеличана пројекција Задруге. Нико не сме да излази. Сви смо надзирани. Они држе кеш и господаре дискурсом. Пију фанту.
Ко грли данас? Бандит!
Ко данас сме да љуби? Бандит!
Ко се рукује ? Бандити.
Да, наравно, проглашење пандемије коронавирусом, катализатор је промене система.
У Србији није УВЕДЕНО ванредно стање, већ само проширене активне мере које су већ дуго на снази. Сви су сада oпасни и забрањени за режим у страху. Зна он то.
Међутим, оно што свезнајући не зна-када се ванредно стање нормализује, одлуке више не могу да се спроводе. Тада устају Живи Мртваци.
У уторак су Благовести. Ја излазим и идем. А ви, браћо бандити?
Коментари на чланак