Виктор Орбан није први у Европи који се фокусира на питање демографије као једно од најважнијих. Међутим, он јесте најупорнији и изгледа – најзаинтересованији за ову ствар. Четврти пут заредом организовао је у Будимпешти демографски самит, привлачећи бројне појединце из политике и академске заједнице да узму учешће, ширећи тако „интелектуални кружок“ и последично – укључујући у расправу већи број тема.
Демографска осека, приметна у скоро свим европским земљама, више није само анализирана кроз непосредне мере које државне власти могу предузимати у циљу заустављања неповољних трендова, већ у све значајнијој мери и са идеолошког становишта.
Мађарска је далеко одмакла у дефинисању мера за подстицање родитељства. То се одавно више не темељи на суштински најједноставнијем моделу – исплати дечијих додатака, већ увођењу посебне институције која се у Русији назива „матерински капитал“, а подразумева гарантовање стамбених кредита (тренутно износи око 35.000 евра и бесповратан је за породицу која добије и треће дете), ослобађање од пореза на зараду, прогресивно смањивање плаћања различитих дажбина…
„Инклузивна политика“
Поента није само у обезбеђивању финансијских бенефиција, већ има и економску и друштвену димензију. Прво, евидентирано је да су вишедетне породице (без обзира да ли се у њих убрајају породице са двоје или више деце) својеврсни покретачи микроекономских процеса. У месту живљења, ове породице троше више на обавезно и додатно образовање деце, учење језика, спортске активности, културне садржаје, здравствене услуге, напослетку и за ширење стамбеног простора, што изискује и кредитно задуживање, уз све остале уобичајене трошкове.
Једноставно, преко поменутих субвенција новац се „враћа у систем“ и подстиче економску динамику, не одлази на „луксузне потребе“ и „не излази“ из „локалне заједнице“. Критичари говоре да је то „кап у мору“, али од много капи протеком времена може се формирати река.
Друго, тако се у најбољем маниру спроводи „инклузивна политика“. Родитељима је у интересу да „трче за сваким послом“, укључују се у привредне и друштвене активности, када им се гарантује изједначавање бруто зараде са нето платом, њима је и те како исплатива опција да више раде. Субвенционисање тада престаје да буде „социјална категорија“ па се и избегавају расправе типа – а зашто би се из буџета исплаћивали дечији додаци и оно чувено – а што су рађали толику децу када не могу да их издржавају?
Пракса показује да су родитељи из оваквих породица спремни на веће жртве, већа одрицања и да код њих постоји свест о неопходности да више раде. Опет, сав тај додатни новац у највећој мери троши се на потребе у локалној заједници и кроз порезе на купљене производе и услуге враћа у буџет.
Што се државне касе тиче, ти подстицаји у крајњој линији не представљају минус. Али, када говоримо о ономе што истраживачи подразумевају под термином „људски капитал“, плусеви су вишеструки. Не може се друштво развијати без деце, не може се ни оптимистично размишљати о будућности, не може се ни пунити буџет, осигуравати национална безбедност, унапређивати наука и образовање.
Популациони банкрот
Иако је демографска осека приметна у целој Европи, уосталом из године у годину Немачка издваја све више са „покривање рупа“ у пензионом систему, државе са истока континента су у најгорем положају. На ионако лоше показатеље о бројевима новорођених и умрлих, чији су узроци вишеструки, надовезала се галопирајућа миграција младог (и углавном образованог) становништва ка западним земљама. То се детектује и у сиромашнијим чланицама ЕУ.
Немачка тако „компензује дефицит“ пријемом становништва из Пољске, Бугарске, Хрватске, Србије… Донекле се сналазе и Пољаци, отварањем граница за Украјинце, Мађари привлачењем сународника из окружења, али суштински – отворено је колико такав приступ може трајати?
Прелиминарни резултати пописа из Северне Македоније шокирали су јавност, а биће још шокова како се буду објављивали ови подаци и другде на Балкану. Смањење популације на југоистоку Европе између два пописа мери се милионима људи.
Дарел Брикер и Џон Ибитсон у сјајној монографији Празна планета упозоравају да ће се нешто слично, већ за три деценије, наставити широм света.
Промена начина живота, усвајање другачијих вредности и неумитност нове фазе демографске транзиције утицаће да се човечанство нађе у етапи „популационог банкрота“. У њиховом закључку има логике. Исто као што има логике у томе да ће овакав сценарио произвести драматичне политичке и друштвене промене. Толико драматичне, да их у овом тренутку не можемо ни замислити.
На будимпештанском самиту разговарало се и о наметању другачијих вредности. Мајк Пенс, донедавно потпредседник САД, нагласио је:
„Наше породице изградиле су наше цивилизације, оне треба да буду обновљене и очуване. Јаке породице стварају јаке заједнице, а јаке заједнице стварају јаке нације.“
Овде треба имати у виду да појам нације, како га употребљавају амерички конзервативци, подразумева заправо културе, цивилизације. Дефиниција породице се мења, као и однос према наслеђу, традицији и што је посебно приметно – вери. Боголики човек замењује човеколиког Бога. Са таквом променом, све је теже разлучити разлику између добра и зла.
Очекивано, због расправа, тема и порука, из другог дела „европске јавности“ самит је окарактерисан као „антицивилизацијски“, скуп заговорника антимигрантске политике, хомофоба и радикала различитих убеђења. Свако брани своје позиције. Прича о демографској обнови и породичним вредностима не иде заједно са „геј парадама“ и концептом родне равноправности.
И управо тај моменат указује да се на „дневном реду“ будућих дебата о „судбини Европе“ помаљају сасвим нове, могуће и најважније теме. Ко је и зашто за „културу живота“, а ко је и зашто за „културу смрти“? Како се у том контексту тумаче људска права и слободе? Има ли европске цивилизације без европске традиције и хришћанске баштине?
Последњи самит наговестио је, као ниједан пре тога, да се прича из уског оквира предузимања конкретних институционалних мера сели на далеко шире поље идеологије.