Недавна дешавања у Аустралији указују на појачан политички антагонизам према католичким и хришћанским институцијама, а влада Аустралијске престоничке територије предложила је обавезно преузимање болнице Калварија којом управља Католичка црква. Да би се ово спровело, било је неопходно увести нове законе и променити постојеће, што је корак без преседана у историји Аустралије. Закон предвиђа да ће влада Аустралијске престоничке територије преузети контролу над болницом 3. јула, чак и пре финализације поступка или издавања било какве компензације.
Изненадни и драстичан потез наводно је повезан са историјским ставом болнице која се залаже за право на живот и противи се еутаназији. Недавна истрага владе престоничке територије о абортусу и репродуктивним правима тврди да је болница „проблематична“ због наглашеног верског етоса. Иако је преузимање болнице представљено као административна одлука, критичари тврде да овај неуобичајени законодавни маневар указује на дубоко укорењени анимозитет.
Лидер савезне опозиције Питер Дејтон критиковао је преузимање болнице, описујући га као идеолошки мотивисан напад на верске институције. Слично томе, свештеник Тони Перси из католичке бискупије престоничке територије, назвао је овај потез „великом верском нетрпељивошћу“, упозоравајући да би то могао да буде преседан који ће влади омогућити да заплени и друге објекте у власништву хришћана.
Надбискуп Канбере Кристофер Проуз у писму је изразио шок због те вести, изражавајући забринутост да би таква владина интервенција могла да представља претњу свакој организацији заснованој на вери. Поред тога, Роб Норман, директор Аустралијског хришћанског лобија, осудио је „ауторитарну“ одлуку, упоредивши је са „преузимањем невладине имовине у совјетском стилу“.
Преузимање болнице наглашава два значајна друштвена питања у Аустралији. Прво, показује занемаривање историје Аустралије, у којој је Католичка црква успоставила многе установе за негу лица, укључујући и Калварију, и то без државне помоћи. Друго, открива погрешно схватање у вези с правним одвајањем цркве и државе у Аустралији. Иако Устав предвиђа клаузулу о слободи вероисповести, ово се односи само на владу Комонвелта, а не на државе. Аустралијска престоничка територија теоретски потпада под федералну контролу, али је мало вероватно да ће левичарска савезна лабуристичка влада интервенисати у корист цркве. Ово нам говори да се аустралијски хришћани који се држе својих моралних ставова могу све више наћи у сукобу с државом.