Клинички психилог Влајко Пановић каже да је крајњи циљ васпитања оспособити дете да живи самостално без нас:
“Ја полазим прво од брака јер одатле све почиње. Савремени брак је угрожен себичношћу, гордошћу, неспремношћу да делимо. А савремена цивилизација подстиче егоизам.
Крајњи родитељски циљ је да оспособимо децу да живе без нас. Требало би да ми можемо недељом да одемо код њих на ручак, а не стално да они долазе код нас.
Од рођења до неке четврте године најважнији задатак родитеља је да помогну детету да усвоји хигијенске навике, навике спавања, оброка итд. Управо у том простору има доста грешака родитеља.
Храна
Дете долазећи на свет има физиолошки програм потребе за храном. Ту су родитељи и баке и деке који мисле да чине добро детету па условљавају дете са оним ако – онда. Ако поједеш то добићеш ово. То је велика грешка. На том узрасту дете брзо учи. И за седам дана добијате бумеранг: хоћу – ако. Појешћу ако ми даш, појешћу ако ми пустиш. Још једна ствар – никад, али никад не питајте децу шта ће да једу. До пунолетства ви морате обезбедити деци оно што ће им развити потенцијале. То је ваш задатак. Ако то не препознамо на време, правимо велики проблем. Разним ритуалима се деца приморавају – пуштамо им цртани, показујемо авион, само да би отворили уста да једу.
Спонтаност, то је оно што недостаје многима. То је носилац радости. Савремени човек није спонтан, он је програмиран. Ми журимо, несигурни смо, тежимо аутентичности, посебно млади родитељи са првим дететом. Кад се појави прва температура, родитељи то доживе као трагедију.
Следећа ствар – ауторитет
Он не гуши дечју слободу. Здрав ауторитет помаже деци да дишу. Али ауторитет се не добија рођењем. Само личним примером се осваја. Ако понудимо деци да бирају шта ће јести, добијамо зону конфликта из које не можемо да изађемо. Ако питате децу шта ће јести најчешће ће тражити оно што не можете да им дате.
Однос према спавању
Ми се дању трошимо, ноћу обнављамо, ми смо с тим ритмом усклађени. Цивилизација је пак наметнула систем у ком наши људи остају до дубоко у ноћ будни. А не знамо ни сами зашто. Постали су жртве информација. Тако и наша деца остају дубоко у ноћ будни без ваљаног разлога. Деца би требало да легну до 9. Хормони раста се обнајвљају до 10.
Родитељи ми кажу: не могу да га натерам да легне. Пазите израз: натерам. Ту већ знамо да је родитељ пао што се тиче ауторитета. Деца се васпитавају добротом, стрпљењем и личним примером. Лицемрно је понашање унутар породице кад отац сину у пубертету каже: „немој да пробаш алкохол” а онда звоно на вратима, дошао кум, па ракијица, па пиће. И онда јадно дете гледа како отац једно прича, а друго ради. Наша деца ће опонашати нас, а не нашу причу.
Усаглашеност
Замислите дете које се налази у пубертету и отац му брани да излази, а мајка говори пусти га, кад ће ако не сад… Усаглашеност је јако важна. Ако ми шаљемо једно једну а друго другу поруку детету, дете ће бити окренуто попустљивом родитељу, али ће тај исти попустљиви родитељ у каснијем животу од детета често бити одбачен.
Поређење
Заислите како се осећа ваше дете кад кажете за неког другог: види како је он паметан, добар, послушан… Кад је у породици двоје деце родитељи обично тврде да су потпуно различита. Немојте их никад поредити. Свако биће је јединствено и ми треба да направимо процену какво ће које дете бити. Некад кад је било петоро, шесторо деце по неким склоностима су им одређивали пут. А ми данас имамо једно или двоје па их товаримо силним обавезама.
Рецимо кад млађе дете узима ствари, књиге старијег, родитељи најчешће кажу старијем: пусти га, он је мали, ништа не зна, ти си татин првенац, ти си паметан. Какву сте поруку послали? Па да више волите оног малог!
Једна девојчица од 9 год на једној трибини ми је рекла ја нећу више да будем паметна, доста ми је да увек будем паметна. Преведено на језик данашњице паметни су се повукли у ћошкове, а ови други коло воде. Дакле, ако шаљемо такву поруку, млађе дете схвата да је много тога њему дозвољено. Оно ће и на игралишту тражити оно што му не следује.
Шта онда урадити у тим ситуацијама?
Рећи следеће – никада ти не смеш узети играчку старијег, ако ти не дозволи. То постижемо ако личним примером користимо оно молим те, хвала, извини. Дакле, ја знам да ми то не следује, али те молим да ми даш. Ја сам свестан да си ти мени тиме учинио неку услугу и ја ћу бити захвалан. А ако млађи отима играчке а ви му то одобравате, тако подстичете агресију, па ће старији да удари млађег кад има прилику, и тако даље.
Однос према спорту
Ја сам доста радио са децом коју родитељи терају да се баве спортом и често ми је те деце било жао због свих притисака које трпе од родитеља. Спорт треба да донесе радост. Код нас, спорт је агресија. Само ако слушате преносе: Ђоковић је згазио Надала. Ми смо потопили Хрвате. Шта дете учи о спорту кад слуша овакве коментаре?
Ви данас на сваком ћошку имате кладионице, коцкарнице. Имате родитеље који се задужују да врате дугове у које су запала њихова деца. Ми треба да мењамо свој приступ према деци све док оно што ми желимо деци не буде прихватљиво. Коме није позната она замка: Па је л’ морам 1000 пута да ти кажем да урадиш то и то? А ниједан се родитељ не пита зашто је морао 1000 пута да каже. Како није умео другачије да научи дете. Па бесни и виче. Људи морају да разговарају. Неко истраживање каже да брачни парови у Србији разговарају 3 до 5 минута.
Васпитава се смиреним тоном, загрљајем, погледом у очи, осмехом. А ми, углавном разговарамо одозго. Зато ја саветујем, кад видите да је неко подигао тон ви одмах седите. Јер стајање је борбени став. Ми не чујемо једни друге.
Мени деца кад им дам да нацртају родитеље, све кажу. Они су најбољи процењивачи родитеља.
Кад попричам пар реченица с децом, ја знам све о родитељима. А шта ми радимо? Ми сурово лишавамо једни друге разговора, породичног оброка, заједничког изласка. Ми немамо приоритете, деца их тешко праве и тешко организују своје време и то је једна од најболнијих тема, која прераста у проблем с мотивацијом.
Треба да вратимо достојанство породици као заједници где су правилно распоређене улоге, а не оно што данас имамо, две врсте улога у породици – једни су магарци, други су паразити.
Ви морате да оспособите децу, морате их научити да испрже јаја, наместе кревет, а не пусти га још мало да спава, кад смо се ми мучили не морају они. А после буде ко ће тебе да ожени, не знаш два јаја да испечеш.
Ми породици треба да вратимо достојанство, ту дете треба да се врати после тешког дана свесно да ће наћи уточиште, да неће бити изиграно, одбачено, пише Зелена учионица.”
Коментари на чланак