Детету треба пружити што више слободе и могућности да доноси одлуке – прилично популарна модерна мантра дечијих психолога.
Наводно ово чини дете одлучнијим, одговорнијим и независнијим.
Мила 3 године
Девојчица из добре породице, недавно је показала погоршање понашања. Поред тога, мама и тата су приметили да је девојчица почела да систематски трепће очима, те да периодично ноћу мокри у кревет. Иако пре ноћног умокравана „читаву годину није имала тих проблема”. Родитељи су одвукли ћерку код специјалисте: неуролога, остеопата. Резултат је нула. Мама и тата су разумни људи. Током састанка са психологом разговарају о томе како покушавају да не врше притисак на своју ћерку, у конфликтној ситуацији више воле да преговарају са њом. Али напади се дешавају са завидном истрајношћу: „Губи се одавде! Не, дођи овамо! Сама то желим! Помозите ми одмах!” Без доследности или логике, само неконтролисане емоције.
“Цртаће обично гледа увече. Пре него што укључимо рачунар, договоримо се са њом да можете погледати само два цртана филма, а затим треба да иде на спавање, јер је гледање много цртаних филмова штетно. Мила се слаже, али када се заврши други цртани филм и почнемо да је “одвајамо од екрана”, почиње хистерија. И ту ништа не помаже, ни убеђивање, ни пребацивање пажње, ни техника очи у очи.”
Коста 9 година
Ученик трећег разреда, Коста није баш волео да учи још од првог дана школе. Због тога је до краја трећег разреда мајка била на ивици нервног слома и све од чињенице што мора да га тера да ради домаћи задатак. Иза гомиле проверених техника дечије мотивације, преговора, буђења у право време – Нема резултата. Сваког дана се у дечаковом стану одиграва исти сценарио: „Да ли се сећаш како смо се договорили? Тачно у 4 сата мораш да седиш за својим столом и радиш домаћи?” Он се слаже. Али када дође време “да се загреје столица”, дечак има пуно разлога да не ради домаћи задатак: или му се пије вода, гладан је, боли га глава и тд. Његова мајка из очаја почиње да набраја како је учење корисно, како ништа у животу неће постићи ако не заврши школу и тд. Крај вечери је увек исти: дечак плаче за столом, мајка покушава да се смири…Обоје се тихо мрзе и то због ове околности.
Никола 14 година
Мама не пориче да дечак има зависност од рачунара, као и већина његових вршњака данас. Мама се не усуђује да предузме драстичне мере: узимање или разбијање телефона је превише. Стога, више воли да преговара са дечаком: све би требало да буде умерено. Треба да уради домаћи задатак, а затим може да игра игрице сат и по. Нико му не забрањује да пола сата пре спавања ћаска на друштвеним мрежама. “Недавно сам устала ноћу у тоалету, а он у пуном јеку гледа видео у спаваћој соби. Испоставило се да је то правило који се понавља. И стално се питам зашто не може ујутро да устане у школу. Кажем му: “Договорили смо се као одрасли. Како можеш да се понашаш тако неодговорно?” А он крене да бесни и да се свађа.”
Како решити овај проблем?
Шта је заједничко овим трима ситуацијама? Реч: „Договоримо се“ и лажи родитеља. На крају крајева, маме и тате увек лажу када говоре о договору. Може ли трогодишња Мила да одлучи нешто за себе? Ово је илузија: „Идемо заједно на спавање … Да ли се слажеш?“ Није Мила одлучила да ће јој бити довољна два цртаћа, већ њен отац. У ствари, дете не може само ништа да одлучи. Али то представљају родитељи као да је заједничка одговорност: ћерке и тате. Дете осећа ову недоследност у филозофији родитеља. Отуда и протест против неправедно додељене одговорности и неуротичних манифестација у пуном сјају.
Коста такође осећа да је обманут кад кажу: „Хајде да се договоримо!“. Мама му може пружити потпуну слободу и прилику да буде одговоран за његово лоше учење на часовима или да појача контролу, али тада је учење њена одговорност. Избор је на мајци, али дете мора да зна у каквом је „сценарију“ и да се прилагоди у складу са ситуацијом.
Никола је на истом “минском пољу” педагогије под угњетавањем: „Договоримо се.” Родитељи под овим слоганом једноставно су изразили своје жеље у вези са његовом интеракцијом са виртуелним светом. Али они су свечано положили одговорност за испуњење ове жеље на свог сина. Иначе, они му такође полажу захтев за кршење „непотписаног споразума“. Као резултат, због таквих недоследности, дечак у себи осећа хронично незадовољство према родитељима.
Како поступити исправно?
Чим су мајке и очеви јунака наше приче, по савету психолога, престали да се играју демократије, ситуација се поправила. Мила је, након увођења у свакодневни живот родитељске фразе: “Биће овако…” престала да има тикове.
Костина мајка одлучила је да се не меша у његово учење и пружи сину прилику да осети сам шта значи школа и лоша оцена. Иначе, након неколико месеци дечак је схватио своју личну одговорност, па је прионуо на учење.Домаће задатке радио је сам и без притужби.
Николина мајка није дозволила да се ситуација одвија својим током, већ је у 22 сата сину почела да одузима телефон и враћа га тек ујутру.Никола гунђа, али прихвата „правила игре“. Али бар довољно спава.
Коментари на чланак