Био је новембар. Прве контракције почеле су у поноћ. Породила сам се рано ујутру. Муж је био са мном све време, и на порођају и током оних два сата након тога. Нисмо спавали читаве ноћи и заједно смо учествовали у оном најлепшем што нам се икада десило. Он често прича како је, када је изашао из болнице, видео људе како иду на посао или у јутарњу куповину, свако за својим уобичајеним послом, а нико од њих не зна да се њему цео свет преокренуо те ноћи и да је видео како му се рађа ћерка. Како је то чудно, стално понавља.
Шест година након тога, једног другог новембарског дана предвече, са ужасом сам сазнала да је мали син једне пријатељице трагично настрадао. Тог дана смо ми ишли за нашим уобичајеним пословима, видели се с пријатељима, мало покисли у граду… Ништа посебно, али је живот. Док је истовремено неком другом кога знам, у том истом граду, свет престао да се окреће.
Невероватно је кад помислите да се и прелепе и ужасне ствари дешавају истовремено и свакодневно не само негде у свету него и у истом граду, у истој земљи. И живот и даље тече, људи се и даље смеју и плачу, радују и тугују, надају се безнадежно, трпе, стежу зубе, настављају да живе.
Немам речи да опишем колико су ме погодила сва трагична дешавања од маја наовамо. Један од највећих страхова сваког родитеља јесте да испрати дете у школу или на неку уобичајену, сасвим безбедну активност, нешто што је саставни део свакодневног живота, а онда да добије „онај позив“. И најновија жртва убиства, Ђорђе-Ноа, јавио је родитељима да „иде код дечка у Београд“, а онда нестао. Ноћна мора за родитеље.
Детаљи убиства су толико језиви да их из поштовања према родитељима и жртви медији не би смели преносити, а камоли од њих правити ужасне сензационалистичке наслове од којих тешко да можемо побећи ових дана.
Исто тако, сексуално опредељење жртве, као и његову идентификацију са женским полом, медији, политичари и ЛГБТ активисти не би смели да користе за своје идеолошке циљеве. Но, њима то, разуме се, није битно, јер је много битније наћи начин да се и ово убиство припише „хомофобији“ и „трансфобији“ у српском друштву, иако је убица такође из ЛГБТ кругова, али се та чињеница некако превиђа и не помиње приликом извештавања о овом случају.
Тако видимо да је ЛГБТ активиста Горан Милетић у објави на Твитеру приписао овај злочин „традиционалним вредностима“, иако је и убица из ЛГБТ кругова, а пријатељи жртве изјавили су за медије да се „и раније забављао с трансдевојкама“.
Могу да замислим како би изгледали наслови и коментари да је убица хетеросексуални мушкарац.
Бескрупулозни и бестидни лобисти и агенти глобалистичког неомарксизма покушавају да убиство овог трансродног момка представе као фемицид и да га искористе да још једном скрену причу на „патријархално и мизогино српско друштво“ где се „жене убијају само зато што су жене.“ А ако се усудите да кажете нешто против тога, онда добијате оптужбе за „трансфобију“ и флоскуле типа „зар убиство није само по себи довољно страшно“ и „какве везе има сексуална оријентација, живот је живот“.
Да, свако убиство је страшно, а кад је сурово и језиво као у овом случају, слободно можемо рећи да је ужасно. Али то нема везе с фемицидом, јер жртва није жена. Исто тако, Ђорђе-Ноа није убијен зато што је био трансродан већ зато што је био у лошој, насилној вези с проблематичном особом.
Јасно ми је да неким људима овакве вести стварају блокаду у глави и оне једноставно не могу да поднесу да се удубе у појединости. Суочене с појавама које у њима изазивају огроман страх, поједине особе тако реагују јер су ту на делу психолошки механизми помоћу којих се бранимо у ситуацијама великог стреса. У тим случајевима, одбрамбени механизам подразумева блокаду. Такве особе нису у стању да разговарају о темама које су за њих превише страшне. Заправо, сви ми имамо теме које су нам превише страшне да о њима мислимо или разговарамо. За неке је то убиство. То је и један од мноштва разлога зашто медијима треба забранити да на сензационалистички начин извештавају о оваквим дешавањима.
„Умрети је лако, али мене живот плаши на смрт“ (Dying is easy, it’s living that scares me to death) певала је давно Ени Ленокс.
Страшно је што је Ђорђе-Ноа изгубио живот. Оно што је урађено с његовим телом још страшније ће прогањати његовог убицу. Међутим, много је страшнији живот који су водили, одлуке које су доносили, свет проституције, дроге, порнографије и промискуитета у ком су се кретали. Много је страшније што се тај начин живота све више промовише не само као нешто што постоји и што треба пустити да постоји, већ га треба и прихватити, па чак и величати и славити, и поносити се тиме.
„Али није ЛГБТ начин живота увек такав“, рећи ће неко. Слажем се, није. И не желим да генерализујем ствари. Јасно је да није свака ЛГБТ особа део тог света. Међутим, у овом конкретном случају сазнајемо да је Ђорђе-Ноа био тиктокер и да је редовно постављао садржаје из свог живота на друштвене мреже, а они којима је стало до њега јасно су могли да уоче бројне знаке упозорења у тим снимцима и фотографијама. Штавише, изјаве блиских особа (чланови породице, цимерка) јасно показују да су сви знали да Ђорђе-Ноа узима наркотике и да је у нездравој, насилној вези с мушкарцем који је сада осумњичен за његово убиство, при чему Ђорђу у том тренутку то није био једини мушкарац/партнер.
Не видим да се тзв. ЛГБТ заједница оградила од ових незаконитих активности и, на пример, дошла на Трг републике да ожали смрт једнога од њих, јадикујући због тога што је живео тако како је живео, уместо да буде чист (од дроге) и здрав, да се школује или ради, и да има здраве и функционалне односе с другим људима.
Да ли ЛГБТ активисти не виде ништа лоше или погрешно у томе што је очигледно насилни дечко – притом, један од више њих с којима је Ноа био, и особа која у том тренутку служи казну кућног затвора с наногицом – навео Ђорђа-Ноу на орални секс приликом стримовања уживо?
Да ли они не виде ништа лоше у томе што тај исти мушкарац шаље Ђорђа-Ноу да чучи у ћошку за казну, а онда приказује кавезе за псе у дворишту и прети да ће га затворити у кавез?
Да ли је њима нормално да се Ђорђе-Ноа снима с ранама по лицу и деколтеу које делују као да су делом маснице, а делом ране узроковане падом имунитета због злоупотребе наркотика?
Комшије из његовог родног места кажу да је „Ноа била весела, увек им се јављала, љубазна…“ На снимцима с Тиктока који сада деле медији ја видим веома крхку, несрећну особу с дубоким здравственим и идентитетским проблемима.
Тужно је кад настрада и одрасла особа, као што је недавно на ауто-путу погинуо отац с ћерком, оставивши за собом жену и сина, а камоли млада особа пред којом је требало да буде читав живот, и која је могла имати времена да се извуче из мрачног света у ком је живела. Али трагичност овог злочина не сме се злоупотребити у идеолошке и политичке сврхе. Као лешинари, поједини су се већ окомили на несрећног младића, да у његовој трагичној смрти пронађу оправдање за своје активности и „угроженост“, да уз праву жртву кривичног дела и они себе прикажу као жртве опресивног система и друштва. Управо зато да бисмо заштитили децу од таквих који промовишу трансродну идеологију, који поручују деци и младима да ће решити све животне проблеме ако хируршки одстране здраве делове тела, постану стерилни и доживотно зависни од лекова, морамо назвати ствари правим именом.
Да, веома је страшно и трагично што је једна млада особа настрадала.
Али та особа је биолошки мушкарац и ово убиство никако не може бити фемицид.