Као што је свима познато, а нарочито након што смо недавно имали читав месец јун посвећен „прајду“, када су се скоро све велике америчке и западне корпорације утркивале која ће више да промовише радикалну LGBT агенду, велике компаније или велики бизнис (тзв. Big Business) постале су „освешћене“. Заиста, у јуну смо могли да видимо до које мере је левица запосела велики бизнис, будући да смо на сваком кораку били бомбардовани про-LGBT производима у готово свим већим ланцима продавница, а скоро све телевизијске рекламе и штампани огласи промовисали су радикалну LGBT агенду. Чак је и Европско првенство у фудбалу Евро 2020 било тешко гледати, јер је скоро сваки оглас на ивицама терена био дугиних боја, а телевизијске рекламе у полувремену су више пута промовисале LGBT теме.
Веома је важно знати да подршка великог бизниса левичарским циљевима иде много даље од екстремистичке LGBT агенде. Америчка привредна комора и већина великих корпорација подржавају неограничено легално и илегално усељавање у Америку, упркос чињеници да то има катастрофалне последице по нискоквалификоване и неквалификоване раднике – а нарочито мањине – и да цепа америчку културу по шавовима. Велике технолошке компаније (Big Tech) отворено цензуришу конзервативне ставове и организације на већини платформи друштвених медија. Велики бизнис је и водећи промотер радикалне агенде расне, етничке и родне „разноликости“ и отворено дискриминише људе који немају „одговарајући“ идентитет при регрутовању, запошљавању и напредовању. Списак великих корпорација које подржавају Планирано родитељство, покрет Црни животи су важни (Black Lives Matter) и Кину (а самим тим и њене логоре присилног рада, политику присилног абортуса и верску нетолеранцију) представља прави алманах најпознатијих и најуспешнијих корпорација америчког великог бизниса. Заиста, велики бизнис је толико „освешћен“ да је конзервативни часопис National Review посветио читав број издат 1. јула 2021. теми „Окупирани Вол Стрит: ‘Освешћени капитализам’ и радикализација корпоративне Америке.”
Дакле, шта друштвени конзервативци могу учинити како би се проактивно супротставили радикалној левичарској агенди великог бизниса? Шта кажете на то да размотримо могућност сарадње са синдикатима приватног сектора? (Не могу да верујем да сам ово рекао, ја сам читавог свог живота републиканац… И наглашавам, заиста мислим на синдикате приватног сектора. Пошто синдикати јавног сектора немају конкуренцију, већ су отишли предалеко путем освешћености.)
Свестан сам да синдикати приватног сектора подржавају неке ствари којима се социјални конзервативци противе. Свестан сам да су скоро сви синдикати приватног сектора обично снажно подржавали Демократску странку. Такође сам свестан да је корупција велики проблем за синдикате (иако се то у последње време побољшало). С обзиром на то, постоји још много области од интереса у којима би конзервативци и синдикати приватног сектора могли да сарађују, укључујући питања имиграције, Кине, побољшања живота америчких радника и подршке породици и традиционалним вредностима. Заиста, не смемо заборавити да су до пре неколико деценија амерички синдикати приватног сектора подржавали веру, породицу, слободу и земљу. И што је веома важно, можда је ово баш прави тренутак за такво партнерство. Будући да је велики бизнис тако лако „шутнуо“ конзервативце, а синдикати приватног сектора су видели да њихово чланство и утицај све више опадају протеклих неколико деценија упркос томе што ти синдикати подржавају левичаре (у доба свог врхунца педесетих година 20. века, у синдикатима приватног сектора био је сваки трећи радник из приватног сектора; данас је у тим синдикатима тек сваки 16. радник), овакав брак из користи или барем проба удварања могао би бити реална могућност.
У којим областима би социјални конзервативци могли да сарађују са синдикатима приватног сектора? Прво, имиграција. Висок ниво легалне и илегалне имиграције био је погубан за синдикате, јер велики бизнис може да избегне сарадњу са синдикатима када постоји практично неограничена понуда имиграната који су спремни да раде за ниске плате и лоше услове рада.
Друго, Кина. Сарадњом с фабрикама у којима се израбљује радна снага и коришћењем радника из кампова за принудни рад, америчке корпорације су пребациле милионе бивших америчких синдикалних послова у Кину.
Треће, побољшање живота просечног запосленог мушкарца и жене пружањем подршке, између осталог, и синдикалном организовању великих корпорација. Трудећи се да исплаћује мање плате и одржава лошије услове рада, велики бизнис се скоро увек противио настојањима да се његова радна снага удружи у синдикате. Међутим, синдикално удруживање доноси кључне користи за просечне запослене мушкарце и жене, укључујући и веће плате (до 25%) и боље планове за пензију, здравствено осигурање и инвалидност. Синдикати доносе и друге погодности које друштвени конзервативци подржавају. Као што је рекао Велс Кинг у чланку „Зашто би конзервативци требало да прихвате радничке синдикате како би смањили економску неједнакост“ објављеном у часопису USA Today (24. 9. 2020): „Плате, погодности и стабилност синдикалних послова јачају породице и заједнице радника. Они повећавају вероватноћу да ће мушкарци на синдикалним пословима ступити у брак и остати у браку, да ће синдикални радници пријавити веће задовољство животом и да ће деца с већим синдикалним присуством бити мобилнија да се крећу навише.” Иако синдикално удруживање може као резултат тога повећати трошкове предузећа, зашто би било лоше да се просечном раднику средње и ниске класе пружи бољи животни стандард? Заиста, опадање синдиката приватног сектора у последњих неколико деценија довело је до стагнације плата док истовремено корпорације остварују рекордну добит. Процењује се да је драматичан пад синдиката приватног сектора у протеклих пет деценија довео до једне трећине разлике у платама међу мушкарцима с већом и нижом платом и једне петине истог јаза међу женама. Зашто уместо тога не ставити неке од милијарди долара које велике корпорације троше на питања којима се бави освешћена левица у џепове вредних Американаца?
И на крају, али не најмање важно, традиционална породица. Као што је горе наведено, током златног доба четрдесетих и шездесетих година прошлог века, амерички синдикални покрет приватног сектора био је заговорник радничке породице и традиционалних вредности. Не смемо заборавити да је Роналд Реган био вођа синдикалног покрета приватног сектора 1940-их и 1950-их. Иако су у протеклих неколико деценија синдикати приватног сектора напустили многе своје бивше „конзервативне“ погледе, то није успело да заустави све већу ерозију њиховог чланства и утицаја, и није донело опипљиве користи њиховим члановима. Можда је руководство ових синдиката коначно отворено за предузимање нечег новог – на пример, да се удружи с друштвеним конзервативцима и поново постане лидер у арени за породицу и за вредности – као начин за повећање чланства и стицање подршке јавности.
У настојању да се супротставе све већој подршци великих корпорација радикалној левичарској агенди, конзервативци би требало да размисле о удруживању с традиционалним непријатељем великог бизниса – синдикатима приватног сектора. По питањима као што су имиграција, Кина, побољшање живота просечних запослених мушкараца и жена и подршка породици и традиционалним вредностима, постоје потенцијална подручја партнерства за социјалне конзервативце и синдикате приватног сектора. Иако ће разлике увек постојати између две групе – и иако ће конзервативци морати да пређу на питање подршке синдикализацији, а синдикати на питање подршке породици и традиционалним вредностима – обе стране имају подстицај да истраже могућност сарадње, бар у овим областима. Наш заједнички непријатељ велики бизнис заиста би од нас направио необичне пријатеље.