Масовна пуцњава 24. маја коју је извршио осамнаестогодишњи наоружани нападач у основној школи Роб у Увалдеу (Тексас) однела је толико живота — 19 ученика и два наставника, као и 17 рањених — да нас је подсетила на трагедије у школама Колумбајн, Сенди Хук, и Марџори Стоунмен Даглас. Али ове велике катастрофе само су врх леденог брега. У седмици након убистава у Увалдеу, према Архиву насиља оружјем, у Америци се десило још 18 масовних пуцњава.
Брза и коначна акција свакако је потребна да бисмо осигурали школе и заштитили децу од насиља оружјем. Међутим, у обраћању наредног дана након пуцњаве у Увалдеу, сенатор Јуте Мајк Ли замолио нас је да размотримо могуће узроке ових немилих догађаја.
Сваки пут када се догоди оваква трагедија, схватамо да да већ предуго не успевамо да се осврнемо на основне узроке оволиког насиља. Зашто наша култура одједном производи толико младића који желе да убијају невине људе? Намећу нам се питања као што су, да ли би одсуство оца, распад породица, изолација од цивилног друштва или величање насиља могли бити фактори који доприносе томе?
Два дана касније, бивши председник Доналд Трамп изјавио је следеће: „Морамо се позабавити проблемом разорених породица јер ниједан закон не може да излечи последице разореног дома. Не постоји замена за јаку маму и сјајног тату.”
Заиста нема замене, као што су лидери одавно истакли. „Нација без породице као најважнијег темеља“, изјавио је председник ЛДС Џозеф Филдинг Смит пре скоро једног века, „може довести само до једног краја — анархије и распада“. Кад говори о „једној нацији“ он, наравно, мисли на „било коју нацију“ — као што је Мексико, на пример, чија је бивша директорка Националног система за интегрални породични развој, Ана Тереза Аранда, предвидљиво упозорила пре много година:
Није тајна да рањивост коју трпе наши народи – несигурност, криминал, злостављање, напуштање старих, сирочад и насиље – изазива огромну неравнотежу и обавезује нас да трошимо милионе на институционалне политике које на крају не могу учинити ништа више него само управљати тим недаћама. Ако тако наставимо, доћи ће време када сви наши порески ресурси неће бити довољни да се супротставе ефектима рањивости. Ако желимо да се позабавимо узроцима, морамо се окренути породици.
Темељна улога породице, укључујући и страшне последице које настају када она пропадне, реалност је кроз читаву историју. Професор египтологије Џон Ги приметио је да најранији записи о људској раси показују да „када је породица уништена, утицај на друштво је катастрофалан: друштво престаје да постоји као функционална историјска јединица.”
Слично томе, у старој Кини, мудрац Конфучије, кога је историчар Вил Дјуран ценио као највећег мислиоца историје, изјавио је у време опадања Кине да се кинеске државе — заправо, „цео свет“, тврдио је — не могу довести у ред ако пре тога породицу не доведемо у ред.
Добро су мудри састављачи Универзалне декларације о људским правима из 1948. препознали универзалну и непроменљиву истину да је „Породица природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“.
Такве лекције из историје одзвањају нам у ушима у овом кључном тренутку када се породица распада у досад невиђеним размерама, и њена пропаст преплављује Америку и свет попут цунамија. Оно што је председник Роналд Реган рекао о Америци важи и за сваку земљу на свету: „Снага наших породица од виталног је значаја за снагу наше нације.” Ако не успемо да решимо проблем распада породице, без обзира на то колико других питања успевамо да решимо, све што радимо било би као да намештамо лежаљке за сунчање на Титанику док се катастрофа надвија над нама.
Не смемо више да чекамо с чувањем друштва и заштитом и промовисањем породице, те „универзалне заједнице засноване на брачној заједници мушкарца и жене“ која је, као што смо и раније изјављивали, „крајњи темељ сваке цивилизације познате историји“ и сам „темељ друштва, снага наших нација и нада човечанства“.
Морамо ојачати сопствене породице, а затим успоставити савезе с другим појединцима и организацијама како би се наш глас чуо у влади и сваком сектору друштва. Морамо се храбро супротставити антипородичној култури и заменити је породичном културом која поштује брак између мушкарца и жене који граде уточиште љубави за себе и своју децу. Да бисмо обезбедили будућност, морамо обезбедити темеље те будућности. И морамо то учинити сада.
Коментари на чланак