ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА У ЧАЧКУ
Ове, 2022. године, већ седми пут у Чачку су били Дани патријарха Павла, који спајају патријархове родне Кућанце и град на Морави, кабларско Благовештење и Призрен, Српство преко Саве и Српство под Јелицом – и све нас, где год нас има и којим год путем да идемо. Патријарх српски Павле замонашен је у манастиру Благовештењу под Кабларом, и сваке године је, лети, долазио да се ту моли Богу и прикупи снаге за даљу службу. Зато га чачански крај памти и на овој начин.
Професор Драго Милошевић, иницијатор ових повезивања, надахнут дрвеним крстом који је Гојко Стојчевић, у знак благодарности Богу за исцелење, издељао у манастиру Вујну, осмислио је да се сваке године о јесењем Крстовдану у срцу манифестације нађе такмичарско резбарење крстова. Ту су и остале спомен – пригодности, да се не заборави.
У чачанском Дому културе, 19. новембра 2022, одржана је завршна свечаност овогодишњих Дана патријарха Павла, коју организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“, са огранцима у Гацку, Никшићу, Призрену и Кућанцима. Посетиоци су имали прилике да виде изложбу фотографија са ликом блаженог српског првојерарха које је радио Рајко К. Каришић и да чују чувени хор „Београдски мадригалисти“, којим је дириговао Александар Брујић. Била нам је подарена и беседа Мила Ломпара.
КО ЈЕ ОН БИО?
Професор се сетио једног врелог августовског дана, када су се Београђани склањали у сенку, и када је у тролејбус на Теразијама ушао патријарх Павле. У возилу је било троје људи, који су, иако је свуда било места и мада је он рекао да ускоро силази ( и заиста – сишао је после само две станице ), понудили патријарху своја седишта. Ломпар се упитао – ко је био човек пред којим су устајали јер се то подразумева?
То је неко ко је, својим делима и данима, наставио пут пустиножитеља у свету, обитавајући међу ближњима ( нама!), забављенима собом. Усредсређен на Бога и загледан у унутарје, Павле није био од гороломних архипастира наше црквене историје, кадрих да буду и војсковође ( попут Арсенија Чарнојевића и Светог Петра Цетињског ), али је, као и они, баштинио пут Светог Саве, онога који је у себи сјединио и пустињака и народног вођу, поставивши непомериве оријентире својим наследницима.
Свако од нас се налази између две перспективе, вели Ломпар. Пре свега, ту је она историјска, ограничена нашим рођењем и смрћу; али, ту је и она есхатолошка, у чијем је средишту респеће и васкрсење Христово, и која нас води у супротном правцу од перспективе којом смо, у координатама времена и простора, омеђени.
Човек пред којим смо стајали био је, вели Ломпар, један од оних самозатајених, а светих, за које Јустин Ћелијски каже да су имали три дара – дар суза, дар сећања на смрт и дар умилења.
У души светога човека свако страдње људско изазива сузе и молитвено заступништво за страдалнике. Патријарх Павле у својој молитви није разликовао људе, и тиме је био достојан апостола Павла, који је говорио да у Христу нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, него су сви једно. Патријарх је својом молитвом био сведок тог јединства у Христу.
По оцу Јустину, свети људи су у себи свагда имали и сећање на смрт, без кога нема осећања вечности. Тако је патријарх Павле био у свету, али не и од света. Ту има библијских одјека његовог имена. Савле, који се звао и Павле, од гонитеља Цркве се преобразио у сведока Новог завета и ( мада етимологија апостоловог имена које је добио кад се крстио није заиста таква ), у имену Павловом, вели Ломпар, било је нечег од оног грчког „паула“, што значи „мир, ослобађање“. Патријархово име је доносило неовдашњи мир. Изнутра обасјан и кротак, али никад неосетљив, прошао је кроз буре и вихоре овога света ка ономе вечном.
По оцу Јустину, свети људи су имали и дар умилења, који се, каже Ломпар, код патријарха Павла сазирао у његовој благој искрености и у зарењу еванђелске кротости. Али, у његовој кротости било је и извесне строгости, јер кротост није распилављеност и сентиментализам, често маска суровости. Кротост Христова и кротост оне јунакиње Достојевског – то је оно о чему би се дало говорити кад беседимо о нашем благопочившем Павлу.
Строгост патријархова била је поучна. У Чикагу је, подсећа Ломпар, Павле слушао појца који је прекрасно појао на служби у храму. Чим је у његовом гласу осетио сујету, поучио га је:“Богу певаш, не себи!“ Заиста: Богу служимо, а не себи – то ваља памтити.
Сведок вере у раздешено доба, вере која је тврдо чекање онога чему се надамо, патријарх Павле је сведочио животом, умом и духом – зато његов дух, чак и кад нам се учини да духа више нема, бди над нама.
Тако је беседио Мило Ломпар.
РЕЧ ПРАВОСЛАВНОГ АМЕРИКАНЦА
Реч Мила Ломпара допунићемо једним сведочењем човека који није Србин, али је православан. Тек да се види да доживљај нас из чијег племена је Павле потекао није плод ограничене, „племенске“ перспективе.
Јеромонах Дамаскин (Кристенсен), из калифорнијског манастира Светог Германа Аљаског, у коме се подвизавао отац Серафим Роуз, оставио је леп запис о свом сусрету са патријархом Павлом:
„Марта 4/17, 2006, пред завршетка свог путовања и држања предавања широм Србије, имао сам велику част да се сретнем с Његовом Светошћу патријархом српским Павлом у Патријаршији у Београду. Сусрет је био кратак, али незабораван. Његова светост дочекао је мене и мог преводиоца, Наталију Павловић, љубвеобилном, али крхком, десницом пуном благослова. Седео је на столици када смо ушли, и није устао све време док смо разговарали.
Заиста, изгледао је тако слабашно и танано да сам се питао да ли би уопште и могао да устане без нечије помоћи. Када смо узели благослов, испричао сам му неколико речи о нашем монашком братству у Америци, које се придружило Српској Православној Цркви 2000. године, и казао сам колики благослов осећамо што смо део СПЦ. Помислио сам да ће нас он „стандардно” поздравити и да ће рећи нешто отприлике овако: „Врло смо срећни да сте постали део СПЦ”. Али, није тако одговорио. Он је рекао да је добро што смо пришли Српској Цркви, али је одмах додао нешто што је звучало духовно важно, истакавши да није довољно да се буде члан Цркве. Његова основна порука мени, а самим тим и братству, била је да ми хришћани морамо да носимо свој крст, и да га носимо не само кратко, него до краја живота. Његова порука била је непосредно из Еванђеља, из речи Христових, и указивала је на Његово Царство. У патријарховим речима није било ничег световног. Док је говорио, чинило ми се, сад, када је полако прилазио смрти, да је делимично већ напустио овај свет, и да гледа у свет који ће доћи. Гледао је у мене, али, у исти мах, и кроза ме. Касније, његов неземаљски поглед ме је подсетио на очи какве се сликају на икони Мајке Божје Владимирске.
Срећом, мој преводилац, Наталија, није само одлично преводила, него је била и стенограф, па је забележила, брзописом, све што ми је Патријарх Павле рекао. Касније ми је послала превод. Патријарх је изговорио ове душекорисне поуке: „Добро је да сте се придружили нашој Цркви и да сада заједно можемо Богу да се молимо. Али хришћанство и Православље значи живот по Еванђељу. Није довољно само припадати Цркви, или бити крштен у Цркви, него је неопходно живети у складу с вером”.
Рекао сам неколико речи о посети Македонији и аутономној Охридској архиепископији, и колико сам био ганут чврстином јерархије, свештенства, монаштва и верних архиепископије који су трпели прогоне.
Патријарх је опет наставио да говори о томе шта значи бити хришћанин: „Дошла су тешка времена за Цркву у целом свету, а нарочито овде, за нашу Цркву и Цркву у Македонији, као и другде. Али једно је јасно – Господ Исус Христос је рекао да ко год хоће да иде за Њим, мора да узме свој крст и за Њим иде. Зато морамо бити спремни на тешкоће, и да узмемо крст свој и да га носимо. Јер Господ је рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Мт. 5, 16). То је порука Господа Исуса Христа свим људима. Али, наравно, Он је први понео Свој крст, изнео Га на Голготу, распет и умро на крсту. Зато је Његова порука да свако ко хоће да иде за Њим, узме свој крст и за Њим пође (Мт. 16, 24). То је Његова порука свим хришћанима: морају да сачувају своју веру, живе по њој и тако наследе спасење. Морате издржати до краја. То није лако. Да је лако, не би Син Божји морао да претрпи оно што је претрпео, распет и умирући на крсту. Али, наравно, као Бог, Он је славно васкрсао. И у ове дане, дане Великог поста, чекамо Његово преславно васкрсење. Морамо да издржимо да би нас Он једног дана, кад изађемо пред Њега, препознао као Своје верне слуге. Морамо да издржимо да бисмо, кад дође час да станемо пред Њега, Он у нама видео и познао Своје верне. Није довољно само почети; важно је издржати до краја. То је Његова порука свим хришћанима, као и порука свих светих од најдревнијих дана, и самога Светога Саве. Благосиљам вас да бих вас подржао у вашој борби да останете верни, да бисте једног дана могли да станете пред своје претке, све православне хришћане и људе добре воље, и да сведочите православну веру свим православнима и свим људима добре воље. Благосиљам цело ваше братство да останете чврсти и наставите своје дело и издржите до краја“.
Или, како је то рекао Рајнер Марија Рилке:“Ко говори о победи? Издржати – све је“.
Зато се сећамо патријарха Павла, као онога ко је, у Христу Распетоме и Васкрсломе, издржао, у име свих нас и за све нас. Да немамо изговора како смо били без узора.
Коментари на чланак