ЧЕМУ НАС УЧИ КОРОНА ТРОВАЊЕ?

 У КАКВО ВРЕМЕ ЖИВИМО 

                  Тровање звано корона траје. И не престаје. И привиди се руше. И многи одлазе са овога света. И тешко је све то гледати. Никоме се не умире. Неко жели да живи јер још није испунио задатке, многи се плаше смрти, а некоме је криво да умре јер се појављује нови ајфон. А све нам се дешава јер смо заборавили основу своје вере  – свет у коме живимо је, библијски речено, долина суза. И патња је неопходна на путу нашег живота. 

                  Зато је крајњи час да сазиремо смисао онога што се дешава, а не само да јуримо без главе из очаја у очај, накљукакани информацијама којије све више што су бесмисленије.                         

ИЗ ПОУКА ЈЕДНОГ ДУХОВНИКА 

                  Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с Њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом месту. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од Њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа. 

                  Друга грешка у односу с Богом је питање, оно велико питање: а што је Бог то допустио да се мени деси? И почињемо да ропћемо на Бога. Ако не ропћемо на Бога, ево другог питања: а шта Господ чини поводом свега што се око нас збива?  Зашто Бог допушта зло у овом свету? Зашто Бог све трпи и не прогони зло, ако је кадар да све промени? Какав је одговор Божји на ту претешку појаву каква је бол?

                   Ако се човеков живот ограничава на седамдесетак – осамдесет година онда је, заиста, тај живот пука трагедија. Имаш седамдесет година, и провео си их у сузама, невољама, болу. Значи ли то да је човек „уклет“? Значи ли то да је човек трагично биће осуђено на бол и смрт и да нема никакву другу перспективу? То није тако. Одговор налазимо у личности Христовој, која нам даје другачију димензију живота. Кад је дошла пунота времена, Милосни Бог је постао Човек и живео међу нама, а затим уништио смрт, поломивши све стреле којима нас је ђаво стрељао. Сада се све те стреле враћају и рањавају самог ђавола.                                                                                                                                             

Христос је победио смрт и из проклетства ју је претворио у благослов. На који начин? Он нам није омогућио да избегнемо бол и смрт, него нам је дао могућност да их употребљавамо на корист, да горку чашу претварамо у чашу сладости, а смрт у живот.        

КОРОНА КАО ОПОМЕНА 

                  До јуче смо мислили да је свет у нашим рукама, и да је прогрес коначно победио. Данас нам је јасно да није тако, и да ће патња трајати. Збуњени смо, покуњени, није нам ни до чега. Страх нас тресе и раствара наш оптимизам у жестокој киселини пролазности. Али, Бог ништа не допушта случајно – Он нас, болом, буди из дремежа свакидашњих, лажних задовољстава.                  

Митрополит Јеротеј Влахос каже: „Бог није створио Адама и Еву да имају телесно задовољство и бол. Њихова душа имала је способност за доживљавање задовољства које их је покретало на созерцавање (сазирање) Бога. По св. Максиму Исповеднику, након што су прародитељи сагрешили и били одвојени од Светлости Божије, задовољство се преместило из душе у тело; Бог је затим допустио да се појави бол, како би се задовољство обуздало. Тако је телесно задовољство, уз уживање у воћу непослушности, проузроковало бол, то јест болест, страдање и смрт. Ово су такозване „телесне хаљине“ у које су људи обучени након што су сагрешили и били лишени благодати Божије.

                  Међузависност задовољства и бола прати људе кроз читав живот. Добровољно попуштање задовољствима изазива невољни бол; а покушај да се невољни бол превлада помоћу новог задовољства, изазива нови бол – на тај начин створен је порочни круг. Да би човек био излечен, он мора да се реши узајамне везе између задовољства и бола. Добровољно преузимање крста страдања – кроз хришћански аскетизам, страдање и пост – лечи од пуког земног задовољства: животом у Христу задовољство се са тела преноси у душу, како би се човек затим опет непрестано приближавао Богу кроз божанску чежњу и силну љубав Божију.“

                  Ако нема добровољног подвига, епитимија ( духовно лекарство ) налаже се, Божјим допуштењем, кроз страдања, попут болести и природних катастрофа.

ШТА ДА РАДИМО? 

                  Лек је један – повратaк Богу, поклоњење Ономе Који нас је створио, свест о томе да смо, упркос ајфону и вештачкој интелигенцији и сателитима, само прах и пепео који на љубави Господњој почива. 

                  Прота Саво Јовић у својој књизи о Михаилу Пупину каже да он никада није изгубио православну веру:

„И, заиста није се изгубио, нити га је то занело, па чак ни онда када су га касније изабрали за разредног председника у трећој години академије, па ни када је, као познат и славан научник, једној госпођи у Норфолку, која је тврдила како је радио пријемник чудо рекао да је то сасвим просто и да се глас преноси најпре електриком па ваздухом па опет електриком. “Сасвим просто, као да ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!” 

– То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка.

– Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

– Да, тако ви научници увек: никакво чудо! – срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст руке и упитао је: „Шта је ово?” Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме.

– Ово је, јел’те, прст професора Михајла Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша цивилизација скупа, све то представља једну просту и детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: „Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!”“

Нека нас Господ уразуми и у ово страшно време корона тровања. Ако Га се сетимо, спасиће нас. Јер Господ помаже ако има коме, говорио је патријарх Павле.