Најављени закони који се баве материјом тзв. „истополних заједница” у Србији изводе нормативно обавезујуће посљедице залажењем у сферу приватности и утолико крше начела индивидуализма, за који је то подручје заштићено од државне интервенције – иако је декларативно оправдање тих предлога наводно унапређење индивидуалних слобода. Када двоје људи истог пола живе заједно, уз узајамну еротску наклоност, која се само претпоставља – јер нико споља не може, нити институционално има право знати шта они раде у ексклузивном забрану приватности – то фактички чини једну истополну животну заједницу. Оне и у Србији постоје, а у правном погледу ништа их не онемогућава. Но када „истополне заједнице” постану предмет правног регулисања и институционалног признања у најави, тиме оне престају бити само приватна, а постају јавна, чак политичка ствар. Тиме се прави одсудан преседан, јер убудуће, с обзиром на нечију, арбитрарну процјену, штошта друго може престати да буде само приватна ствар. Примјера ради, управо на трагу диктата прохомосексуалистичког јавног „ума”, у неким земљама Запада изразито се сужава, начелно зајамчено, право родитељима да васпитавају дјецу сходно својим увјерењима – па и да дјеца треба да остану оног пола с којим су рођена.
Само за тоталитарне идеологије и типове владавине готово да нема нормативних ограничења за политичко посезање у сферу приватности грађана, независно од тога да ли је она рестриктивна или афирмативна. Утолико, покушај протурања законā о „истополцима”, који је дио дугог низа радикалне (про)хомосексуалистичке акције у Србији, омогућене државним ударом 5. Х 2000, може се схватити као саставни дио опасних тоталитарних тенденција Запада које се посвуда намећу у име идеолошки екстремног, а теоријски крајње спорног схватања појма слободе. У најкраћем, суштина те екстремистичке реинтерпретације либерализма, с тоталитарном изведбом, могла би се сажети овако: Критериј прихватљивости уређивања заједнице јесу неприкосновени захтјеви индивидуе. Ту се неограничена индивидуална слобода узима као неупитни идеолошки фетиш – макар његово дивинизовање угрожавало и саме темеље заједнице. Наравно, када би се сваки појединачни захтјев заједници и друштву испостављао и прихватао као безусловно обавезујући – као што је на Западу уобичајено када је ријеч о политичком хомосексуализму – брзо би наступила социјална аномија, будући да би се различити појединачни захтјеви сукобљавали. Зато неписани „кôд” политичке коректности налаже које индивидуе и какви „специфични” индивидуализми имају бити безусловно надређени интересима заједнице. Пошто избор повлашћених индивидуализама није јавноумски легитимисан, а камоли оправдан, то отвара простор за нагађања о елементима социјалне завјере.
Један од тих „политички коректних” радикалних индивидуализама јесте и политички хомосексуализам, а од безусловне попустљивости према њему на Западу је направљен својеврсни изокренути критериј „цивилизованости” – према „начелу”: друштво које не удовољава безусловно захтјевима политичког хомосексуализма не може се сматрати „цивилизованим”. Притом, хомосексуалност, као заиста приватни феномен одређеног типа практиковања сексуалности, и политички хомосексуализам нипошто нијесу идентични. Према ономе што се зна, највећи дио хомосексуалаца у Србији стоји по страни у односу на ангажовани политички хомосексуализам, који оличава малобројна скупина фанатизованих особа која показује крајњу, управо за тоталитарне идеологије типичну безобзирност према изразито већинском нерасположењу домаће заједнице према ономе што они заступају и траже. У вези с тиме, нека буде поменуто да се познатом „револуционару” Милентију Поповићу, којим се и данас „дичи” Нови Београд једном својом широком и прометном улицом, приписују да је на питање: Шта ако Срби не буду хтјели комунизам? – одговорио: Населићемо Кинезе. На сличан начин, судећи према јавним наступима, и фанатици политичког хомосексуализма били би, чини се, спремни да одобре сваку врсту насиља над јавним заступницима традиционалног поимања брака и породица, односно мјеста хомосексуалности у друштву. Традиција (латентне?) аутогеноцидности, изгледа, као сјенка прати заступнике „великих (еманципаторских) наратива” код Срба.
Сами политички хомосексуалисти дјелотворно су повезани с утицајним чиниоцима из ЕУ, што им омогућује да у изразито контролисаној српској јавности и у институцијама српске спрам Запада клијентелистички зависне државе имају повлашћен положај. То их и охрабрује да с позиције недодирљивости, комесарски самоувјерено, држе лекције како треба бити (пре)уређено српско друштво и да то спроводе у дјело. То што је маргиналцима – и у погледу бројности и релевантности аргументације с којом иступају у јавности – прибављена доминантна позиција посљедица је диктата владајућих политичких структура у Србији, које и у овом случају дјелују као трансмисија диктата ЕУ.
Тиме долазимо до политичке сржи проблема. „Хомосексуални бракови” и још много тога на списку је онога што Србија „мора” да испуни – не би ли се попела на (одавно тонући) брод ЕУ. А званична Србија је вољна да томе удовољава будући да се од државног удара 2000. „владавина” у њој налази на режиму „аутопилотирања”. У том погледу Вучић се – уз изузетак оружаних снага и намјенске индустрије, које, за разлику од претходникā, не „сатире” – сасвим добро уклопио у низ „аутопилотираних” предводника „демократске” Србије: Ђинђић – Тадић. Јасно је, под таквим условима овом земљом уистину управљају они који имају фактичку моћ да задају параметре аутопилотских алгоритама.
Наши трансмитујући властодршци не могу не знати какво је и колико (не)расположење наших грађана према оваквим пројектима и зато, колико је то могуће када се нешто ради „силу на срамоту”, прибјегавају извјесним маневрима ради ублажавања врло непријатног јавног утиска поводом читаве ствари. Један од њих састоји се од параконцептуалне еквилибристике којом се тврди да „истополна заједница” није што и брак, иако је познато да су одговарајућа правна рјешења на Западу управо регулисала питање „брака” у његовој „истополној верзији”. Заиста, ако се нешто правно дефинише и регулише као трајна (иако, као и брак, опозива) животна заједница двију особа, из чега треба да проистекне низ правно-институционалних посљедица, то постаје суштински еквивалент брака. Ако је брак досад био правно призната животна заједница двију разнополних особа, тада регулисање „истополне заједнице” на потпуно аналоган начин значи да се овим озакоњује „хомосексуални брак” као равноправни варијетет института брака уопште.
За радикалне хомосексуалистичке активисте ово што је сада на дневном реду без сумње јесте брак, макар он засад и не био тако гласно именован. На трагу онога што је обављено у многим земљама Запада, и код нас је увелико у току покушај крајње слободног располагања појмовима и ефективне промјене њиховог социјетално важећег значења према нахођењу (глобалних) владалаца контекстом „политичке коректности”, као идиомом меког неототалитаризима. Тиме би се арбитрарно преиначило значењско поље релевантних појмова – као да је однос између њих и оног што они означавају дат на суверено располагање. Означитељска арбитрарност, уз системско подривање породице – која је, подсјећамо, била мета и комунистичког тоталатиризма и многих радикалних псеудорелигијских секти – типична је за разне видове антицивилизацијског нихилизма.
Због тога треба нагласити да је суштина брака саодређена његовом објективном сврхом – имањем заједничког потомства, иако се тиме не исцрпљује његово значење нити вриједност, будући да брак у себи носи и димензију самосврховитости – вриједности живљења двију разнополних особа заједно, зато што тиме потврђују своју повезаност у љубави. Истина, брачна заједница мушкарца и жене може остати лишена остварења своје примарне сврхе – зато што је човјек слободан, па (нажалост) може рећи Не ономе што дефинише његову суштину, или зато што је макар један од брачних другова у узрасту који објективно не омогућује имање заједничког потомства (ако га већ немају) или због медицинске ометености макар једног од њих. Два посљедња случаја именују случајну, чињеничну онемогућеност потврђивања објективне сврхе брака. Насупрот томе, заједница двију истополних особа, без обзира на то што оне такође могу бити повезане узајамном наклоношћу, унапријед је, дакле суштински, онемогућена у потврђивању објективне сврхе онога што јесте брак. Због тога таква заједница ОБЈЕКТИВНО НИЈЕ БРАК, нити било шта што се путем појмовне еквилибристике, путем појмовног, законског и физичког насиља жели наметнути као сурогат-брак.
С друге стране, избјегавање примјереног именовања предложених института које одговара суштини брачноревизионистичке акције Владе Србије и владајуће коалиције у Скупштини Србије, има само тактички карактер – да би изманипулисана јавност лакше прогутала „горку пилулу”. Начин манипулисања сличан је вишегодишњем покушају владајућих снага, на челу с Вучићем, да несупротстављањем процесу суверенизовањa тзв. „Косова”, у којем званични Београд годинама активно колаборише, „реше Косовско питање”. Србија би се притом трајно одрекла законитих, историјски и морално утемељених потраживања назад своје територије, при чему се тај процес не би звао „признање Косова”, иако би и de facto и de iure био раван. Узгред, индикативно је што се предсједник Србије, који, нема сумње, стоји и иза доношења ових закона, јер само он има стварну политичку моћ да послужи као „хидрауличка”трансмисија диктатā бриселских „хомофилā”, у јавности упадљиво држи по страни када је ријеч о овом питању. А вјероватно је баш он изабрао одавно компромитовану фигуру која никога не представља (Гордана Чомић) – да послужи као једнократни „громобран” на који ће бити усмјерен одијум јавности због крајње непопуларних закона. То нарочито важи за онај дио јавности који нормативно одбацује овакве законе, али није спреман да престане да подржава Вучића. Баш због њих је вјероватно и „изумљена” Г. Ч. – да би некако и за ово били криве „бивше власти”, а не реални доносилац одлуке, тачније: незамјенљиви трансмитер перманентних бриселских диктата: А. В.
Постоји још један важан аргумент који се у јавности износи у прилог оваквих закона: омогућавање права насљеђивања унутар досад неформалних истополних заједница. Он суштински не стоји из два разлога. Прво, и сада је могуће да се завјештањем остави имовина оним лицима за које завјештавалац то жели, уз поштовање насљедног права и правно дефинисаних релација између завјештаваоца и живих сродника. Оваквим се законима, међутим, партнер у незваничној животној заједници жели укључити у обавезујући поредак насљедних редова – као (да је) члан породице, и то уз давање првенства у односу на остале сродника – као да је ријеч о брачном другу. На тај начин се због једне, компаративно посматрано, секундарне ствари – права насљеђивања, које, како рекосмо, и сада постоји, жели промијенити оно што је суштинско: дефинисање брака и породице – тако што ће се они инклузивно редефинисати укључивањем у тај правни појам и истополне заједнице. Тиме се, заобилазно, али, нема сумње, интенционално, истополна заједница изједначује с породицом. Кад и ако се то деси, биће отворен пут ка ономе за шта, према законској реалности у многим земљама Запада, која се и код наших власти и екстремног дијела „невладиног сектора” узима као неупитна мјера и норма пожељнога и обавезнога, одавно знамо да је сљедећи корак у агенди политичког хомосексуализма: усвајање дјеце од стране истополних „брачних другова” и саздавање „породице” истополних „родитеља”.
Додуше, многи нам сада говоре, нарочито хетеросексуалци који због вишедеценијске агресивне прохомосексуалистичке пропаганде у Србији, сматрају неком врстом дужности толеранције да буду предусетљиви према оваквим захтјевима: „Забога, код нас сигурно неће бити усвајања деце”. Сјетимо се, када смо се питали чему заправо тзв. „параде поноса” – многи либерални хетеросексуалци су одговарали да „угрожени хомосексуалци” желе да укажу на свој проблем, али да „сигурно” код нас неће бити „геј-бракова”. Сада видимо да није тако, већ да су „параде” биле средство до овог циља, који, као међуциљ, није коначан. Штавише, уколико се ништа не учини да се то спријечи – јасно да је и српском друштву у овом погледу зацртана будућност која је у неким „најнапреднијим” земљама Запада већ стварност.
У том смислу треба указати на то да је у једној Канади већ маха узело давање дјеци у (пред)пубертетском узрасту препарата за успоравање или заустављање физиолошких промјена које се дешавају женском/мушком тијелу у том узрасту. Потребно је само да дијете у неком тренутку некако „изрази жељу” да више не буде оног пола у којем је рођено – било да је то ствар каприца, несналажења у одрастању или учинак пропаганде нормализовања промјене пола, која се малтене у јавном представљању изједначује са захватима естетске хирургије. Исход тога је да многи од тих несрећних младих људи у несигурном узрасту, а усљед перманентне изложености афирмативним представљањима хомосексуалности, напросто постају хомосексуалци. На тај начин обезбјеђује се доста масовна друштвена „репродукција” хомосексуалности, која тиме губи мањинско-акцидентални, а стиче системски карактер бројчано стабилне скупине и самосвојне категорија становништва.
Масовно ширење хомосексуалности, из разлога природне репродукције заједнице, није, наравно, у интересу друштва као цјелине, али јесте у интересу хомосексуалаца као интересне, алтерсексуалне скупине. Осим тога, родитељима дјеце које из разноразних разлога „изразе жељу” (или се то некако тако протумачи) да буду „оно друго”, веома рестриктивним законским нормама, које укључују притварање, кривичноправни прогон и драстично ограничавање родитељских права, озбиљно је сужена могућност мијешања у ово питање када је ријеч о сопственим потомцима. Ако постоји природни интерес друштва за биолошком репродукцијом, и ако је јасно да одговорни родитељи који желе добро својој дјеци не могу пристати на овакво неодговорно-експериментишуће поигравање здрављем, психом, идентитетом и срећом својих потомака, тада је, с друге стране, очигледно да оваква пракса изразите штетне, изокренуте еугенике одговара само радикалном политичком хомосексуализму, потпуно незаинтересованом за цијену коју због тога може платити цјелина заједнице.
На тај начин фаворизује се образац васпитавања и социјализовања који подстиче уподобљавање младих психофизичком противузору свему ономе што је досад важило као пожељно и, радикални конструктивисти и нихилисти нарочито мрзе ову ријеч – нормално: емотивно-еротска усмјереност ка супротном полу, окренутост ка породици и остављању потомства, склад лично и друштвено цјелисходнога… Окрет од свега тога служи као, за радикалну „алтернативну” парадигму обавезни доказ симболичког раскида с „традицијом патријархата”, али и као апотеоза разобрученог индивидуализма. Ријечју, ова наглавачке окренута „еугеника” треба да производи човјека и друштво „новог кова”. О могућим позадинским, или правим циљевима ове популационо, индивидуалнопсихички, духовнопредањски погубне историјске акције, у недостатку опипљивих емпиријских показатеља, засад се само може нагађати. Но, тешко је посумњати да то води некој врсти мрачне антиутопије, in vivo.
Критериј социјалне прихватљивости типова животних заједница двију особа одређује природа, будући да само из заједнице особа супротног пола може потећи потомство. Све супротно томе и биолошки и цивилизацијски је нецјелисходно и у најбољем случају може бити предмет толерисања, а никако правног нормализовања. Повијест хомосексуалности доста је дуга, а чак су и нека примитивна друштва знала да се односе толерантно према овом феномену. Али никада, све до данашње појаве противпородичног фунадаментализма на Западу, хомосексуалност није стављана у исту нормативну раван као хетеросексуалност, уз интенцију да парцијално замијени породицу, односно да се наметне као подједнако легитимни варијетет породично-брачне заједнице. Када се то покуша, тада хомосексуалност престаје бити приватни феномен којем је животностилски склона одређена, релативно малобројна скупина људи, уз реалну могућност да постане друштвено пожељни, политички феномен која угрожава ону цивилизацију која се тако опасно „поиграва” својом будућношћу. Да ли ћемо у име темељно погрешно протумачене слободе и удовољавања каприцу агресивне интересне мањине (не хомосексуалаца, већ само политичких хомосексуалиста) угрозити опстанак онога што је вриједно трајања и што заслужује будућност?
Коментари на чланак