БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ СЛОБОДА НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА НА УДАРУ НОВЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ

Свака слобода и право важе једнако за све грађане (Устав РС, члан 21. став 1.), ма колико се некоме други појединци чинили непријатни, мрски, или их, чак, сматрали непријатељима. Сваки покушај да се успостави другачији поредак, онај у којем се право које се упражњава другима оспорава, Устав РС назива дискриминација (члан 21. став 3). Из овога логично следи да свака слобода и право у којој појединац жели да ужива, за њега истовремено рађа дужност да ту исту слободу и право другог трпи и толерише. Само се на овај начин може успоставити равнотежа између појединаца коју Устав РС назива „једнакост грађана пред законом“.

„Званичан став Медицинског факултета о употреби лека Ивермектин“ јесте јавна демонстрација једне од Уставом гарантованих слобода, у питању су научне слободе. При томе не мења ништа чињеница да је то урађено на један, за науку, крајње необичан начин: заузимањем ставова. Старији читаоци би помислили да није у питању један озбиљна високошколска установа већ партијски организација у провинцијској земљорадничкој задрузи која „ничим изазвана“ заузима став који је већ обнародовао ЦК да би демонстрирала да је „на линији“. Научна слобода наставника Mедицинског факултета који су га писали гарантована је Уставом РС (члан 73. став 1.) и разрађена је Законом о научноистраживачкој делатности (члан 7.) чак и када они бирају изумрли механизам одржавања идеолошке чистоће у СКЈ да је манифестују.

Најважнији садржај научних слобода се налази у ставу 2. члана 7. Закона о научноистраживачкој делатности: слобода критиковања туђег научног рада. Као и свака друга слобода, његова манифестација представља истовремено дужност за другог, творца научног става. Ако писци „Званичног става“ нису спремни да се подвргне овој дужности, дужности да своје научне ставове учини подложним туђој научној критици, сам себи одузимају право да се назову научницима и да такве ставове назову науком.

Научна критика није само научни метод, она је у ствари научни метаметод, надметод, зато што је круна свих научних метода и зато што спаја све различите методе свих различитих наука у један. Како год да се приступа објекту научног посматрања он на крају мора да се критички сагледа, односно да се поставе питања о одрживости постојећих научних закључака и поставе хипотезе о могућности да се изведу нови. Захваљујући њој наука се развија; она омогућава да свет не стоји у месту већ да се креће напред. (Да теорија мијазме није изложена научној критици у медицини да ли би се развила теорија клица?)

Проф. Арсић Арсенијевић је у јавном наступу искористила своју научну слободу и критиковала научне закључке који стоје у позадини тзв. „Званичног става“. То што се налази на потпуно супротном полу научног закључка, она по свему судећи мисли да писци „става“ греше, не значи да је закорачила у зону деликта већ само да другачије мисли и да изводи другачије научне закључке. То је не чини прекршиоцем етичких или правних норми или још горе неким медицинским јеретиком. Ако писци „Званичног става“ желе да изразе неслагање са њеним научним ставом, право место за научну дебату су научни часописи или конгреси, а не етичке комисије. На тим истим местима научни ставови обликују али и мењају, будући да они никад нису вечне, непроменљиве и недодирљиве истине. О њима се вечито расправља и дебатује јер је научна критика и када је не штити Закон о научној истраживачкој делатности једини начин да наука иде напред. На крају крајева, ако је декански колегијум Медицинског факултета толико убеђен у исправност својих ставова, зашто се боје да их супротставе ставовима проф. Арсић Арсенијевић у било ком облику научне или, чак, јавне дебате? Њима су доступни исти медији које је користила њихова колегиница, њихови ставови су, према њиховим речима, јачи, научно истинитији, уверљивији, исправнији, одрживији… Ако ствари тако стоје они ће лако победити у таквој дебати.

Претходно изнето мишљење је нарочито ојачано ставом Одлуке декана Медицинског факултета у вези са етичком одговорношћу проф. Арсић Арсенијевић у којој између осталога стоји: „… Етичка комисија ни једног тренутка не доводи у питање стручну и научну компетентност проф. др Валентине Арсић Арсенијевић…“. Па кад је узимају за стручну, компетентну и равну себи, зашто јој оспоравају оно што себи дозвољавају: јавно саопштавање научног става?

Право на јавно иступање члана академске заједнице није гарантовано само Кодексом професионалне етике УБГД, већ га као право на слободу говора штити и Кривични законик (члан 148). Ипак, они колегиницу којој не споре стручност не желе да удостоје научном расправом, дебатом или разменом мишљења. Уместо тога они покушавају да злоупотребе Етичку комисију да проф. Арсић Арсенијевић лише слободе говора којом би имала могућност научне критике њихових ставова за које тврде да су научни. Стога се овде природно намећу два реторичка питања:

1. Ко посеже за казненом принудом према саговорнику у расправи/дијалогу/дебати? Онај ко има аргументе или онај коме они понестају?;
2. Ко протерује свог опонента у расправи/дебати/дијалогу са места дуела? Онај чији аргументи могу да издрже тестирање противним ставовима, односно критику, или онај чији не могу?

Како је могуће да се „изношењем обавештења у јавност“ или „довођењем немедицинске јавности у заблуду“, што се пребацује проф. Арсић Арсенијевић, повреде обавезе у настави? Када би то било могуће то би значило да су постоје неке обавезе у настави које се зову „изношење информација у јавност које одговарају ставовима медицинског факултета“ или „одржавање немедицинске јавности у стању свести које је одредио медицински факултет својим ставовима“!!! Тако нешто је наравно тешко замислити и претпостављало би да постоји нека наставна обавеза професора универзитета да исповедају „Званичне ставове“ медицинског факултета као неке научне истине.

Такве обавезе сасвим јасно нема и не може да буде. Универзитет је научна установа а научне истине су само оне које могу бити подвргнуте научној критици, како то гарантује став 2. члана 7. Закона о научноистраживачкој делатности. Све остало је обична пропаганда коју заогртање звучним титулама подносилаца пријаве Етичкој комисији неће променити карактер. Оно ће остати јефтино агитовање за тачно одређена медицинска средства у лечењу КОВИДА-19 чији носиоци злоупотребљавајући поступак утврђивања етичке одговорности правним насиљем покушавају да га претворе у догму.

Онај ко овде има обавезе није проф. Арсић Арсенијевић већ колегијум Медицинског факултета као потписник „Званичног става Медицинског факултета“ и сви потписници етичке пријаве. Они су дужни да изложе своје ставове критици, а не проф. Арсић Арсенијевић да их беспоговорно и слепо следи. За избегавање те дужности им следи етичка одговорност (Кодекс, члан 4 – Слобода мишљења и изражавања; члан 15 – Начело непристрасности), а за противправно спречавање других да их критикују кривична (КЗ, члан 148).

Није проф. Арсић Арсенијевић дужна да ућути већ су потписници пријаве Етичкој комисији и писци „Званичног става“ Медицинског факултета дужни да проговоре.